Danijela Dimitrovska: Da nije ljubavi, ne bih se vraćala u Srbiju || Hello Magazin!

Direktorka agencije “Models Inc. - Elite Model Look” Danijela Dimitrovska-Amidžić u svet mode zakoračila je još kao tinejdžerka kada je, zahvaljujući ogromnoj želji za uspehom, velikom trudu i neizmernoj podršci porodice, počela da ostvaruje svoj san o karijeri top-modela.

Prirodne predispozicije i vredan rad bili su presudni na putu ka uspehu ove ambiciozne dvadesetosmogodišnjakinje, koja je posle godina iskustva u modelingu otvorila agenciju sa Mirjanom Udovičić, i za kratko vreme postigla odlične rezultate i u novoj profesiji.

U razgovoru za “Hello!”, Danijela nam je otkrila sa kakvim se izazovima susretala na početku karijere, kako zaista izgleda život top-modela u Njujorku, i priznaje i da ne nikada ne bi bila potpuno srećna da se nije ostvarila u ulozi supruge i majke.

Pre dvanaest godina na takmičenju “Elite Model Look” počela je vaša karijera modela, po čemu pamtite taj period?

- Početkom 2004. prijavila sam se za takmičenje i odmah sam dobila potvrdu od Mirjane Udovičić, koja mi je sada partner u agenciji, da imam sve predispozicije da se bavim manekenstvom. Imala sam veliku želju da pobedim na takmičenju, pa sam se jako trudila da svoj izgled dovedem do savršenstva, iako sam imala samo šesnaest godina, a i svi u tom dobu dobro izgledamo. Međutim, već tada sam počela da vodim računa o ishrani, tenu, kosi i noktima, i redovno sam vežbala, a to traje do danas.

Da li to znači da je pobeda na tom takmičenju bila očekivana?

- Imala sam veliku želju da pobedim i slala sam tu svoju pozitivnu energiju u kosmos, ma koliko to smešno zvučalo. Naravno, potrebna je i sreća, ali ona prati hrabre. Imala sam i podršku roditelja koji su me vozili na obuke što nimalo nije bilo jednostavno, a kada se toliko nečemu date, onda vam se to i vrati. Pošto sam u junu pobedila, krajem godine sam otišla na „Svetsko takmičenje“ u Šangaj, gde sam predstavljala Srbiju i Crnu Goru, pošto smo tada još bili zajednica. Usledili su prvi ugovori i već početkom 2005. preselila sam se u Pariz. Međutim, usledio je period u kome sam morala da budem strpljiva i da se mnogo trudim da bi mi se rad isplatio, jer uspeh mi se nije desio preko noći.

Koliko vam je napuštanje zemlje palo teško?

- S obzirom na to da sam vrlo emotivna, odvajanje od porodice mi je mnogo teško palo, ali su mi roditelji i sestra dali neophodnu podršku jer su videli koliko želim da postanem top-model. Nisam želela da mi taj posao bude hobi već profesija kojom ću se ozbiljno baviti. Bilo je mnogo teških trenutaka, kada sam želela da se vratim kući i nastavim da idem u školu, koju sam vanredno pohađala, ali su me članovi porodice odgovarali od te namere. Zahvalna sam im na tome, jer ne bih bila srećna da su se stvari drugačije odvijale. S druge strane, život u Parizu pamtim i po vrlo lepim uspemenama. Tamo sam dobila prve velike angažmane, kao što je bila i kampanja za modnu kuću “Iv Sen Loran” i neke velike revije poput “Diora” ili Žan-Pol Gotijea. Zato mi je to i danas jedan od omiljenih gradova bez obzira što sam više vremena provela u Njujorku.

Sećate li se prvog velikog angažmana?

- Prvi veliki posao imala sam još pre odlaska na „Svetsko prvenstvo“ u Šangaju, a to je bila revija za modnu kuću “Guči” u Milanu. U tom trenutku nisam toliko bila svesna koliko je to velika stvar za razliku od ljudi iz agencije koji su se jako radovali mom uspehu. Mislim da je tako i bolje, jer uspeh zna da ponese i da utiče na ego koji vas kasnije sputava da ostvarujete veće ciljeve.

