Zorana Jovanović: Previše sam svoja, mene moraju da dovedu pred svršen čin || Hello Magazin!

Obožavana i osporavana, iskrena i povučena, nagrađena i uskraćena, modna blogerka Zorana Jovanović hrabro korača životnom stazom, koju popločava sopstvenim izborima, koje pravi ne osvrćući se ni na koga. Odlučna i uporna, dvadesetpetogodišnja Beograđanka pre pet godina krenula je u onlajn avanturu, koja joj je donela neponovljivo iskustvo, ali i neslućenu popularnost.

Njene postove na „Instagramu“ u proseku lajkuje dvadeset hiljada pratilaca, a publikacija koju je prošlog oktobra objavila pred „Beogradski sajam knjiga“ bila je ubedljivo najprodavanije izdanje, ali i medijska tema broj jedan.

Iako na njenom blogu vidite isključivo lepe aspekte svakodnevnice jedne modne blogerke, njen život je pravi roler koster ispresecan naglim zaokretima, koji su pretili da je usmere ka potpuno drugoj stvarnosti.

O preranom gubitku roditeljske podrške, navodima o emotivnoj vezi sa Filipom Živojinovićem, maštanju o velikoj porodici i pisanju nove knjige, intrigantna zvezda onlajn scene iskreno je govorila za magazin “Hello!” neposredno posle fotografisanja za modni editorijal u odevnim kombinacijama koje je sama odabrala.

Kako je počela priča sa blogom “Zorannah's fashion corner”?

- Početak je bio pre tačno pet godina, u februaru. Tada sam studirala na “Akademiji del luso”, na smeru za stilistu, i želela sam da svojim kombinacijama napravim portfolio. Svemu tome prethodila je očeva smrt, koji je preminuo u oktobru. Nisam izlazila iz kreveta, osim odlaska na fakultet, i bio mi je potreban razlog da se pokrenem. Tako sam odlučila da počnem da se fotografišem u odevnim kombinacijama i nastao je “Zorannah's fashion corner”. Posle nekoliko meseci imala sam oko dve hiljade pregleda i mislila sam da od toga ne može bolje. Tada sam bila u Americi. Kada sam se vratila u Srbiju, imala sam dosta slobodnog vremena i sa mamom sam počela svakodnevno da pravim fotografije. Tada je krenula lavina.

Odnos sa ocem bio je prilično buran, a u jednom periodu ste u potpunosti prekinuli komunikaciju. Da li ste pre njegove smrti uspeli da izgladite odnose?

- Šest meseci pre njegove smrti smo progovorili, a dve godine pre toga nismo razgovarali. Nas dvoje imali smo drugačiju viziju kako bi nečiji život trebalo da izgleda. On nije razumeo mene, ja nisam razumela njega. Bila sam slika i prilika svoje majke, što njemu nikako nije odgovaralo, a ja sam imala neke svoje bubice. Zbog toga smo se potpuno razišli. Tokom te dve godine nismo se nikada ni sreli. Kada smo se pomirili, naš odnos je ostao platonski, razgovarali smo o lepom vremenu i šta bismo mogli da pojedemo za ručak. Sve što je išlo u bilo koju dublju priču, rezultiralo je svađom do koje niko nije hteo da dođe.

Kako ste se suočili sa činjenicom da ga više nikada nećete videti?

- Kada shvatiš da te osobe više nema, iako maltene nije ni bila tu da ti da savet ili te podrži, ali kada znaš da nikada više neće biti tu i da nećete moći da popravite odnos, da više nemaš očinsku figuru, to te potpuno obori.

Šta vas je vratilo na noge?

- Želim da verujem da se sve dešava s nekim razlogom, da je to tako moralo da se desi i da sve ima svoju svrhu.

Šeste meseci posle očeve smrti, vašoj majci dijagnostifikovan je kancer. Kako ste podneli taj udarac?

- U početku sam to potpuno negirala, mislila sam da ona ne može da bude bolesna. Međutim, kada sam shvatila da je stvar ozbiljna, nas dve smo se sukobile oko operacije i hemoterapije, jer ih je ona odbijala. Ljudi u tim situacijama misle da je njima najteže, ali ne shvataju da je vrlo sebično predati se i umreti, jer za sobom ostavljaju ljude kojima su potrebni. Ona se tada dozvala pameti, operisala se i to je išlo na bolje. Međutim, ta bolest je takva da oporavak ide sjajno, a onda se u trenutku sve strovali, što se i njoj dogodilo. Do februara prošle godine bila je super, ali je u martu zadržana u bolnici na posmatranju. Odlučila je da izađe na svoju odgovornost, a ja sam već tada znala šta će da se desi i da je pitanje dana kada će Hitna pomoć doći na vrata. Izašla sam na večeru 27. aprila, bila sam odsutna jedan sat, a ona je dobila napad epilepsije. Došla je Hitna pomoć, odveli su je u bolnicu i za manje od mesec dana, 23. maja, je umrla. Kada sve to doživite, shvatite da u životu ništa ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo. I koliko god da taj život izgleda super iz nečijeg ugla, u tim trenucima materijalne stvari nemaju nikakvu vrednost. Sedite u Urgentnom centru, gledate ljude koji vam „nabadaju“ neke dijagnoze, a vi ste svesni da je pitanje trenutka kada će reći da je to to. I vi u stvari samo čekate da se ta agonija završi.

