Emir Hadžihafizbegović: Pametne žene vole da ih muškarci vode || Hello Magazin!

Uspešni bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović poslednjih godina jedan je od najuspešnijih umetnika u našem regionu koji je podjednako zaposlen u svim državama bivše Jugoslavije. Simpatični pedesetdvogodišnjak može da se pohvali da je dobitnik mnogobrojnih priznanja, a poslednje u nizu bio je gran pri za najboljeg glumca na festivalu u nemačkom gradu Kotbusu za glumačku bravuru u slovenačkom filmu "Cefurij raus!". Beogradska publika može da ga gleda u osvarenju "Odumiranje", gde mu je takođe pripala jedna od glavnih rola. Iako je uspehe počeo da niže već na početku karijere, kada je kao devetnaestogodišnjak dobio značajnu ulogu u filmu "Otac na službenom putu" kod svog tadašnjeg profesora Emira Kusturice, trudi se da uvek čvrsto stoji na zemlji, u čemu mu neizmerno pomažu supruga Aida, sin Edin i kćerka Amra.

Nedavno ste dobili gran pri na Festivalu u Kotbusu, kakav je vaš odnos prema nagradama?

- Priznanja uvek gode, ali ja imam mistificirani odnos prema nagradama jer paralelno sa mnom na desetine ili stotine glumaca obavlja ovaj posao i postiže sličan kvalitet, ali ne dobijaju tu vrstu nabačene lopte na volej i zato ne postižu golove. Nedavno sam čuo da Slobodan Aligrudić, glumac pred kojim bih mirno stajao, nikada nije bio nagrađen, a on je, recimo, u filmu "Sećaš li se Doli Bel" napravio remek-delo. Dobio sam mnoga priznanja, ali njih treba uzeti kada dođu i staviti ih odmah "iza leđa", svako razmišljanje o nagradi i ambicija da se dobije obično nisu dobri. Treba raditi svoj posao bez takvih opterećenja. Meni je izuzetno drago i priznanje koje sam dobio od vašeg magazina za ličnost godine, jer to znači da neko primećuje moj rad.

Jedan ste od najangažovanijih glumaca sa naših prostora i snimate u svim zemljama bivše Jugoslavije. Jeste li imali loše periode u karijeri?
- To je tačno, bije me glas da poslednjih godina najviše radim u regionu i dobijam najviše glavnih uloga. Ali, malo ko zna da ja od 1990. do 2001. nisam uradio nijedan film, jer je tada bosansko-hercegovačka kinematografija bila obustavljena. Napravio sam ogromnu filmsku pauzu, ali sada mnogo radim. Međutim, moj odnos prema glumi je isti kao i odnos svakog čoveka prema svom poslu. Radim to zato što volim i zato što mislim da svojim poslom popravljam svest ljudi.

Vaše pozorišne uloge su takođe maestralne, imate li neku omiljenu predstavu u kojoj ste igrali ili još igrate?
- Mene kao glumca određuju uloge koje sam ostvario u teatru, ali film je mnogo angažovaniji medij, tako da se o rolama na velikom platnu mnogo više priča. Žao mi je što je neke moje najbolje glumačke bravure video znatno manji broj ljudi. Predstava "Žaba" Kamernog teatra u Sarajevu možda mi je najdraža. Igramo je već pet godina i imali smo oko dve stotine izvođenja po čitavom svetu. To je jedna fenomenalna priča o posleratnom Sarajevu. Na sceni su četiri glumca, po meni to je najteži pozorišni žanr, psihološki realizam. U karijeri sam mnogo puta igrao u antičkim dramama, vodviljima, renesansnim komedijama, ali, ako hoćeš da pokažeš veštinu i koliko možeš da odeš u glumi, to možeš da uradiš samo u ovoj vrsti komada. Tu nema foliranja, emocija se prenese ili ne i dobiješ povratnu informaciju od publike ili je ne dobiješ.

Budući da ste još kao student dobili značajnu ulogu, da li vam se dešavalo da vas uspeh ponese?

- Još kao student prve godine fakulteta dobio sam nekakav znak o tome koliko ću se uspešno baviti ovim poslom. Bio sam na klasi kod Emira Kusturice i već posle nekoliko meseci studija, on mi je dao značajnu ulogu u filmu "Otac na službenom putu". Tako sam kao mladić, koji ništa ne zna o filmu, stao u kadar prvi put sa velikim Pavlom Vujisićem, a tada sam radio i sa Mustafom Nadarevićem, Mirjanom Karanović, Mikijem Manojlovićem i mnogim drugim velikanima. Mislim da je u mom poslu najznačajnije ne maštati i ne želeti da vam se dogodi nešto značajno, jer vam se tada, po nekoj nevidljivoj niti, smanji obim poslova i uspeh. U tom kontekstu radio sam na atrofiranju ega jer samo tako mogu suvereno da vladam svim situacijama u životu. Što sam se manje interesovao šta se dešava sa mojim ulogama, više su me stizale. Zvezde su na nebu, a ljudi hodaju po zemlji.

