Kemal Monteno: Portret muzičke legende || Hello Magazin!

“Nikada nisam voleo da slikam. Ne umem da pričam, da dajem intervjue, nisam ti ja za to. Bolje da popijemo po jednu...”, govorio je Kemal Monteno, slavni sarajevski kantautor, koji je prošle nedelje iznenada preminuo u šezdeset sedmoj godini. Umetniku specifičnog muzičkog izraza, u kome su na jedinstven način objedinjeni motivi bosanske sevdalinke sa mediteranskom nostalgijom italijanske kancone, u novembru je uspešno presađen bubreg. Međutim, samo dva meseca kasnije, zbog problema sa disanjem, hospitalizovan je u Kliničko-bolničkom centru "Zagreb", gde je i preminuo.
Posle ozbiljnih zdravstvenih problema i ličnih tragedija koje su ga zadesile burnih devedesetih, legendarni šansonjer sa Miljacke nastavio je da peva svojoj Branki, svom gradu i nesrećnim ljubavima koje drugi nisu ostvarili. U vreme ratnih strahota imao je samo pedeset četiri kilograma, dobio je šećernu bolest, preživeo moždani udar, sahranio roditelje i najbolje prijatelje. Ipak, najviše je žalio što više nema onog Sarajeva i njegove Juge, kojima je nekad pisao nadahnute stihove.
- Promenilo se mnogo toga, i u našem životu i u gradovima, jedino su ostale stare ulice i poznanstva. Mislim da smo svi jugonostalgičari, i ko kaže da nije - laže! Znam šta ljudi misle. Ne možeš ti da zaboraviš četrdeset, pedeset baš lepih godina. Eto, malo-pomalo, neke niti ponovo se lagano vezuju. Za mene su novonastale granice samo formalnost. Ništa mi ne znače. U svakom gradu su moji prijatelji i publika, a to je najveće bogatstvo - govorio je slavni pevač.
"Po sopstvenom priznanju, drug Monteno nikako nije trebalo da postane pevač. Umesto što smo ga slušali kako romantičnim stihovima lomi srca šiparica i zrelih, napaljenih gospođa u najopasnijem klimaksu, Kemo bi, da je bilo pravde, postao fudbalska zvezda poput Safeta Sušića", napisao je Petar Luković u svojoj knjizi “Bolji život”.
Dok je živeo u baraci pored stadiona na Koševu i učio da svira gitaru Kemal je maštao o tome da postane fudbaler. Za sportsku karijeru navijao je i njegov otac Osvaldo, poreklom Italijan, koji se posle rata zaljubio u Sarajku Bahru i ostao da živi u prestonici Bosne i Hercegovine.
- Reči pesme “Doli Bel”, u kojoj se kaže “nismo imali ništa, al’ opet smo imali sve”, najbolje odslikavaju moje odrastanje.
U četrnaestoj godini zapevao je hitove tada popularnog festivala u San Remu, koji su ga učinili glavnom gradskom facom. Legenda kaže da mu se na prvom nastupu publika prvo smejala desetak minuta kada ga je videla na sceni, ali da ga je kasnije oduševljeno ispratila dugim aplauzom.

Dok je "jedne noći u decembru" stajao na straži nastala je i jedna od najlepših pesma zabavne muzike.
- Sticajem okolnosti, obeležila je možda i najvažniji događaj u mom životu. Rano sam se zaljubio u Branku. Nosila je istu frizuru kao u to vreme popularna Tvigi. Ajoj, kad sam je video na korzou, pao sam na glavu! Šejtan u meni rekao je: “Bićeš moja il’ ničija!” Tako je i bilo. Ne znajući kako da joj priđem, zamolio sam je da mi pozajmi nešto sitnine ne bih li iznudio novi sastanak da joj vratim novac. Imao sam osamnaest, a ona šesnaest godina. Venčali smo se čim je postala punoletna. Pesmu sam joj napisao dok sam bio u vojsci davne 1969. godine, a kasnije, u decembru 1974, dobili smo sina.
Uprkos činjenici da je bio veliki boem, koji je mnoge noći proveo u kafani sa svojom "rajom" i sve pesme posvetio ženama, nikada ga nisu pratile afere.
- Dok sam ja čuvao Branku, ona je čuvala naš zajednički život. Siguran sam da brak zavisi od žene. Da me nije pratila i razumela celog života, ne bi bilo ništa od nas. Nikada nismo proslavili nijednu godišnjicu, niti svoje rođendane. Što da slavimo to bezvezno brojanje vremena?
U idiličnom braku dobio je dvoje dece, sina Đanija i kćerku Adrijanu, sa kojima je negovao specifičan odnos.
- Prema deci sam se oduvek ponašao kao prijatelj. Nikad me nisu zvali tata, ni Branku mama. I unuke mi tepaju, zovu me Kemica, što je lepo, pogotovo kada si mlad, a već si deda. Sva ta osećanja koje sam proživeo u porodici kasnije sam pretočio u pesme. Dok sam gledao svoju suprugu, decu i sve što je bilo lepo oko mene, zapisivao sam ono što bih osećao. Da mi je samo naći te komadiće papira koje sam odavno bacio jer mi se posle nekoliko sati nisu svidele reči... Kakve bi to pesme bile! Uz mnoge sam plakao. Ne stidim se suza. Kada se setim nekih stvari kojih nema, svih dragih ljudi koje više ništa ne može da vrati, suze krenu same. Prijatelje srećem svugde po belom svetu. Ipak, gde god da se vidimo i dalje umeju da mi kažu: "Napiši jednu ljubavnu, nek nešto novo bude, samo nek nema suza - na to smo navikli ljude..."

Piše: Nikola Golubović; Life Content
Foto: Life Content