Milena Dravić: Dragana su ponizili || Hello Magazin!

Milena Dravić, velika diva srpskog glumišta u velikoj ispovesti za novi broj Nedeljnika pričala je o jugoslovenskom i srpskom filmu, o ratu i devedesetim, o svom suprugu Draganu Nikoliću i zajedničkoj borbi za njegovo zdravlje, o krvožednosti tabloida i poniženosti kulture, o politici kao mentalnom oboljenju, o Dušku Kovačeviću i našem mentalitetu.

- Došao je jedan trenutak kada mi je bilo sve izbrisano kao gumicom. Apsolutno nema ništa. Sve je otišlo i čitava moja koncentracija je posvećena samo jednom - da Draganu bude bolje i da ja učinim sve koliko je u mojoj moći da mu pomognem. Da zaštitim njegov život ali i njegovu umetnost. Njega su debelo ponizili. I u okviru profesije, ali i što se tiče drugih stvari - kazala je Milena Dravić za Nedeljnik.

- Zamolila sam u jednom trenutku medije da prestanu da pišu takve strašne stvari i objavljuju one strašne naslove. Dragan i ja smo ljudi istog kova. Mi nismo nikada bili zaštićeni. Nas niko i nikada nije štitio, a ja sam videla da su mnogi bili zaštićeni. I sad vidim neke za koje mogu reći da su i problematične ličnosti a da su ipak zaštićeni. Nas dvoje smo izlazili toliko u susret ljudima. Napravili smo karijere mnogima i mislim da nismo zaslužili to što se desilo.

Kultura ne interesuje ovu državu, upozorila je Milena Dravić.

- Ovde je došlo do velikog poniženja umetnika. Nestalo je ushićenja, uzbuđenja koje se dešava pred premijeru kada se osećaš odgovornim pred publikom. Tom publikom koja danas gleda četiri rijalitija dnevno. To je tragedija za mlad svet. Nešto i funkcioniše, i verovatno su sad i lične veze zaslužne da dođe jedan Zubin Mehta po ne znam koji put i pokaže poštovanje prema ovoj zemlji. On kao da kaže: 'Poštujte je i vi.' Moraće ljudi da shvate, ovi što vode politiku, da njih niko ne može da ugrozi ako se pomogne kultura.

Milena Dravić je u rekla da je ljudi ne žele da gledaju samo rijalitije, ali da je jedino to u ponudi. Ona je rekla i da je ljudima dosta politike.

- Nisam bila ničiji čovek i nikada nisam bila član bilo koje stranke. Bavila sam se svojim poslom. A danas svi pitaju sve samo o politici. To je pitanje i za psihologe jer to je već bolest. Ne znam koji izraz da upotrebim za ovo stanje bespomoćnosti. Za stanje jedne velike beznadežnosti. Možda drugi vide procvat. Žao mi je, a sigurna sam da bi mnogi ljudi želeli da pomognu ovoj zemlji van partijskih krugova. Ali se takvim ljudima ne daje mogućnost jer ovde moraš biti opredeljen.