Rada Đurić: Mislim da žene "vuku" malo više od muškaraca || Hello Magazin!

Šarm, neposrednost i britak jezik voditeljke “Beogradske hronike” Radmile Rade Đurić učinio ju je omiljenom novinarkom među građanima prestonice, a poverenje publike „Radio-televizije Srbije“ poslednjih meseci opravdava i u svojoj autorskoj emisiji “A sada, Rada”.

Rođena Valjevka sa stalnom adresom u Lazarevcu i radnim mestom u Beogradu vešto opipava puls gledalaca, već dve decenije mudro balansirajući između sopstvenih uverenja i zastupanja kolektivnog dobra, vodeći se devizom pravednosti i pravičnosti.

Uprkos tome što je pre tri godine dostojanstveno okončala bračnu zajednicu sa suprugom Goranom Đurićem, sa kojim ima dvadesetčetvorogodišnju kćerku Veru i šest godina mlađeg sina Despota, veoma je zadovoljna na privatnom planu.

Na početku razgovora za magazin „Hello!“ Rada otkriva da ima velika očekivanja od ove godine, u kojoj će obeležiti nekoliko važnih datuma u profesionalnom i porodičnom kalendaru.

Ove godine proslavljate pedeseti rođendan i dvadeset godina karijere. Kakve emocije to u vama budi?

- Uzbuđena sam zbog toga. Kao mlađa razmišljala sam kako li će izgledati moj život kada budem imala pedeset i shvatila sam da su se neke stvari poklopile, zbog čega sam vrlo ponosna. To što je moja generacija pregurala poslednjih decenija izgledalo je da nećemo biti zadovoljni sobom kada dođemo na pola puta, ali je ipak nekako divno. Moja deca su velika, doživela sam njihove uspehe i u tom smislu sam ispunjena. I to što imam pedeset godina, u odnosu na okolnosti, takođe je uspeh. Jedino što me onespokojava je da ću teško dočekati penziju po novim zakonima i ovo gledam kao još jedan početak svog života u svakom smislu, i profesionalno, i privatno. Sa pedeset godina ovde ne smeš da budeš ni mator, a ni nesposoban. Moraš da budeš spreman kao da imaš dvadeset.

Šta vas motiviše u toj borbi?

- Moj instinkt za preživljavanje. Neko bira nešto drugo, ja sam izabrala hrabrost.

Koliko vas je to koštalo u životu?

- Koštalo me je dosta, najviše ličnog nezadovoljstva. Moje duboko uverenje je da, kada čovek ne može da bude potpuno srećan u tome što radi, a voli to što radi, to nije dobro. Ja svoj posao nikada nisam videla kao posao koji podrazumeva da ću nekome biti servilna, već da je moja dužnost i obaveza da pomeram granice svake vrste. Za ovih dvadesetak godina malo toga se bitno promenilo, a ja sam duboko verovala da je moja energija tu da bi nešto menjala. To su trenuci kada čovek delimično posustane i zbog toga sam malo nezadovoljna. Ne živimo dobro, a težimo tome već decenijama. Celu karijeru usmerila sam u tom pravcu - da popravimo naš život.

Osećate li težinu odgovornosti svog poziva?

- Jako. Iako mi se vrlo često spočitava da brzo govorim i sve što ide sa tim, ali ja dobro odmerim to što govorim. Zaboravili smo da izgovorena javna reč ima težinu. Neko je namerno i svesno učinio da u medijskom prostoru nije važno šta se priča, već samo da se priča. Kad god nešto izgovaram, iza toga stoje argumenti i svi moji sagovornici i saradnici to znaju. Verujem da to mora da bude obrazac ponašanja.

Koliko je teško ostati dosledan?

- Ne mogu da kažem da nekada ne pravim komprimise, ali oni imaju neka merila. Znam tačno šta neću, to sam znala i sa dvadeset, a i sada. Ne mogu da kažem da mi se to u životu isplatilo, ali mogu da kažem da sam zbog toga vrlo ponosna na sebe. Zato, verujem da ova zemlja može da bude drugačija, jer ako sam ja uspela, a iza mene ne stoji apsolutno niko, sem publike i javnog mnenja, ne vidim zašto ne bi i drugi.

Autorska emisija došla je kao kruna dve decenije karijere. Kako ste zadovoljni reakcijama na emisiju “A sada, Rada”?

- Ono što smo hteli to smo i uradili. Gledaju nas uglavnom žene, ali i muškarci i hvala im, jer ideja i jeste da to bude porodični magazin. Ti sadržaji nedostaju. Meni je lepo, fino se osećam i mislim da će biti još lepše i bolje. Nije lako da se čovek “presvičuje” sa informative na neke ležernije stvari, ali trudim se da to budu ozbiljne teme, na prvi pogled svakodnevne, o kojima i ne razmišljamo misleći da se to podrazumeva. Mi smo sebe kao ljudi negde zaturili, strpali u neki džep i volela bih da pomognem da to promenimo.

U javnosti je posebno odjeknulo kada ste u emisiji zagrejali atmosferu kuvanjem klin-čorbe sa Zoranom Kesićem.

