Isidora Bjelica: Ljubav i osmeh kao lek || Hello Magazin!

U toplini svog porodičnog doma u Beogradu, okružena najmilijima, Isidora Bjelica uživa u dragocenim trenucima koje ispunjava isključivo onim što je čini srećnom i zadovoljnom.

Životni plamen u njenom telu i dalje gori, a po svemu sudeći lagano se i rasplamsava. Pošto je prošlog oktobra saznala da joj telo razara više od sedamdeset metastaza nemilosrdnog tumora, od koga je obolela pre tri godine, poslednji boravak u Skoplju doneo je gotovo neverovatne vesti.

Po povratku iz glavnog grada Makedonije, gde se već neko vreme leči, poznata književnica ekskluzivno za magazin “Hello!” otkriva kako se oseća nakon poslednje u nizu terapija.

- Rezultati pokazuju pozitivan trend, osećam se dobro, raspoložena sam i smejem se. Ukinut mi je najteži lek “gemzar” i u tom smislu mnogo mi je lakše, jedino što sada iščekujemo PET CT pregled, kojim će se utvrditi da li se bolest povukla i koliko. Biološka i hemoterapija ostaju uobičajene, ali mi mnogo znači što mi je ukinut taj najjači lek - sa olakšanjem u glasu počinje razgovor Isidora.

Osmog marta navršava se tri godine od prve operacije i početka bitke za zdravlje. Stravična dijagnoza raka jajnika, jednog od najsmrtonosnijih, u poodmakloj fazi, saopštena joj je 2. marta 2013. godine. U trenutku kada je remisija gotovo izvesna poznata spisateljica prisetila se početka borbe i za magazin “Hello!” otkrila šta ju je u međuvremenu ojačalo.

- Kada mi je pre tri godine dijagnostikovana ova teška bolest, ja sam stalno nešto čekala, tresla se i pitala kako ću to da podnesem. Čudo je kako se čovek promeni. Kada se setim zbog čega sam se ranije nervirala, sada mi je je smešno. Dođe mi da vrištim na svakog čoveka koji kuka zbog gluposti, da mu kažem koliko mu je dobro, a da to i ne zna. Ja više ništa ne čekam, živim maksimalno što mogu i uopšte ne mislim na to šta će biti sutra. I zdrav čovek bi mogao da razmišlja da li će sutra da ga udari autobus, da li će mu dijagnostikovati bolest, da li će dobiti otkaz... A briga je najgori otrov. Rešila sam da više uopšte ne brinem.

Iako odlučna, priznaje da je do današnjeg odnosa prema životu prevalila dug put, na kome je sticala nova znanja.

- Posle mnogo traženja raznih tih da ih nazovem puteva duševnog sazrevanja, počela sam da radim sa terapeutkinjom iz Austrije Sonjom Simonovskom. Od nje sam naučila najviše stvari. Ona je prva koja mi na pitanje “Šta ako mi ne budu dobri rezultati?” nije dala utešan odgovor kao svi pre nje. Rekla je:“Život je neizvestan. Živi danas”. Sa njom sam radila razne vežbe koje su mi pomogle u kontroli emocija. Jedna od njih je narukvica koju prebacujete sa jedne ruke na drugu svaki put kada pomislite nešto destruktivno o sebi ili nekom drugom. Tako postanete svesni svojih misli. Tek kada ti narukvica četrdeset jedan dan miruje na jednoj ruci, duševno si čist. Svi citiraju oca Tadeja: “Kakve su ti misli, takav ti je život”, a zapravo briga, tuga i nerviranje satiru naš duh. Sa tom doktorkom učila sam i tehnike integrativnog disanja, koje mnogo pomaže kada čovek ima napade straha, ali i u regeneraciji ćelija - otkriva Bjelica i dodaje da je usvojila mnoga znanja koja su joj pomogla da postane svesna sebe u sadašnjem trenutku.

- Razne škole pomogle su mi da shvatim da je sadašnji trenutak jedino što imam i da mi više ne padne na pamet da trošim ni jedan jedini minut na to šta sam, glupa, uradila pre, ni šta ću, jadna, uraditi u budućnosti. I sami lekari zapanjeni su činjenicom da danas mnogo bolje podnosim terapije nego pre dve godine, kada bi bilo normalno da mi sve to lakša pada, jer sam bila snažnija i fizički otpornija. To samo govori koliko psiha utiče na procese u organizmu. Ima trenutaka kada sam fizički iscrpljena, ali tada radim ono što mi prija. Pustim sebi Mariju Kalas i bude mi lakše. Čovek mora da osluškuje šta mu prija i da to radi. Još jedna od važnih i velikih terapija koje sam morala da prođem bila je ona u kojoj sam naučila da kažem “ne”. Ja sam svima govorila “da” i reći “ne” za mene je bila jedna od najvećih lekcija. Danas isključivo kažem “da” kada mi nešto prija. Moramo da budemo meki prema sebi, to je vrlo važno. Mi smo jako strogi prema sebi, na to nas teraju i roditelji i društvo, stalno nešto nismo dobri, nismo dobro odabrali ili uradili - sa odmerenom dozom bunta priča Isidora.

- Na putu zdravlja ste kada počnete sebe da hvalite. Dakle, nije suština da prestanemo samo da kritikujemo druge, nego i sebe. Ja sam prošla tu fazu kada sam tokom bolesti postala još rigidnija prema sebi. Mislila sam da sam kriva jer nisam bila dovoljno dobra i bila sam potpuno sluđena pitanjima gde sam pogrešila. Kroz to prolaze skoro svi bolesnici. A onda sam rekla sebi: “Hajde, Isidora, sada malo da pohvališ sebe” - kroz osmeh kaže spisateljica i otkriva za šta u poslednje vreme sebi upućuje pohvale.

