Dejan Pantelić: Magija optimizma || Hello Magazin!

Šarmantan, elokventan, odmeren, sa perfektnom dikcijom i prijatnog izgleda, Dejan Pantelić je oličenje onoga kakav treba da bude televizijski voditelj, kao što su bile legendarne zvezde bivše velike države Oliver Mlakar i Mića Orlović.

Svim svojim osobinama pleni kako na profesionalnom tako i na privatnom planu. Uvek dostojanstven, pa i u najtežim trenucima kroz koje je prolazio, bez ikakvog eksponiranja i samosažaljenja, sam se nosio sa nimalo prijatnim izazovima koje mu je život doneo, uz svesrdnu podršku porodice i prijatelja.

Četvorogodišnje prinudno odsustvo sa malih ekrana, zbog zloćudnog tumora koji mu je ozbiljno narušio zdravlje, poznati voditelj okončao je prošlog septembra, kada je ponovo stao pred kamere „Radio-televizije Srbije“ i definitivno potvrdio da je njegova borba za zdravlje uspešno okončana.

Voditelj porodičnog kviza “Lavirint” poslednjih meseci pokazuje zbog čega je nezamenljiv u vođenju ovakvog formata, a rad u studiju usrećuje ne samo njega već i ostatak porodice, koja pažljivo prati svog najzabavnijeg člana. Supruga Miona, desetogodišnja Lana i tri godine mlađi Vukašin najveća su mu podrška da istraje na svom putu, čiju trasu nije promenio uprkos svim izazovima koji se na njemu pojavljuju.

O tome kako mlađi članovi porodice gledaju na očevu popularnost, na koji način se on i supruga bore sa dijabetesom koji je dijagnostikovan Lani i Vukašinu, kao i o drugim izazovima, četrdesetšestogodišnja televizijska zvezda govori za magazin „Hello!“.

Posle duže pauze, ponovo ste u medijskom “lavirintu”. Kako se snalazite?

- Drago mi je da sam ponovo svoj na svome i da radim format koji mi leži, a to su kvizovi. Radimo nešto što je lepo, a prvenstveno mi se sviđa što to klinci vole. Koncept je sjajan i sve izgleda vrlo primamljivo.

Razmišljate li možda o autorskoj emisiji?

- Imam ja to negde u glavi, možda da radim neki “talk show”, ali još je rano za to. Što sam stariji, sve sam zreliji, prirodno, i nekako i takve ideje sazrevaju kao dobro vino.

U trenucima kada su životno ugroženi, ljudi često odluče da svoj život promene iz korena. Vi ste, izgleda, samo napravili pauzu i vratili se poslu koji volite.

- Drago mi je da to tako izgleda, mada ovo nije ni sredina ni zemlja gde možeš bilo šta da planiraš. Meni je malo žao zbog toga, ali delimično sam i srećan, što me ljudi više ne doživljavaju kao električnog zeca koji se zove DJ Deki, već izuzetno poštuju ono što radim na „Radio-televiziji Srbije“. Negde se vidi moja ozbiljnost i to što stojim sa obe noge na zemlji, ali i to da uz sebe imam zdravu porodicu. To je ono što ja želim da se vidi i što dozvoljavam, naravno u meri u kojoj mislim da bi trebalo.

Kakva je sada vaša zdravstvena situacija, da li još primate terapije i idete na kontrole?

- Mislim da je moja zdravstevna situacija očigledna. Idem na redovne kontrole, češće nego što treba. Terapije ne primam godinama. Živim zdravo, razmišljam pozitivno i uživam u životu.

Šta vam je bila najveća motivacija u životnoj borbi?

- Vrlo je bitno okruženje, ljudi koji su uz vas. Ako vas sažaljevaju, teško da ćete se izvući. Moja supruga i deca nisu me doživljavali kao bolesnika, već kao stub porodice i ja nisam imao izbora, nego da se tako ponašam. Nema levo-desno, samo napred i glava gore.

Vaša i Mionina ljubavna priča traje već petnaest godina, a danas je čvršća nego ikada. Kako je izgledao vaš početak?

- Upoznao nas je jedan moj drug, ona je imala dvadeset jednu, a ja devet godina više. Bio sam vetropir, ali iako sam bio za tu varijantu da se kao momak zabavljaš, tražio sam svoju srodnu dušu. Kada smo se upoznali, znao sam da je to to, ali Miona baš i nije bila moj fan. Nije joj se dopadalo ono što sam ja tada radio i nije gajila simpatije prema Mega Dekiju. Međutim, kada smo se bolje upoznali, videla je sve totalno drugačije van televizije, a ostalo je istorija.

Negujete li vaš odnos rečima ili delima?

