Duška Jovanić: Salonke držim umesto skulptura || Hello Magazin!

Razbarušena frizura i prepoznatljive šiške neizostavni su deo imidža novinarke Duške Jovanić koja u Beograd već decenijama, na visokim potpeticama, donosi duh francuske prestonice. Mada je mnogi smatraju srpskom Keri Bredšo, po stilu je mnogo bliža čuvenoj pariskoj ikoni stila Karolin de Megre.

Iako još važi za novinarku sa najlepšim nogama, zavođenje rečima i britkim komentarima uvek joj je bilo draže, a kao prava predstavnica Ličanki ženska lukavstva joj nikada nisu bila bliska.

Umesto u “lov na muža” radije je zadovoljavala svoje ambicije i hedonističke potrebe, među koje spada i ljubav prema modi, pa je tako u školi često umesto užine kupovala “Vog”. Na spisku njenih velikih strasti je i ljubav prema kuhinji, u kojoj je uvek na svom terenu, a odnedavno je otkrila čarobni svet filma i snimila svoj prvi dokumentarac o fatalnoj Ljubici Otašević, čija je premijera upravo održana u Jugoslovenskoj kinoteci.

Koliko se u vama “kuvala” ideja za snimanje filma o Ljubici Otašević?

- Otkako sam, sada već davne 1998, u dnevnom listu „Sport“ pročitala starinsku rečenicu u koju je stao čitav jedan, kako će se kasnije ispostaviti, spektakularan život. Citiram: “U američkom gradu Hjustonu 12. aprila umrla je Ljubica Otašević, poznata košarkašica - lepotica 'Crvene zvezde' i reprezentacije.” Tada je počela moja potraga za svima koji su poznavali jednu od najfatalnijih Srpkinja svog doba, zbog koje je i Ivo Andrić dolazio na Mali Kalemegdan.

Jeste li bili uzbuđeni pred premijeru u “Jugoslovenskoj kinoteci”?

- Što bi se mangupski reklo: još pitate!? Već sam “popila” veliku dozu treme kada je legendarni direktor “Kinoteke” Radoslav Zelenović tražio da film prvi put pogledamo zajedno. Više sam obraćala pažnju na njegove reakcije, nego na projekciju. Za desetak minuta, koliko je ćutao posle „the enda“, dobila sam temperaturu. Sada me u tom filmskom hramu čekaju radoznali gledaoci. Ali, znate ono: niko nije rekao da će biti lako. Ni kada sam, pre nekoliko godina, u građanskoj srpskoj nošnji kao pridružena članica folklornog ansambla „Kolo“ izašla na istorijsku binu prebukiranog „Kolarca“ da se poklonim. Igrala sam iz sve snage, a ni aplauz nije bio ništa slabiji. Izgleda da (melo)dramska sekcija još plače za mnom.

Šta je za vas bilo najintrigantnije u životu te velike i fatalne žene?

- Film “Izbrisano iz biografije” je priča koja, s jedne strane, okida „vintage“ slike iz naše bolje prošlosti, a, sa druge, govori o holivudskoj sudbini košarkašice i lepotice, rođene u Milanovcu koja je, kao Ljuba Bodin, pravila filmsku karijeru pod budnim okom zaljubljenog Kerija Granta, da bi se posle udaje za famoznog grofa Enrika di Portanovu u Rimu i Marbelji družila sa Marlonom Brandom, princezom Sorajom, Adnanom Kašogijem, Guniljom fon Bizmarkom, Haroldom Robinsom, Šonom Konerijem i ostalim pripadnicima pravog svetskog džet-seta. Međutim, njen život je i klasični “srpski roman”, s obzirom da je njen otac Božidar bio u Kraljevoj vojsci, dok se njegov rođeni brat opredelio za partizanski pokret. Ljubica Otašević zaista je bila izuzetna žena, samosvesna i pomalo drčna socijalistička Pepeljuga u bekstvu od navalentnih “udbaša”. Ono što je zaista fascinantno je to što nikada nije želela samo da postane slavna i tako upropasti svoj život, zbog koga je, ipak, nije “bolela štikla”, iako se to od nje očekivalo.

Zbog čega vam je trenutno film više u fokusu od medija?

- Kad mi je Mila Turlajić, autorka fenomenalnog dokumentarca „Cinema Komunisto“, rekla da je u toj avanturi najlepše snimanje, nisam joj verovala. Kao početnica, angažovala sam iskusnu ekipu, sa rediteljem Vukom Dapčevićem na čelu. Ne samo da me drže za ruku nego i pritrče kad se sapletem. Novinarstvo mi je mnogo pomoglo da pronađem sve junake fame o dublerki Sofije Loren, propisno ih preslišam i „raskopčam“ taj mit do kraja.

