Filimon Kežman - mali šmeker opsednut bagerima || Hello Magazin!

Proslavom drugog rođendana malog Filimona izgleda da je napokon okončan niz burnih događaja čiji je akter bio njegov otac Mateja Kežman. Težak razvod od supruge Emilije, sa kojom ima troje dece, emotivne nesuglasice sa sada bivšom devojkom Marijom Perković, linč javnog mnenja i kao kruna svega medijska rasprava o visini alimentacije, krucijalni su potresi u životu proslavljenog fudbalera poslednjih godina.
Ipak, bure nisu večne, a žurka upriličena u klubu "Easy" na beogradskoj Adi Ciganliji demonstrirala je visok nivo sreće, opuštenosti i idile. Najuzbuđeniji je svakako bio mali slavljenik, koji je, kako su nam njegovi roditelji otkrili, u ovom periodu potpuno opsednut bagerima.
- Kao svako dete, i Filimon ima svoju pasiju. To su bageri, pa smo, želeći da ga potpuno usrećimo, kompletan prostor dekorisali bojama i oblicima koji aludiraju na ovo teretno vozilo. Čak sam mu kupio veliki bager igračku, koji je celog dana vozio i tako dočekivao goste - kaže Mateja za "Hello!".
Nekadašnji fudbaler o odnosu sa majkom malog slavljenika, kao i o drugim intimnim stvarima nerado govori. Ipak, priznaje da su stvari konačno došle na svoje mesto.
- Mada više nismo u emotivnom odnosu, Marija i ja smo prijatelji, naš odnos je veoma korektan. Čujemo se, viđamo i zajedničkim snagama podižemo i vaspitavamo sina. Najvažnije je da dete odrasta u zdravoj atmosferi, bez tenizije i uskraćivanja ljubavi. Lako smo postigli dogovor o svim bitnim stvarima, odrasli smo i razumni ljudi. Za sve nas tako je najbolje.
Filimonovoj rođendanskoj žurki prisustvovali su i Aleksandra, Jakov i Lazar, Matejina deca iz braka sa Emilijom.
- Sestra i braća su, naravno, bili na rođendanu, jer je to normalno. Vaspitavani su da budu dobri ljudi širokih shvatanja i zdravo su prihvatili najmlađeg brata, iako nemaju istu majku. Emilija i ja smo posle svega razvedeni, ali smo još prijatelji i ljudi koji imaju zajedničku prošlost, koja nas je neraskidivo povezala. To što su nam se emotivni putevi razišli ne znači da više ne težimo tome da funkcionišemo kao porodica. Ne želim da se bilo koje moje dete oseti zapostavljeno ili nevoljeno.
Jedan od najtalentovanijih i najuspešnijih sportista koje je ova zemlja ikada imala čvrsto se drži trase na koju su ga izveli njegovi roditelji i u tom duhu vaspitava svoju decu.
- Neprestano im prenosim najvažniju lekciju koju sam naučio od svojih roditelja. Suština je da je obraz najvažniji i neobnovljiv, sve ostalo je nadoknadivo i manje važno. Vaspitavam ih da nikad prvi ne napadaju, ali da na napade uvek odgovore, jer je to poenta opstanka. Izrastaju u dobre i poštene ljude i to je najveći uspeh koji sam ikada postigao. Verujem da će tako i ostati.
Za kraj, Mateja evocira uspomene na oca Zlatka, koji je preminuo pre tri meseca, kao i na ljubav prema fudbalu, ukorenjenu još pri prvim koracima.
- Jedan sam od onih sinova koji su, rekao bih, hrabro krenuli očevim stopama. Zbog Zlatka sam zavoleo loptu, samo što tada, naravno, nisam bio svestan da porodična tradicija može da bude problem, a ne prednost u životnoj trci koja me čeka. Otac mi je bio golman do njegove četrdesete godine, rekorder u staroj Jugoslaviji, njegov znoj me je othranio i napravio čovekom. Kad sam bio dete, vodio me je na pripreme njegovog "Zemuna", često i na treninge, ali ga nisam gledao. Pažnju su mi privlačili oni koju su bili naspram njega, uvek gladni golova. I otac mi je stalno govorio koliko je nezahvalno biti golman, koliko je potrebno rada da se zaustavi šut, a najviše mi je pričao da su greške golmana jedino što publika primeti.