Arsen Dedić: Odlazak “pesnika opšte prakse” || Hello Magazin!

Umro je Arsen. U te tri reči sinoć je stala cela Jugoslavija. Dramu koja se poslednjih nedelja odvijala oko njegove bolničke postelje pomno su pratili svi od Triglava do Vardara, nadajući se da će slavni kantautor dobiti i ovu bitku, da će i ovog leta stići do svoje “kuće pored mora”... Ali, preslab da se dalje bori, on je rešio da pođe drugom stazom, onom sa koje nema povratka. Stazom do večnosti. “Reci da li ćeš noćas moći ostaviti sve, svoju kuću, navike, ljude, i poći, a ne znati gde...”

Umetnički radnik prve kategorije i pesnik opšte prakse – tako je Arsen Dedić sebe najviše voleo da predstavlja, bez trunke elitizma. No, njegova veličina izdigla ga je iznad nacionalnih, pa i regionalnih okvira. Iz generacijskih i pesničkih. Iz muzičkih i prilagodljivih, jer je pevao, pisao i svirao po svom još otkako je ranih šezdesetih iz rodnog Šibenika krenuo koncertnim dvoranama u pohode. U ovdašnjoj kulturi je decenijama, možda i sve vreme svog postojanja na sceni, važio za autsajdera i svojevrsnog pesnika slobode. Kao takav je za sobom ostavio neizmerno delo, ostavio je opus ne samo generacijama koje su stasavale s njim, već i onima koje će tek doći.

Slušali smo ga, čitali, živeli. Svako od nas ima bar jednu “svoju” Arsenovu pesmu. Životne senzacije, nežne godine, iskustva i mediteranska i kontinentalna, zabranjene misli, zabranjene ljubavi, uspesi, padovi. Prolaznost. Ili možda ipak njena suprotnost – večnost? Bio je, kažu, Krleža pop muzike, renesansni čovek s brojnim talentima, neograničenom energijom i enciklopedijskim znanjem. Za sebe je uvek govorio da nije gladijator da bi nastupao u arenama, već da je za uzak krug publike s kojom može da komunicira i koja može da ga razume, koja će uspeti da preživi dva sata njegovog recitala, što je, ruku na srce, radio bolje od svih.

Nikad se u životu nisam nudio, nikada ni Gabi ni ja nismo imali menadžera, nikada nikome nisam rekao “Daj!” ili “Napravi mi nešto”. To ne postoji. Telefon koristim samo da se zahvaljujem i da otkazujem. Razvijam veštinu odbijanja, a da ne povredim čoveka. Biti slobodnjak jeste stradanje, ali i vrlina. Jer, nekome se klanjati svako jutro – to kod mene ne bi prošlo. Moja pesma “Nijedno vrijeme nije moje” završava se stihovima: „...ja visim kao drveni lutak, kazaljke neće da se spoje, pogrešim uvijek za trenutak.“ Hoću da kažem da nisam bio miljenik nijednog vremena. I nikada nisam bio javno dobro, već vrlo često javno zlo.

Upravo zbog tog izvornog stila i duboko misaonih stihova Arsena su voleli u svakom kutku bivše domovine. I nema muzičara kojeg njegov odlazak nije potresao, iako je kreativni zamah slavnog šibenskog šansonjera u poslednje vreme polako posustajao. “Sve bilo je muzika” tokom ovih pola veka sa Arsenom. Kako je neko već primetio, osiromašiće njegov odlazak svakog od nas, bili toga svesni ili ne. Osiromašićemo duhom, kojeg je ovde ionako iz dana u dan sve manje.