Kada ste shvatili da ostajete sami?

- Neposredno pred maminu smrt. U tom trenutku se sve promenilo i bila sam svesna da više ništa neće biti isto.

Čime ste sebe motivisali da ne pokleknete, kao posle očeve smrti?

- Rekla sam sebi da život ide dalje, da mora da se nastavi. Znala sam da, ako padnem, neće biti nikoga da me iz toga izvadi. Naravno da su tu prijatelji i bliski ljudi, ali vi ste ti koji će voditi računa o sebi. Znala sam da, ako padnem u krevet, ovoga puta neću ustati.

Fotografijom na „Instagramu“ i porukom koju ste objavili ubrzo posle njene smrti izazvali ste osudu javnosti.

- Tada sam imala velike nesuglasice sa prijateljima. Tačnije, dok sam pisala taj post sedela sam sa njima i oni su mi rekli da to ne radim. To je bio treći dan da sedim zatvorena u kući i znala sam da ne mogu tako. Znala sam da moram da nastavim da radim i da ću jedino tako to da prevaziđem.

Kada ste prvi put ostali sami između četiri zida, kako ste se osećali?

- Ja sam maminu sobu u potpunosti ispraznila pre nego što je umrla. Znala sam da, ako posle toga njene stvari budu tamo, više nikada neću ući u taj stan. Uradila sam ono što sam u tom trenutku smatrala da je najbolje za mene i ispostavilo se da sam dobro postupila.

Jeste li ipak sačuvali nešto njeno?

- Ostavila sam njen verenički i još jedan prsten koji je nosila, torbu koju sam uvek volela da uzimam od nje, ali je od smrti nikada nisam nosila, i dve bunde. Ali u principu nisam sentimentalna, sve njene i tatine stvari sam poklonila. Nisam osoba koja voli da se priseća i da priziva uspomene.

Vrlo mladi suočili ste se sa velikim izazovima. Da li ste razmišljali da potražite pomoć psihoterapeuta?

- Ne. To je kao kada imate malu rupu kroz koju ide voda i kada počnete da je čačkate, ona postaje sve veća i na kraju krene bujica. Ja sam odlučila da tu rupu zapušim. Naravno da dođu momenti kada se dva dana zatvorim u kuću, nisam raspoložena i ne mogu da funkcionišem, sažaljevam sebe i pitam se zašto se baš meni sve to dešava. Ali ti trenuci su neminovni. Čak i kada niste sami na svetu, svakome se desi da pukne.

Da li vam je neko od rodbine pružio podršku?

- Imam brata po ocu sa kojim sam u super odnosima, ali naši životi su potpuno drugačiji. Volim da odem kod njih na večeru, on ima kćerku koju obožavam, ali nismo toliko bliski da bih mu se otvorila i govorila o tome kako se osećam. To ne radim ni sa prijateljima. Ne želim da bilo ko gleda moju ranjivu stranu. Nemam potrebu za tim.

Tražite li takvu podršku u emotivnom partneru?

- Mislim da ne bi trebalo da se slomim da bi me partner sastavljao, da bi me digao kada padnem. Mislim da bi to stalno trebalo da se dešava, bez obzira na moje stanje.

Često ste u društvu Filipa Živojinovića, zbog čega su vas mediji doveli u vezu. Kakav je vaš odnos zaista?

- Filip je predivan dečko i moj najbolji prijatelj, i to je to. Nas dvoje smo se upoznali potpuno slučajno. Iako imamo mnogo zajedničkih prijatelja, sreli smo se za jednim šankom i potpuno smo kliknuli. I jako mi je drago što je ušao u moj život.

Bižićne praznike proveli ste sa njegovom porodicom. Kako ste se osećali kao šesti član porodice Živojinović?

- Mene su oni prihvatili skoro kao da sam član porodice. Šalili smo se sa Bobom da sam mu ćerka koju nikada nije imao. Moji roditelji su bili razvedeni, pa i kada bi bili zajedno za praznike, to nikako nije moglo da funkcioniše. Poslednjih šest godina za Božić bila sam u inostranstvu. Međutim, ove godine potpuno sam osetila tu porodičnu atmosferu i šta znači kada se porodica okupi i obeležava taj dan.

