Nina Kolundžija: Privilegovana sam što u Srbiji radim ono što volim || Hello Magazin!

Sportsko novinarstvo možda jeste teren rezervisan za muškarce, ali da na njega hrabro mogu da "utrče" i dame, Nina Kolundžija je dokazala pre šest i po godina. Te 2007. godine, kao studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka, priključila se ekipi B 92, želeći da, kako kaže, ovaj posao uči od najboljih. Vatreno krštenje ispred kamera imala je na dočeku, tada "srebrnog", Milorada Čavića sa Olimpijskih igara u Pekingu. Vremenom je postala prva devojka prezenter, a zatim i urednik sportskih vesti i pregleda na ovoj televiziji.
Nastavila je da daje "golove", izveštavajući sa mnogih prestižnih sportskih događaja. A onda ju je, krajem prošle godine, stigla i prva nagrada u karijeri. U tradicionalnoj anketi Udruženja sportskih novinara, Nina je dobila pohvale svojih kolega. Za intervju sa menadžerom FK Čelsi Žozeom Murinjom, neposredno pred meč Srbije sa Hrvatskom (u septembru), mladoj novinarki je pripalo specijalno priznanje za ekskluzivu. Prva reakcija na nagradu bila je - zatečenost, a potom beskrajno radovanje.
- Divan je osećaj kada kolege prepoznaju vaš trud i nagrade vas. Sam intervju je za mene bio velika sreća, jer sam ostvarila jedan od svojih snova, a sada osim snimka imam i nagradu kao podsećanje na taj događaj. Prva osoba koju sam pozvala i posle intervjua i posle dobijanja nagrade je moj dečko. Više od svih znao je koliko mi sve to znači - kaže Nina.

A šta su vam rekle vaše (muške) kolege iz redakcije?
- Dvojica od kojih sam mnogo naučila su sa mnom bila na dodeli nagrade. Najpre su mi kolege iz redakcije čestitale. Od onih starijih sam i učila kako se do takvih ekskluzivnih intervjua dolazi, pa u neku ruku, i oni imaju zasluge za moj uspeh.

Koliko priznanje kolega u sportskom novinarstvu, koje je kod nas i dalje nekako "muško", imponuje i motiviše?

- Sportsko novinarstvo jeste muški teren, a tome u prilog govori i podatak da je osim mene, nagradu dobila još samo jedna koleginica. Svi ostali nagrađeni su muškarci. Utoliko više raduje priznanje, potovo što sam ga dobila zbog intervjua sa nekim iz sveta fudbala, a znamo da je to muški sport.

Sećate li se svojih početaka? Jesu li vas kolege bar malo gledale ispod oka, s nepoverenjem se odnosile prema vašem sportskom znanju?
- U mojoj redakciji - nikada. Naprotiv, na početku su mi mnogo pomogli da se snađem, da naučim i prilagodim se radu u redakciji, s obzirom na to da na fakultetu nisam imala praksu. I dan- -danas od njih učim. Moj dečko je takođe sportski novinar i njegovi saveti su mi dragoceni, mnogo sam naučila i učim od njega. Kada sam došla na B 92, kao sunđer sam upijala informacije i lekcije, trudeći se da napravim selekciju i odvojim važno od nevažnog.

Jeste li tada morali istovremeno da se borite sa dva izazova - da se dokažete kao novinar početnik i još kao sportski novinar?
- Nikada nisam imala potrebu da se dokazujem drugima. Sama sam sebi najveći kritičar i uvek znam kada sam nešto dobro ili loše radila, kada sam pogrešila, kada je moglo bolje. Najveći izazov je da sama budem zadovoljna urađenim, a ja sebi uvek nalazim mane. Verujem da sam na početku veća očekivanja imala sama od sebe, nego drugi od mene.

I dalje se najbolje osećate na terenu?

- Da, zato što je to pravi novinarski posao. Mnogo je uzbudljiviji rad na terenu od sedenja u redakciji. Izabrala sam ovaj posao da bih izveštavala sa velikih događaja. Nema tog sportskog novinara koji će vam reći da mu je zanimljivije da uređuje vesti nego da izveštava, na primer, sa Evropskog prvenstva u košarci ili sa Olimpijskih igara.

Neretko ste izveštavali sa domaćih i stranih sportskih događaja. Koje biste izdvojili?
- Olimpijske igre su svakako najveći dosadašnji izazov. To je najveće takmičenje na planeti, ne samo za sportiste, već i za sportske novinare koji sa njih izveštavaju. Izdvojila bih i završni Masters kup za tenisere u Londonu 2011. godine. To je bilo moje prvo poslovno putovanje van zemlje. Imala sam sreću da izveštavam sa kolegom Milanom Boškovićem od kojeg sam mnogo naučila. Mislim da mi je to iskustvo kasnije bilo dragoceno za intervju sa Rodžerom Federerom, na koji sam takođe ponosna.

Da li je moguće da vas gledamo u nekom drugom sektoru ili vas je sport trajno inficirao?
- Radim ono što volim. U našoj zemlji nema mnogo ljudi koji to mogu da kažu. Čini mi se da sam privilegovana i zato nema razloga da se nešto menja.

Zaustavljaju li vas klinci na ulici zbog emisije o Novaku Đokoviću koju ste radili?

- Zaustavljaju me i zbog toga i zbog mnogih drugih stvari. Od pitanja da im prognoziram rezultate utakmice i dam im kladioničarske predloge, pa do pohvala i njihovih saveta kako da akcentujem nazive grčkih timova. Do sada, srećom, nisam imala neprijatnosti. Uglavnom su to bila simpatična dobacivanja na ulici ili na utakmicama.

Izvor i foto: Novosti