Kako izgleda vaš život kada se ugase svetla reflektora?
- Volim da se družim sa malim običnim ljudima. Imam mnogo prijatelja pekara, lekara, automehaničara i onih koji se bave zanimanjima koja nisu javna. Ljudi se mogu deliti po mnogim kategorijama, ali najvažnija je na realizovane i nerealizovane, a to nije pitanje obrazovanja. Radio sam filmove sa nekim gorštacima koji ne znaju da čitaju i pišu, ali sam mnogo naučio od njih, a poznajem univerzitetske profesore koji su nerealizovani i isfrustrirani. Krleža je rekao da za njega slobodan život znači život bez predrasuda. Slažem se sa njim. Nažalost, okruženi smo ljudima koji su puni predrasuda, i trudim se da svoju decu vaspitavam tako da budu lišeni bilo kakvih predubeđenja.

Kako volite da provodite slobodno vreme?
- Volim da idem na pecanje. Vest da sam dobio nagradu u Kotbusu zatekla me je baš dok sam pecao na Neretvi. Igram i mali fudbal, filmofil sam i volim kontakt sa prirodom. Naravno, tu je i tvrđava koja se zove porodica, u kojoj punim baterije. Moja supruga Aida, moj sin Edin, koji ima dvadeset tri godine, i devetnaestogodišnja kćerka Amra najvažniji su mi na svetu. Po prirodi sam veoma druželjubiv, ali ima trenutaka kada volim i da se osamim. Članovima moje porodice dobro su poznate moje faze kada sedam dana odem na neko ostrvo ili u šumu i budem potpuno sam. To je vrsta odmora koja je potrebna umetniku, jer on stalno meditira o svetu oko sebe, mora ponekad da siđe sa racionalnih lestvica i na njih se potom vrati. Ali, ti silasci sa racionalnih šina moraju da imaju meru. Za mene je mera tačka gde se sudaraju sloboda i odgovornost. Mislim da sam uspeo da pronađem tu meru.

Koliko vam vera pomaže u pronalaženju mere?

- Vera je vrlo ozbiljan segment mog života. Dolazim iz tradicionalne bošnjačke porodice, gde je vera u Boga veoma važna. Osim o svojoj, znam mnogo i o pravoslavnoj, katoličkoj i jevrejskoj veri. Mnogo sam čitao duhovnu literaturu i mislim da je opus sve četiri vere sadržan u deset Božjih zapovesti. Meni vera mnogo pomaže u pronalaženju mere u životu, i uvek kada ulazim u neki projekat, imam duhovnu pripremu koja nije mistificirana već je deo moje svakodnevice.

Da li je vaša supruga Aida stub porodice?
- Mislim da je muško-ženski odnos unutar porodice vrlo bitan. Teško je mene pratiti. Aida je dobro znala za koga se udaje i imala je dovoljno vremena da razmisli šta je čeka i kada se rode deca, i kada sam ja na putu, i kada me nema. Mislim da mi vrlo dobro funkcionišemo. Ona je uložila veliki napor da bude uz decu, čak je žrtvovala svoju karijeru zbog porodice, što se pokazalo dobro. Stubovi smo svako za sebe, pa kada se ta četiri stuba ujedine, to je stubčina. Pametne žene vole da ih muškarci vode. Mislim da ja imam pametnu ženu. Žena može da "ljulja" odnos koliko joj muškarac dozvoli. I koliko god ovo zvučalo kao muška priča, mislim na sve te demokratije i slobode koje nam dolaze sa Zapada, nekako je taj kult oca nešto bitno za porodicu. Ne vladam stereotipima, nisam puritanac, ali ako još nešto unutar ove zombi ambijentalnosti funkcioniše u Bosni, to je porodica. Mislim da je i ona počela da se ruinira, ali je način funkcionisanja porodice u Bosni u svim istorijsko-religijskim krugovima poseban. Smatram da u Bosni pripadnici sve tri vere imaju najtačniji sistem kako bi jedna porodica trebalo da funkcioniše. Ne glorifikujem nas, ali čini mi se da je ta matrica bosanske porodice nekako najbolja.

Jeste li bili strog otac?
- Nisam strog otac, ali uzajamno poštovanje postoji. Ja poštujem njihov kosmos i svet i vrlo dobro znam kroz šta sam prolazio i kao tinejdžer i kao mlad čovek. Postoji poslovica koja kaže da otac koji savetuje svoju decu da idu njegovim stopama verovatno je neke svoje zaboravio. Razumem se pogledom sa svojom decom, ali nisam bio strog otac. Učio sam ih da razdvajaju crno od belog.

Čime se bave vaša deca?

- Sin studira političke nauke, kćerka je četvrta godina gimnazije, a planira da upiše produkciju.

Među prijateljima imate i mnogo poznatih ličnosti, viđate li se često sa njima?
- Imam širok krug prijatelja i pre dve godine na moj pedeseti rođendan, kada je odlično vreme za sumiranje rezultata, odlučio sam da okupim sve ljude koji su na neki način odredili moj život. Tu su bili Željko Obradović, Brena i Boba, Tereza Kesovija, Zvonko Bogdan, Halid Bešlić, Dino Rađa, Branislav Lečić, Bora Todorović, zatim Rade Šerbedžija, Milan Bandić, Petar Grašo. Ne bih voleo više da nabrajam jer ću sigurno nekog izostaviti. Družili smo se, pevali i veselili se do jutra i svi su poneli lepe uspomene. Inače, viđam se sa prijateljima iz regiona obično kada radim u njihovoj zemlji. U svakoj državi bivše Jugoslavije imam sjajne prijatelje i mislim da bi trebalo da nastavimo da sarađujemo jer postoji nit koja nas spaja, a to je jezik, što je veoma značajno.

Tekst: Ivana Nikolić, Life Content