- Nas dvoje nismo u fazonu gitara, riva, more i slično. Romantika je nešto što se u našem slučaju pre svega oseća. Oseti se to i kada pričam o njoj i kada mi zastane knedla u grlu, kada pomislim kroz šta je sve sa mnom prolazila tokom ovih petnaest godina, a posebno tokom ona tri meseca, kada je bila i majka i otac, dok sam ja bio dve hiljade kilometara daleko na lečenju u Nemačkoj. Ona vrlo dobro zna koliko ja nju volim i cenim, i mislim da je ta ljubav posle svega veća i jača. Žao mi je što u ovom trenutku ne može profesionalno da se ostvari, jer je posvećena deci, ali se nadam da će jednog trenutka to da se promeni i da će moći da se bavi svojom profesijom.

Kako se Lana i Vukašin nose sa vašom popularnošću, dopada li im se medijska pažnja?

- Vukašin baš ne voli javne nastupe. On je na fotografisanju za ovaj editorijal rekao da njih troje uopšte nisu bitni, da sam ja zvezda i da će se oni prilagoditi meni, što mi je bilo fascinantno da dečkić od sedam godina tako razmišlja i da to kaže. Vidim da je i njemu i Lani milo što me ljudi prepoznaju na ulici, i tek sada vide šta je tata u stvari radio, jer su pre četiri godine bili mali da bi bili svesni mog posla. Lana je tek krenual u prvi razred kada sam ja prestao da radim i zaboravili su na to. Sada su počeli sami da istražuju, u “Jutjub” “ukucavaju” Deki Pantelić i vrlo im je čudno kada im kažem da sam radio na “Pinku” i na “BK” televiziji, pa me pitaju gde je sada ta televizija, gledaju i ono što sam ranije radio na “Radio-televiziji Srbije” i stvarno su ponosni na mene, a i ja sam, naravno, ponosan na to.

Da li biste voleli da njih dvoje krenu vašim stopama?

- Ne znam čime će se Lana baviti, ali mi je cilj da nema frku od javnog nastupa. Kada recituje pesmu ili tekst u školi pred njih trideset petoro u razredu, uopšte nema tremu, što je meni drago. Ali ponosan sam i na Vukašina, bez obzira što on nije ljubitelj medija. Zajedno sa drugarom i drugaricom bio je voditelj priredbe pred Novu godinu. Pitao me je da li mogu sa njim da vežbam, i moram da priznam da je bio odličan.

Šta je u ovom trenutku fokus njihovog interesovanja?

- Oni za sada imaju pretenzije prema sportu, jer je njihova mama završila Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Oboje su odlični sportisti, skijaju od treće godine, Vukašin trenira fudbal, a Lana je počela da trenira košarku i rekreativno se bavi plesom.

I Lani i Vukašinu je u ranom uzrastu dijagnostikovan dijabetes. Koliko je bavljenje sportom stvar discipline u njihovom slučaju?

- To je jedan od važnih elemenata koji se tiče njihovog zdravstvenog problema zvanog dijabetes. Da bi postigli dobre rezultate ljudi koji ga imaju moraju da imaju zatvoreni trougao koji čine kontrola, sport i ishrana. Svaki taj segment je izuzetno važan. Nije uopšte lako kada imaš dvoje male dece sa dijabetesom, suprugu koja ne radi, da bi bila tu za njih, ali prihvatiš stvari takve kakve jesu i gledaš da ideš napred, ne levo ni desno, samo napred sa podignutom glavom.

Čemu Miona i vi težite kao roditelji, od čega strepite, a čemu se radujete?

- Nastojimo da uvek budemo nasmejani i raspoloženi, pa i kada nam nije do toga. Težimo da Lana i Vukašin imaju lepo i bezbrižno odrasanje, kao što smo imali nas dvoje, i mislim da ga imaju. Težimo da ih štedimo dnevno-političkih informacija, vaspitavamo ih tako da idu za svojim interesovanjima i da se ne ugledaju na likove koji se stalno pojavljuju na nekim televizijskim kanalima. Ne bih nikoga imenovala, jer je na nama roditeljima da im uzmemo daljinski iz ruke i pokažemo šta je dobro, a šta ne.

Da li je daljinski upravljač jednako dostupan svim članovima domaćinstva?

- Mi imamo tu sreću da naš daljinski uređaj nije sakriven i da je dostupan u svakom trenutku, svakome u našoj porodici, a tu pre svega mislim na klince. Kada u tom biranju kanala vide taj neki rijaliti ili čuju tu neku vrstu muzike, meni je kao roditelju drago kada vidim da oni sami pokazuju da to nije nešto što ih interesuje i da ne žele da učestvuju u tome. Priznajem da smo Miona i ja uticali na sve to, jer mi to ne gledamo i ne slušamo, ali deca su papagaji i oni kopiraju ono što roditelji rade. Zadovoljni smo kao roditelji kada vidimo da su zajedno sa njihovim društvom u školi i okruženjem u kome odrastaju okrenuti nekoj drugoj priči. To mi govori da ima nade za ovo društvo u zemlji rijalitija.