Da li je odlazak u Njujork neophodan da bi jedan model mogao da dobija velike poslove?

- Sve je individualno. Postoje glavna tržišta kao što su Milano, London, Pariz i Njujork, ali i komercijalna tržišta poput Nemačke i Španije, koja su takođe dobra. Ukoliko ste komercijalni model, nema potrebe za tim da se selite u Njujork, već možete da idete u taj grad kada imate angažmane. Međutim za editorijalnog modela je važno da jedan period karijere provede u Njujorku, jer odatle sve počinje i tamo se održavaju najvažniji kastinzi i bukiraju najveći poslovi.

Koliko ste živeli u tom gradu i kakvi su vam utisci?

- Posle tri godine života u ušuškanom i romantičnom Parizu, otišla sam u Njujork, koji sam do tada viđala samo na filmu. I, zaista, kada sam sletela na aerodrom, osećala sam se kao da sam na velikom platnu. Sećam se da sam čak zvala mamu i rekla joj da se plašim da izađem na ulicu. Međutim, to je trajalo samo nekolio sati. Po mene je došao šofer, odvezao me u stan, posle čega sam išla na sastanak sa ljudima iz agencije. Vrlo brzo saživela sam se sa energijom tog grada, u kome sam provela narednih sedam godina. Iako tako ne deluje, Njujork je jedan od najsigurnijih gradova na svetu, koji nikada ne spava i kad god da se vraćate kući, na ulici ima ljudi kao usred bela dana.

Jeste li i u Njujorku imali teške periode?

- Prvih godinu dana intenzivno sam radila i nisam imala vremena ni za šta osim za posao. Nisam čak ni izlazila, već sam to malo slobodnih trenutaka provodila sa drugaricama po stanovima, veoma ograničeno jer nikada nisam htela da dozvolim da odem umorna na slikanje i da ne mogu da ispunim sve zahteve.

A kasnije?

- Posle sam prihvatila Njujork kao drugi dom, a u Srbiju sam dolazila svega nekoliko puta godišnje, i to samo da vidim porodicu. Tamo sam stekla mnogo prijatelja, već sam postala zrelija, i počela sam da izlazim i da se družim, ali sam uvek imala granicu. Upoznala sam divne ljude sa kojima do danas sarađujem i zahvaljujući njima plasiramo nove devojke iz naše agencije.

Znači li to da ste se družili uglavnom sa ljudima iz branše?

- Da, jer nisam imala vremena ni prilike da upoznajem ljude iz drugih profesija.

Koje poslove smatrate vrhuncem karijere?

- Trebalo bi mi mnogo vremena da se setim svega značajnog što sam radila, ali to je svakako saradnja sa kućama kao što su “Hugo Bos“, „Dior“, „Šanel“, „Kenzo“, „Beneton“, „Karolina Erera“, „Viktoria sikret” i još mnogo toga.

Kakva su bila vaša iskustva sa brendom “Viktorija sikret”?

- Imala sam priliku da slikam katalog za njih, ali me je posle toga život odveo na drugu stranu. S jedne strane, žao mi je što nismo nastavili saradnju, jer je reč o velikim profesionalcima, ali, s druge, drago mi je što sam odlučila da se vratim i da otvorim agenciju, pa se nadam da će uskoro neka od naših devojaka postati deo “Viktorija sikret” jata.

Ko je od ljudi koje ste upoznali ostavio najjači utisak na vas?

- Svakako ću pamtiti prvi susret sa Žizel Bundšen, koja je tada bila na vrhuncu karijere, a meni je svakako veliki uzor i zbog toga što se bavi jogom i vodi zdrav način života. Radile smo zajedno na “Nedelji mode” u Španiji i imala sam priliku da se uverim koliko prirodna i normalna osoba koju i danas jako poštujem. Kasnije sam imala priliku da sretnem još mnoge top-modele, kao što su Naomi Kempbel i Eva Hercigova, ali niko na mene nije ostavio tako snažan i lep utisak kao Žizel.

Da li vam je bilo teško da odlučite da se vratite u Srbiju?