- Vrlo sam ponosna na to. Palo mi je na pamet kako smo svi mi u ovoj zemlji dovoljno poludeli da zaboravimo da se zdravo smejemo, a Zoran Kesić je jedan vrlo duhovit čovek. Toj klin-čorbi bilo je mesto baš tu gde jeste. “Njuznetovci” su me često “kačili”, čemu sam se ja grohotom smejala, jer su bili u pravu. Oni koji se ne smeju trebalo bi duboko da se zamisle zašto je to tako. Nije problem u klin-čorbi, nego u onima koji se tome ne smeju.

Kada ste poslednji put sebi rekli “A sada - ja”?

- Ima tih momenata, ali ne često, što mislim da je loše. Mislim da bi žene svakodnevno trebalo da se zapitaju “gde sam ja u svemu tome”. Ćerku učim da bude centar nečijeg sveta, pre svega svog, što nije lako, jer mislim da žene vuku malo više nego muškarci, iako oni nisu krivi za to. Žene nekako imaju taj instinkt za preživljavanje.

U čemu najviše uživate kada vam to pođe za rukom?

- Uživam u svojim prijateljima. Imam divne prijateljice i prijatelje, ljude sa kojima sam rasla i sa kojima sam do danas ostala u fantastičnim odnosima. Ne mogu da kažem da nemam prijatelje među novinarima, ali taj moj intimni svet od desetak, petnaest ljudi čini moj svet. To je jedna ozbiljna cifra i moram da kažem da sam zbog toga, u ovim godinama i ovim vremenima, najviše ponosna.

Šta najviše volite kod sebe?

- Što sam sačuvala duh i što umem da budem duhovita i vrcava uprkos svemu. Volim što u sebi imam nešto detinjasto i umem da napravim neki postupak koji se ne uklapa u ove godine. Mnogo pričam, ali gotovo nikada o sebi. Sve u životu umem da objasnim i za sve imam opravdanje, ali za sebe retko. Ne umem sebe da objašnjavam.

Da li se to s godinama menja?

- Trudim se, a imam prijatelje koji mi pomažu da nešto i naglas kažem. Ne može to samo da se tumba u glavi, nešto mora i da izađe napolje da bi imalo smisla.

Javno ste progovorili i o svom emotivnom stanju i otkrili da ste ponovo emotivno ispunjeni.

- Jedino što na tu temu želim da kažem jeste da više nikada ništa neću reći o tome. To nije moj manir, niti mislim da je to bilo kome bitno. Imala sam neprijatnost jer se svesno i namerno o tome lagalo. Nije nenormalno da čovek od pedeset godina ima nekoga pored sebe i to je jedino što svako treba da zna.

Jeste li zadovoljni sobom kao majkom?

- Ne smem da budem nezadovoljna, jer znam gde sam i šta se događa oko mene. Da li sam zamišljala drugačije? Jesam. Da li sam htela više za svoju decu? Jesam. Da li sam htela više za sebe? Jesam. Da li je to realno moguće? Za mene nije bilo, i nije sada. Ali postoji jedna fantastična rečenica u koju ja nisam verovala kada su moja deca imala dve, tri godine, koja glasi: “Malo dete mala briga, veliko dete velika briga”. I to je sto posto tačno. Nikada nisi dovoljno siguran i bezbrižan roditelj da znaš da si uradio pravi posao. Ja ne mislim za sebe da sam fantastična majka i da nisam nešto mogla bolje. Tu sam uvek zabrinuta i mislim da postoji nešto što nisam uradila, stalno se nešto kajem i preispitujem. Ja ću ceo život biti majka i nikada neću biti dovoljno dobra majka svojoj deci, misleći da sam mogla još bolje. Ali, zadovoljna sam svojom decom. To su dobri ljudi. I ako sam u nečemu u životu uspela, to je da sam ih naučila šta je dobro, a šta zlo. To mi je stvarno najvažnije. Ja sam ih od bajki nadalje učila da prepoznaju dobre i loše junake, i čini mi se da to znaju.

Kćerka Vera privodi kraju studije u Sjedinjenim Američkim Državama, a sin Despot ove godine puni osamnaest godina. Hoćete li ga podržati ako odluči da krene sestrinim stopama?

- Lakše mi je kada znam da tamo negde za njih postoji bolji život, veći izbori. To je ono što želim za sve, da naprave manje loših, a više dobrih izbora. Ali da bi čovek mogao to da uradi - mora da ima izbora. Zato bi mi bilo manje teško da se i on odluči da ode. To ne znači da bi on tamo našao sebe, nisam sigurna ni da se Vera pronašla i da li će se vratiti, ali kada je odlazila, uprkos svemu što mi je palo teško, rekla sam joj jednu rečenicu: “Idi, jer ti uvek imaš gde da se vratiš”. To je vrlo važno.

Jeste li i sami razmišljali o eventualnom odlasku iz zemlje?

- Nikada. Ja sam imala osamnaest godina u neko, uslovno rečeno, srećno vreme. Kada su drugi odlazili, ja sam verovala da je obećana zemlja moja zemlja. Shvatila sam kasnije da nije tako, ali sada ne razmišljam o odlasku. Ja više nemam izbora.