Ana Sofrenović: Jesam izbirljiva, ali dobru ulogu nikad ne bih odbila || Hello Magazin!

Posle duže pauze Ana Sofrenović vraća se na scenu s autorskim koncertom "The Landscape of Voice" na festivalu Nova, koji će biti održan 10. oktobra u Kulturnom centru Pančevo. Jedna od najpoznatijih domaćih glumica, paralelno s dramskom, uspešno je gradila i muzičku karijeru, u različitim postavama i stilovima. Koliko njen glas može dominirati i bez njene pojave, govori podatak da je za većinu filmofila prva asocijacija na ostvarenje "Kaži zašto me ostavi" Olega Novkovića pesma koju je Ana otpevala, iako u filmu nije igrala.

Nastup na Nova festivalu biće njen prvi samostalni koncert na kome će povesti publiku na putovanje kroz pejzaže glasa - zvukove, atmosfere i prostore, koje će dočarati improvizacijom na sopstvene, ali i poznate džez teme.

Da li vam je muzika trenutno važnija profesija od glume?

- Pronalaženje autentičnosti u sopstvenom izrazu mi je apsolutno najvažnije u ovom trenutku. Da li su elementi glume, muzike ili još nekih vidova umetnosti u pitanju, za mene je daleko manje važno. Iskrenost izraženih emocija i izbegavanje lakih rešenja, manira i sentimentalnosti - to su moje glavne teme kad god radim.

Vi ste zapravo svoje prve korake ka sceni načinili zahvaljujući muzici. Da li je odrastanje u porodici koja podstiče umetnička interesovanja zaslužno za vašu potpuno posvećenost kreativnosti i nepristajanju na kompromise?

- Današnjoj deci internet je omogućio ogroman pristup informacijama, ali u mojoj generaciji zavisili smo umnogome od roditelja i njihovih ličnih interesovanja. Ja sam imala tu sreću da odrastem uz dvoje pasioniranih ljubitelja umetnosti, tako da je jako mnogo dobre muzike, filmova, knjiga, priča, doprlo do mene još u najranijem dobu. Smatram da je to umnogome doprinelo da imam jednu odličnu bazu na koju sam sve drugo kasnije nadograđivala. Ali uvek imala odakle da počnem i, pošto su to mahom bili vrhunski umetnici, vrlo rano sam stekla taj veoma visok nivo očekivanja od same sebe, što me do dan danas nije napustilo.

Da li je nepristajanje na kompromise razlog zašto vas nema često na filmu? Kako birate uloge? Na šta obraćate pažnju u izboru lika?

- Uopšte sam poslednjih deset godina postala izbirljiva, jer sam osetila drugačiji izraz, koji je od mene zahtevao daleko više nego uloge koje su mi nuđene u istom periodu i koji me je osvestio u umetničkom smislu u odnosu na sopstvene mogućnosti. Ali dobru ulogu nikad ne bih odbila, jer me to razvija kao glumicu. Mene stagniranje užasava. Dopro je do mene komentar da se ja svojim poslom bavim samo kao hobijem, valjda zato što ne zarađujem dovoljno, i jurim samo ono što mi odgovara. To nije hobi. To je selekcija i izbor. Ali imali su poentu u nečem drugom, jer sam platila previsoku cenu za to - i finansijski i socijalno i zdravstveno. Nisam napravila dovoljno jaku finansijsku mrežu da bih svoj rad podržala, i to je nešto što me čeka u narednom periodu. Hoću da nađem mudro rešenje, a da ne moram da odustanem od kvaliteta, niti od puta kojim sam krenula. Još samo da pucnem prstima (smeh).

Iz vašeg iskustva u Velikoj Britaniji, da li je život umetnika u zapadnim zemljama drugačiji?

- Život umetnika u zapadnim zemljama jeste drugačiji, iziskuje izuzetno mnogo rada, samoinicijative ponajviše. Jer samo jako mali broj ljudi radi na poziv. Svi drugi moraju da imaju agente, jure audicije, kontakte, tekstove koje postavljaju za par uloga, pa zovu agente da te predstave gledaju. Broj glumaca je ogroman, konkurencija izuzetno jaka, jer su škole odlične i svake godine izađe izuzetno veliki broj novih glumaca. Tako da u takvoj jednoj klimi morate da budete uključeni do maksimuma, inače ne postojite. Ali imate i veće tržište, više posla za sve, i što je najvažnije čitavu mrežu podrške od menadžera, agenata, advokata, kasting agenata, pi-ar menadžera, mnogih ljudi koji su zaduženi da rade na vašoj karijeri. Kod nas su glumci većinom još uvek multitaskeri koji rade poslove najmanje pet, šest ljudi, a plaćeni su samo za posao glumca.

Šta znači biti danas slobodan umetnik u Srbiji?

- Biti slobodan umetnik u Srbiji danas znači biti uplašen za svoju egzistenciju koja je izuzetno neizvesna. Biti stalno pod pritiskom da nemate tu osnovnu platu koja vam gura staž, doprinose i da nešto morate da preduzmete, ako želite krajem meseca da platite najosnovnije. Ja se ne sećam kad je bilo teže po tom pitanju. Ali kad je o meni reč moram nešto da promenim, jer je ovako neodrživo. Vraćam se u posao posle prilično duge pauze, a one su izuzetno skupe u ovakvim vremenima. Činjenica je da umetnicima nije jednostavno u ovakvim vremenima, ali da ih istovremeno i pokreću da iznalaze nova rešenja i pokušaju da prežive dosta teške trenutke, dok se ne steknu ponovo bolji i kontinuirani uslovi za njihov rad.

Na koji način se vaše porodično poreklo - britansko i srpsko prelama u vama? Da li ste nekad osećali da se Britanka ili Srpkinja u vama bori protiv zadatih okolnosti zemlje u kojoj se u tom trenutku nalazite?

- I Srbija i Engleska su snažna društva bez obzira na razliku u novčanom bogatstvu. Imaju snažnu sliku o sebi ili bar onome što bi volela da budu. To su dva naroda izuzetno jakih karaktera. Nekad se međusobno razumeju, nekad ne, ali uvek se međusobno poštuju. Živeti sa takvim poreklom mi je donelo puno toga. Te dve kulture u meni stalno previru i to deluje i na moj profesionalni rad, kao i na moj privatni život. Pripadam pomalo nigde i pomalo svugde. To daje izvesnu slobodu, ali i zahteva duže vremena da se na jednom mestu uspostavi pravo poverenje. Ja Srbiju doživljavam kao zemlju u kojoj sam rođena, s kojom mi nije teško da prolazim ni kroz najizazovnije trenutke. Umorim se naravno kao i svi, i onda mi je potrebno da se na neko vreme izmestim, ali mi je nepojmljivo izmeštanje da se nikad više ne vratim. Na taj način ne mogu ni da razmišljam. Ljutim se, kritikujem, nekad baš i ne razumem, ali stalo mi je, i nervira me kad vidim koliko vrednosti ovde propada bez ikakve potrebe. A tako malo truda je potrebno da se neke stvari preokrenu nabolje. Najtužnije je kad ljudi odustanu od sebe i prihvate da su nemoćni i u svom mikrosvetu. Da budem iskrena, i sebi sam take trenutke dozvoljavala. Ali čim se trgnem, shvatim da je to iluzija i treba je svako jutro uredno umivati s lica kao deo dnevne higijene.