- Da mi se nije desila ljubav, sigurno se ne bih vraćala, ali na neke stvari, kao što su emocije, čovek ne može da utiče. Odlučila sam da napravim kompromis, ali ne i da se potpuno odreknem karijere. Zato sam otvorila agenciju i nastavila da radim, ali mi je fokus bio na evropskom tržištu. Sve se to desilo u trenutku kada sam sve svoje ciljeve u manekenstvu ostvarila, a i nedostajali su mi i roditelji i sestra. Ubrzo je došla i trudnoća i Matijino rođenje, a imala sam sreće da postanem majka u trenuku kada sam to najviše želela.

Znači li to da se kao osoba ne biste osećali ispunjeno da se niste ostvarili i u ulozi supruge i majke?

- Da, jer sam takav tip. Smatram da žena treba da ima svoju karijeru i da profesionalno bude ostvarena, a samim tim i nezavisna da bi mogla da bude srećna i privatno i da svoje zadovoljstvo prenosi na porodicu i decu. Jer žena je stub porodice. Poštujem odluku svake žene koja se bavi samo decom i kućom, jer smatram da je to najteži posao, ali ja ne bih mogla da ne radim. Bez obzira što sam u manekenstvu napravuila pauzu, sve vreme sam radila u agenciji koju sam 2012. godine otvorila i veoma me ispunjava to što smo postali najjača regionalna agencija i što imamo modele kao što su Antonina Petković iz Srbije i Irena Đuranović iz Crne Gore, koje rade na najvećim svetskim modnim projektima.

Jeste li maštali o otvaranju agencije još kada ste radili kao model ili je taj posao došao spontano?

- Jesam. Ja spadam u osobe koje prave planove za nekoliko, pa i deset godina unapred. Kada sam počela da ostvarujem velike uspehe u manekenstvu, javila mi se želja da to iskustvo prenesem na naše devojke. Imala sam mnogo ponuda da ostanem da radim pri velikim agencijama u inostranstvu, ali mislim da su naše devojke vrlo kvalitetne i da nema mnogo ljudi koji se vraćaju i prenose svoje iskustvo. Odlično znam kako je kada iz nekog grada u unutrašnjosti ili možda iz sela dođeš u veliki grad, kao što sam ja pre šesnaest godina iz Požarevca stigla u Milano, gde su mi dali kartu za metro, a ja nisam znala ni da takva vrsta prevoza postoji. Naravno, danas su deca zahvaljujući internetu više upućena, ali mogu da im dam savete šta neki dizajner najviše cene ili kako da se obuku za kasting, što možda zvuči kao nešto što je nebitno, ali te sitnice odlučuju hoće li neko dobiti posao ili ne.

Kako je izgledao vaš povratak u Njujork posle pauze od dve i po godine?

- Krajem prošle godine provela sam tamo mesec i po dana i osećala sam se kao da nikada nisam ni odlazila iz tog grada. Ništa se nije promenilo, što mi se mnogo sviđa, pa sam istinsku uživala iako mi je Matija mnogo nedostajao. Sada sam i njemu izvadila vizu i već za nekoliko meseci idemo zajedno u Ameriku.

Jesu li vas brak i majčinstvo promenili?

- Postala sam odgovornija, jer sada Matija diktira životni tempo, ali ja uživam da mu se prilagođavam. Trudnoća, porođaj i prvih godinu dana deteta ostavi trag na svaku ženu i učini je zrelijom, svejedno koliko ima godina kada se ostvari kao majka.

Kakvi su vaši planovi za narednu deceniju?

- Svi moji planovi vezani su za agenciju “Models Inc.”, za sada smo prisutni u Srbiji i Crnoj Gori, a ja se nadam da ćemo se uskoro proširiti. Želja mi je da to bude na prostoru bivše Jugoslavije, a posle možda i dalje. Mi smo, za sada, matična agencija, ali se takođe nadam da će se prilike promeniti i da ćemo moći da budemo i menadžment agencija. Što se tiče manekenstva baviću se tim poslom sve dok mi izgled bude dozvoljavao, jer volim i taj deo svog posla i zaista uživam u njemu.