Da li u vašem slučaju važi pravilo “jednom novinar, uvek novinar”?

- Nažalost, izgleda da važi. Ubi me prejaka strast prema zavođenju rečima. Ponekad bih zaista volela da nije tako. Očigledno je da još mislim kako ima smisla pisati, sve dok me u glavu ne pogodi duhovita svetleća reklama na kojoj “blinka” surova istina: “Ne treba tražiti smisao, nego praviti pare.”

Spadate li u redovne konzumente društvenih mreža i kakvi sadržaji vas najviše interesuju?

- Nikad nisam imala profil na “Fejsbuku”, a već je totalno aut. Tako bar tvrde nedavno anketirani tinejdžeri, koji se nisu nešto “ložili” ni na “Tviter”. Ni ja nisam imala baš mnogo vremena za tih sto četrdeset šest karaktera. Malo se šalim, ali sam redovna na “Instagramu”. Doživela sam ga kao najkreativniju platformu i ponašam se kao da uređujem lični onlajn magazin. Budući da je pod konspirativnim imenom, najviše se radujem lajkovima iz svih delova sveta. Nema ih mnogo, kao ni pratilaca, ali se ne uzbuđujem. “Otkidam” na koncept, a ne na to kako neko pije kafu ili mrzi ponedeljak.

Igra li moda važnu ulogu u vašem životu?

- Od malih nogu sam u toj priči. Moja draga tetka, koja je radila u tadašnjem “Centrotekstilu”, odvela me je na prvu modnu reviju. Sedele smo za stolom tada jedinog pravog beogradskog hotela, a neponovljivi Aleksandar Joksimović prosipao je bisere direktno u moje krilo. Kao što je pedantno skidao višak štrasa sa državničkih haljina Jovanke Broz. Pored mene su teatralno prošle Simonida, Vera Nigrinova i Ana Karenjina, i zauvek me uzele pod svoje. U to analogno stilsko doba živele su čuvene beogradske šnajderke kod kojih su se redovno šili modni “krikovi”, što je bio tadašnji sleng. Ni najteža vremena mi nisu dala da odustanem. Krenula sam utabanim stazama “Burdinih” šnitova, kao da sam na najluksuznijem putovanju. Sve dok mi “Vog” nije zamenio užinu. Štedi na hrani i nikad ne idi u kupovinu sa drugaricom. Da li mi je potrebno odvikavanje? Neka, hvala.

Ima žena koje između seksa i šopinga biraju ovo drugo. U kojoj ste vi grupi?

- U vreme mode bez imalo milosti, šta je ostalo za modnu raju, kojoj i sama pripadam - da bira između novih cipela ili polovnog automobila. S obzirom da potpisane haljine koštaju koliko i umetnička dela, nije ni čudo što ih kačimo na zidove. Klasična kupovima je ozbiljna smaračina. Zašto bi, inače, nepristojno bogate gospođe koristile usluge personalnog “šopera”, a zagrižene “fešnistice” se zubima držale za net-a-porter dostavu. U kojoj sam grupi? Kako sam Henrija Mura teška srca prebolela, salonke držim umesto skulptura. I slažem se da vode na najbolja mesta. Ako se računa i spavaća soba.

Ako ste vi srpska Keri Bredšo, ko bi onda bio Zverka?

- Dobro je što nisam. To kako je ona “široko” pazarila u „HBO“ produkciji, u našem bedaku bi sve svoje stvari jednog dana morala da iznese u najlon kesi, jer bi joj banka uzela svaki kvadrat stana, uključujući i nekoliko metara štikli. One njene našušurene suknje dodatna su drama. A tek famozne “oltar” stepenice koje nas još proganjaju. Koja Zverka!? Mislite Džon? To ime mu je savršeno odgovaralo, kao i sivo “službeničko” odelo. Srećom da smo toliko puta padali na popravni, pa smo godinama morali da gledamo i slušamo SAC lekcije. Nisu sve bile bez veze. Naprotiv. Ali ona poslednja jeste. Kladim se da bi danas najveći procenat žena u panici od solo starosti, umesto sa džiberom Džonom, ostao sa lepim Mišom Barašnjikovim. Na sigurnom. U najboljem pariskom hotelu. „So, Mr Big is not a big deal.“ Ne kažem da ja nisam imala barem jednu takvu stativu.

Kakav muškarac može da vas “obori s nogu”?