Koliko vam je to prijalo?

- U jednom momentu mi je bilo još gore nego da sam bila sama, jer kada te neko prihvati kao svoje dete, shvatiš šta je to što nemaš. Oni su predivni i oduvek sam želela da imam takvu porodicu. Želela bih da imam troje, četvoro, petoro dece i da bude tako skladna, ali za to ima vremena.

Težite li ka tome da uskoro osnujete porodicu?

- Kada sam počela sa svim ovim, sa devetnaest godina, pred sobom sam imala dva puta. Mogla sam da se udam za čoveka koji u principu nije taj, ali da odaberem lakši put. Da budem izdržavano lice i nečija žena, i da sve bude lakše. Međutim, ja to nisam želela. Želim da se udam i da postanem majka, ali isključivo onda kada budem milion posto sigurna da je to to.

Dovodili su vas u vezu sa mnogim poznatim muškarcima, ali odlučno odbijate da o tome govorite.

- Mogu samo da kažem da me nikada nisu doveli u vezu sa nekim sa kim sam bila.

Kakav je vaš trenutni emotivni status?

- Nikada nisam pričala o emotivnom životu jer, sa jedne strane, štitim sebe, a, sa druge, svoje partnere. S obzirom na to da sam sve ostalo dala na tacni, u tom aspektu privatnog života ostajem zatvorena. I u privatnom životu to držim za sebe, čak i svojim prijateljicama ne volim da pričam o tome. Jednom sam na početku pisanja bloga podelila sa svima da idem da živim sa dečkom u Ameriku, a kada sam se vratila, usledila je gomila pitanja na koja nisam želela da dajem odgovore, jer to ni rođenoj majci nisam rekla. Tada sam odlučila da taj deo u potpunosti isključim.

Kakvo venčanje priželjkujete?

- Samo želim da potpišem neki papir i eventualno odem na neku plažu sa dvoje, troje ljudi. Kada nemate roditelje, nemate za koga ni da pravite veselje. Mislim da bih pola svadbe preplakala što me otac neće odvesti pred oltar i što mama ne sedi za stolom i ne mogu da se slikam sa njom.

Kakvi muškarci vas privlače?

- Što bi Filip rekao, moj ukus za muškarce je mnogo čudan. Zaključio je da, s obzirom na to da je rođen na Dorćolu, kod mene nema nikakve šanse. Kada smo se osvrnuli na moje veze, došli smo do zaključka da je jedan moj dečko bio iz Beograda. Volim moćne, uspešne, ostvarene muškarce. Ja sam tip koji funkcioniše po principu da ne biram ja, već taj neko mora mene da me odabere. Previše sam svoja, mene moraju da dovedu pred svršen čin. A to je mnogo teško.

Vaša knjiga “Life & Style” izazvala je pravu buru u javnosti. Kako je vama to delovalo?

- Džejmi Oliver piše o kuvanju, Nikol Riči o svom životu, a blogerke širom sveta pišu o tome što rade i nigde to nije izazvalo takvu pompu da se poredi sa književnim delima. To su potpuno različite stvari. Nije mi bilo jasno zašto ljudi mešaju babe i žabe. Ali mene zanima samo šta misle meni bliski ljudi i oni koji me prate i podržavaju. Oni su zaslužni što sam tu gde jesam, a ne neko kome se ne sviđa to što radim. Ako se svima sviđaš, onda nešto ne radiš dobro.

Smatrate li da ste dobar uzor tinejdžerkama?

- Smatram, jer ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, ne izlazim u mini haljini sa dekolteom, a uz to im dajem savete o tome kako da se izbore sa određenim stvarima u životu. Pokazujem im kako izgledaju dobar život na slici, dobra garderoba i putovanja, ali im dajem do znanja da time ne može da se kupi sreća i da sve to možeš da obesiš mačku o rep ako te nešto drugo ne ispunjava.

Šta vas trenutno ispunjava?

- Da provodim vreme sa ljudima koje volim, koji mi stavljaju osmeh na lice, koji mi govore i pre svega misle lepe stvari, i sa kojima mogu da sedim u tišini, ne radim ništa i osećam se dobro.

Šta je najvrednije što imate u garderoberu?

- Najvrednije što imam je moj pas Lola. Sve ostalo materijalno nema tu vrednost.

Kakva su vam očekivanja od ove godine?

- U novogodišnjoj noći u ponoć nisam ništa poželela, samo sam zahvalila na onome što imam. Naravno da svi priželjkujemo da nam se dogode određene stvari, ali kada zahvališ za ono što imaš, umesto da tražiš još, univerzum ti se otvori. Smatram da, uprkos svemu, u životu imam mnogo i zaista sam zahvalna na tome. Naučila sam da cenim ono što sada imam.