- Za to što sam posle četvrte dobijene runde za lekare statistički mirakl i što tako dajem snagu drugim ljudima. Na „Svetu Petku“ mi je dijagnostikovano sedamdeset sedam metastaza. Nisam plakala ni kukala, nego sam rekla: “Ajde, možeš ti i ovo”. Ne znam odakle je došlo to generisanje snage i za to stvarno moram sebe da pohvalim.

Zbog odluke da iskustvo sa borbom za život nesebično deli sa ljudima svakodnevno dobija brojne poruke. Nekada su u njima reči podrške, a nekada apeli za pomoć. U želji da svima izađe u susret i uputi odgovor, crpi poslednje atome snage, zbog čega su joj lekari savetovali da s vremena na vreme u potpunosti prekine dotok bilo kakvih informacija.

- Samo u odgovaranju na poruke dnevno provedem i po tri sata, pa mi je terapeut preporučio povremeni info-detoks, koji preporučujem i zdravim ljudima. Imam preporučene povremene informacione detokse koje praktikujem. Korisno je biti neko vreme bez telefona, interneta i drugih izvora informacija. Kada mi se bolest drugi put vratila, ja sam sebe krajnje iscrpljivala. Primala sam po hiljadu mejlova na dan, svima sam odgovarala i plakala zbog svakoga. Sebe sam time psihički satirala, dok mi moj duhovnik nije rekao da nisam obučena da kroz mene prođe ta količina tuge i brige. Danas, nažalost, moram da kažem da ne mogu to da radim u toj meri, jer moram da imam minimum brige o sebi. Moja deca, muž i prijatelji kažu da sam se u poslednje vreme promenila, a i ja stvarno osećam neko potpuno iracionalno zadovoljsto i radost. Zavezala sam ljuljašku u spavaćoj sobi i super mi je. Počinjem da se osećam kao dete koje uživa u malim stvarima. Ali zaista se radujem kao dete. Ljuljam se, čitam, pravim kupke, šetam se kada mogu, družim se, gledam stare dobre filmove i planiram da uskoro počnem da pišem novi roman - u optimističnom tonu nastavlja razgovor Isidora, koja je fascinirana hrabrošću i istrajnošću svoje porodice, kćerke Vile, sina Lava i supruga Nebojše.

- Neverovatno je koliko izdržavaju i istrajavaju. A ja sam već kao vijetnamski veteran, nemam više osećaja. Uopšte se ne uzbuđujem zbog loših stvari, samo guram, a, Bogu hvala, nalazi su sve bolji. Najluđe je što sam sada najbezbrižnija nego što sam ikada u svom životu bila. Kada sam imala super zdravlje i dobru finansijsku situaciju, stalno sam brinula o svemu. To je bilo pravo mučenje. Mi smo istrenirani da brinemo i apsolutno nas niko ne uči da prihvatamo sebe, da prihvatamo druge, da se naučimo komunikaciji nesavršenosti. Kao civilizacija opterećeni smo savršenošću, a savršenstvo ne postoji. Prvo želimo da smo mi sami savršeni, pa to isto želimo od partnera, želimo da su nam roditelji savršeni, deca, šef, predsednik države. Duševno napredovanje primetite kada vas odjedanput sve raduje i u svemu vidite dobro. To je mera stvari. A to se vežba - ističe Bjelica, koja se nada da će Lav i Vila iz njenog iskustva izvući ono najbolje.

- Volela bih da nauče sve ono što mene nisu učili ni u školi, ni na fakultetu, ni na postdiplomskim studijama, čak ni moja mama ni baka, kako da se ne nerviraju i da vole sebe. To je jedna teška lekcija, ali ja ih kroz svoj slučaj učim da potpuno promene stav. Nema nerviranja, nema sekiracije. Životna lekcija koju inteligentni ljudi možda i najteže uče jeste kako da budemo meki prema sebi. Kažu da je suština sreće da naučimo da ne budemo okrutni prema sebi. Ako nisi okrutan prema sebi, automatski si dobar celom svetu - mirnim tonom govori književnica i apeluje na ljude da po svaku cenu izbegavaju sukobe.

- Po cenu da priznate da ste glupi izbegnite svađe. Ja sada stalno priznajem da sam gluplja, priznajem krivicu, samo da izbegnem svađu. To nigde ne vodi. Nemam više problem da kažem da sam u krivu i savetujem svim ljudima da se jednostavno pomire sa takvim stvarima. Zbog novca se ne vredi sekirati, niti unapred brinuti o bilo čemu. Suština je da brinete kada se nešto već desi, ne pre. Mnogo se trošimo razmišljajući o tome šta će biti, a to su gluposti. Čak i kada su zdravstvene vesti loše, i to može da se popravi. Sve može da bude dobro kada čovek u glavi sredi stvari. Ako stalno brinete, sve vam je naopačke.

Borbenošću i blagošću u toj borbi Isidora inspiriše mnoge da istraju u onim zaista važnim bitkama koje vode. Za kraj razgovora Isidora je uverena da je na putu konačnog izlečenja.

- Stara šamanska izreka glasi: “Bolest napušta svog domaćina kada više ne može da ga prepozna”. To što se deca i prijatelji čude svim mojim promenama i činjenici da me više ne nervira što me je ranije nerviralo, valjda znači da sam na pravom putu.