- Taj zahvat mu i nije bio neophodan, jer smo sedeli u avionu. Toliko blizu, da nije mogao da se pravi kako je neviđeni frajer. Čitala sam novine pored nenapadno eksponirane duhovitosti. Lovac na precenjene leptiriće ih je ubacio u moj sendvič. Verovala sam da ću pokvariti stomak. Ipak sam zatražila jedno dvesta grama, čisto da probam kakvog su ukusa. Posle je godinama držao taj bording pas, umesto slike u novčaniku. Sve dok ga ja nisam uramila.

Ima li danas originalnih udvarača?

- Kad vidim kakve sve senzacionalne situacije devojke kače na “Instagram”, poverujem kako su svi ti momci najbolji studenti performansa kod Marine Abramović. Kad se samo setim kako sam nekada ja bila takav frajer.

Sve je više zrelih i ostvarenih žena koje “padaju” na mlađe muškarce. Jesu li i vama nekada oni neodoljivi?

- Za mene je već kasno. Doduše, možda bi neko i mogao da me saplete, jer sam prilično klimava. Odmah bih ustala. Nisam ja za taj “rad”, što ne znači da ne navijam za moj tim. Mada je utešno, sudeći po svetskoj, pa i domaćoj ljubavnoj sceni, znati da se onaj pravi još nije ni rodio. Samo mi nije jasno zašto se oko nečega što je oduvek postojalo kao prijatno odstupanje od nepisanih pravila, danas pravi društveni zemljotres. Povrh svega, starije žene su danas bolje ribe nego ikada.

U kojim situacijama koristite ženske adute, a kada umete da budete čvrsti poput Balkanca?

- Kao devojka poreklom iz kršne Like, totalno sam pogrešno vaspitana. Tamo rastu nepokolebljive i čvrste žene kojima je mnogo važno da su u pravu (kome je još i do sreće) i da svoje muškarce obično drže u džepu, umesto u krevetu. Ni baka, ni mama me nisu naučile nijednom ženskom lukavstvu. Čak ni da bi trebalo tiho da govorim, maltene šapućem, kad sam u njegovom društvu. Ne kažem da nisam probala. To sa ljupkošću i cvrkutanjem. Jednom sam se napravila toliko blentava kako ne razumem čak ni jelovnik. Nije vredelo, ali se isplatilo.

Razmišljate li nekada o tome kako bi izgledao vaš život da ste se udali u dvadesetim, dobili decu i živeli po društvenim normama ili ste oduvek više voleli život van zone komfora?

- Zvuči blesavo, ali još u petnaestoj sam govorila kako se nikada neću udati. Ne kažem da je jedini razlog bio taj što je moja mala porodica bila daleko od srećne kombinacije, ali je to sigurno ostavilo neku emotivnu prazninu. Možda sam i rođena s tim da previše ne kukam i ne razmišljam šta će drugi reći. Zbog toga valjda stalno slušam kako živim u nekom svom nerealnom svetu. Što uopšte nije tačno. Ne verujem ni da je udaja prevaziđena pokojna pojava iz socrealističkog popisa stanovništva. Ponekad se s knedlom u grlu setim lične i opšte eks-JU bezbrižne svakodnevice. Ali, stara dobra vremena su odavno potrošena. Ako nasilje postaje poezija 21. veka, šta možemo da očekujemo? S druge strane, nije lako glumiti “napućanu” curu kada sve moje drugarice već imaju unuke. Zaklela sam se da neću pozvati u pomoć Gloriju Stajnem, najlepšu feministkinju na svetu, ali moram: “Ne treba svako da živi na isti način. To što žena ima matericu ne znači da obavezno mora da rodi decu, kao što ni svi s glasnim žicama neće postati operski pevači.”

Uskoro će biti objavljena vaša nova knjiga “Kratak sadržaj ljubavnog života”. Jeste li često zavodili muškarce u kuhinji?

- Nikad nisam ni prestajala. Taj hedonistički triler još je u rukopisu, ali kao Agata Kristi hedonike, mešala sam se u Bondov meni, cepidlačila u mafijaškoj kuhinji, lobirala da Srbi dobiju Mišel gurmansku spomenicu, bila politički nekorektna prema guskama, dobila po ušima zbog „fois gras“ i priznala sve “kuvam da te smuvam” (ne)zgodne situacije.

Ko je vama od vaših muškaraca priredio najlepše iznenađenje u kuhinji?

- Za sada vodi Petar Pan koji se pod mojim prozorom pojavio sa činijom musa od ljubičica.

Važite za jednu od najlepših žena na našoj javnoj sceni, koja je vaša formula za dobar izgled?

- Duga je to priča. Čekajte da legnem na kauč doktorke Nevenke Dokmanović. A i nadam se da će se fotograf Mirko Tabašević ovog puta baš istaći. Inače sam gotova. Ne mogu da se odviknem od čitanja onlajn komentara. A to pogubno deluje na ten.