Svetozar Cvetković: Važno je odnos sa ženom dovesti na nivo životnog i intimnog || Hello Magazin!

Svoj profesionalni put glumac Svetozar Cvetković započeo je početkom osamdesetih godina prošlog veka, a svaki novi izazov koji on prihvati publika s nestrpljenjem iščekuje. Više od decenije bio je na čelu jednog od najznačajnijih pozorišta, Ateljea 212 gde je došao na insistiranje svojih kolega. Ovaj legendarni umetnik otkriva da se na tu poziciju više ne bi vraćao, govori šta u današnje vreme znači biti glumac i kako u Srbiji izgleda snimati filmove. Kao jedinu razliku svog posla u odnosu na druge profesije navodi javnu izloženost, koja mu ne prija, ali i ne smeta. Ipak, protiv toga mnogo više ima njegova najstarija ćerka Dea (23) koja se takođe otisnula u umetničke vode.

Dobar deo vaše karijere obeležio je i trostruki mandat na mestu upravnika pozorišta Atelje 212. Izabrani ste na insistiranje kolega, jeste li u istoj atmosferi i otišli s te pozicije?

- Ne može niko da bude zadovoljan nekim ko je nešto obavljao dvanaest godina. Kada sam dolazio, većina jeste bila za mene, ali tri mandata bila su dovoljna da uradim šta sam mogao. Ne poznajem nijednog upravnika pozorišta koji je u Ateljeu 212 bio duže od jednog mandata, a da je doživeo da ga prate s cvećem ili sa suzama u oku. Naprotiv, odlasci upravnika veoma su grubi pa čak i velikih, kao što je bila Mira Trailović koja me je i primila 1980, a onda nekoliko godina kasnije, kada je odlazila, sećam se kakva je napetost postojala. Jedan od mojih prethodnika Muci Draškić rekao je kako su dva mandata mera i to je otprilike bila i moja zamisao. Ali uoči trećeg pojavio se jubilej, 50 godina pozorišta, i onda su mi iz Skupštine grada predložili da ostanem još jedan mandat da bih ga organizovao.

Koliko vam je život jednostavniji od kada niste na mestu upravnika?

- Život je generalno postao komplikovaniji, ne mislim što se tiče upravnikovanja. Da sam danas upravnik, bilo bi mi mnogo teže zato što su uslovi daleko lošiji nego što su bili tada. Jesam ja prošao vreme koje je bilo ratno, to su bile neke ekstremne situacije u kojima treba znati odgovoriti na zadati problem i to mi je sigurno najznačajnije iskustvo u životu, ta spoznaja šta znači voditi pozorište. Sećam se tačno, prvog dana pošto sam prestao da budem upravnik, osetio sam da je s mene spao veliki pritisak, a nisam ni shvatao da je tu dok nije prestao.

U jednom intervjuu istakli ste da vam je ta funkcija narušila porodične odnose, uticala na to da nemate dovoljno mogućnosti da sa ćerkom provodite kvalitetno vreme?

- Pominjem to u kontekstu da se život na tom mestu prelomio, postao drugačiji, a samim tim promenile su se i okolnosti. Pogotovo u odnosu prema deci. Nije to bio klasičan život, obaveza koju imate jedanput u toku dana, radno vreme od-do, to je konstantna upućenost na telefon. Nikad ne znate gde će i kada nešto da vas iznenadi i kako ćete na to reagovati.

Da li vam smeta ta izloženost?

- To je pitanje ličnog odnosa, može da zasmeta kad vas izlažu nečemu što nije istina. Naučio sam od svoje profesorke na Akademiji da život čoveka koji je u javnosti stalno teže da kompromituju za dve stvari: novac i žene. Zato je važno da pre svega ostanete u domenima legalnog što se tiče finansijskih tokova, a s druge strane, da svoj odnos sa ženama dovedete na nivo da je to nešto što je životno, što je vaše i intimno.

Svojevremeno ste otkrili da vašoj starijoj ćerki izuzetno smeta svaka vrsta javne eksponiranosti. Da li njen izbor profesije ima veze s vašom?

- Njen život ima veze s mojim poslom u smislu da jeste upućena na umetnost, završila je fakultet koji je opredeljen za umetnost, ali potpuno je razumem što je nezadovoljna kada je reč o javnosti i stojim čvrsto uz nju.

U kojoj su fazi vaša mlađa ćerka i sin?

- Ćerka ima osam godina, a sin tri. Super su, idu u školu i vrtić. Nekako odveć prozaično zvuči, ali poslednje 23 godine, koliko je prošlo od rođenja moje najstarije ćerke, živim sa decom i to je najlepše što može da nam se desi. Morate stalno da budete u pokretu, da mislite drugačije od svojih vršnjaka i gledate svet njihovim, dečjim očima. To vas na neki način održava, sprečava da se utopimo u sveopštu apatiju. Klinci su mi najveći pokretač.

Da li je teško u današnje vreme očuvati brak? Kako on funkcioniše između dve jake i ostvarene individue?

- Da je teško i da ne može da funkcioniše, ne bi ni funkcionisao.

Kako najradije provodite slobodno vreme?

- Imam ga vrlo malo. Volim da putujem, čak i kad negde idem poslom, trudim se da na tom putu vidim nešto što je meni bitno. Najviše volim da putujem s klincima i da negde, na nekom drugom mestu provodim vreme koje nije vezano za posao.

Da li je danas teško baviti se glumom i živeti od te profesije?

- To je posao kao i svaki drugi, s tom razlikom što je glumački isturen u javnosti. Ima ljudi koji uspeju to da izbegnu, a ima onih koji to žele. Samo je pitanje koliko možete da se povučete u toj izloženosti.