Lazar Ristovski: Nema opravdanja za one koji odustanu od pokušaja da spoznaju sebe || Hello Magazin!

U godini u kojoj obeležava četiri decenije od prve filmske uloge, doajen srpskog glumišta Lazar Ristovski i dalje je jednako inficiran umetnošću, o kojoj govori sa zanosom. Stoga ne čudi što je uz predanost kinematografiji u sebi prepoznao i literarnu crtu, koju je do sada pretočio u nekoliko knjiga. Posle dva romana, "Belo odelo" i "Kako sam dobio Oskara", šezdesetčetvorogodišnji umetnik napisao je i dve knjige priča. "Jednostavne priče" predstavio je pre dve godine, a nedavno je ljubitelje kvalitetnog štiva obradovao nastavkom "Ulična akademija".

Porodičnu oazu stvorio je u Beogradu, u koji je došao na studije glume. Podršku u svemu što radi dobija pre svega od članova porodice. Supruga Danica životni mu je oslonac, a pouzdane saveznike ima i u sinovima. Stariji Petar, oženjen glumicom Teodorom, nasledio je umetničke gene i talenat usmerio na rediteljski poziv. To je rezultiralo i sjajnom saradnjom sa ocem i majkom u okviru porodične producentske kuće "Zillion film". Iako se mlađi sin Jovan opredelio za studije u sferi ekonomije, sa jednakim uživanjem prati stvaralački rad svoje porodice.

Na promociji nove knjige, koju je njegova izdavačka kuća "Laguna" nedavno organizovala, proslavljeni glumac pojavio se vidno raspoložen, u društvu supruge, sinova i snahe. Odmeren u nastupu i srdačan u neposrednom kontaktu sa brojnim prisutnima, Ristovski se poslužio prepoznatljivim šarmom kako bi oterao tremu, za koju je priznao da je te večeri bila veća nego pred premijeru. Na početku razgovora za magazin "Hello!" vrsni poznavalac i kreator umetničkih dela osvrnuo se na izuzetnu posećenost promocije, kojom mu je publika pokazala koliko je željna druženja sa njim, i otkrio kako vidi sebe kao pisca.

- Susret sa publikom, sa živim ljudima, koji su uz to i vaši poštovaoci, zaista je uzbudljiv. U pozorištu me nema više od dvadeset godina, tako da su ovi susreti za mene male pozorišne predstave i uistinu se osećam kao glumac koji glumi pisca. To dvojstvo je, inače, odlika mog življenja. I ne samo mog, rekao bih. U svakom čoveku se prelama dvojstvo. Čovek je podeljen na muško i žensko, bio on muškarac ili žena. Dobro i zlo uvek su jedno do drugog. I tako redom.

Koju ocenu biste sebi dodelili u "životnoj akademiji"?

- To uvek mogu da kažu drugi. Čovek teško može da napravi otklon i distancu da bi sebe objektivno osmotrio i ocenio. Zato neko sa strane uvek može da vas dobro skenira i da o vama kaže više nego vi sami. Ja sam se samo trudio da se ne opirem životu, tako da su moje priče iskrene, a sa literarne tačke gledišta one su napisane rukom čoveka koji se nije stideo nijedne strane svoje ličnosti. Ni dobre ni one loše. Nisam kalkulisao, nisam se trudio da se dopadnem. To sam radio kada sam bio mlađi. Uličnu akademiju još nisam diplomirao, još se usavršavam.

Šta je suština svih vaših priča, gde izvire inspiracija?

- Kao što je Vlada Kecmanović napisao na koricama moje knjige - pisci o čemu god pisali pišu o ljubavi i smrti. Tako, valjda, i ja pišem o tome, što namerno, što podsvesno.

Danica Ristovski: Lazarevi uspesi su za mene kruna našeg zajedničkog života

Izjavili ste da se nadate da ćete stići da objavite sve svoje priče. Plaši li vas brzina prolaznosti vremena?

- Ja za sebe kažem da sam mlad pisac. S jedne strane, to je istina, jer sam kasno počeo da objavljujem ono što godinama pišem u potaji. Ali, ja ipak imam šezdeset četiri godine. Zato moram da žurim da objavim sve ono što sam u mojoj intimnoj laboratoriji godinama mućkao. Prolaznost vremena me ne plaši jer, po mome, vreme ne prolazi, već mi prolazimo kroz vreme. Ono stoji kao konstanta, kao jedna velika cirkuska šatra poduprta našim sudbinama, a mi kao klovnovi defilujemo kroz tu arenu vremena i opredeljujemo se da li ćemo na lice staviti masku veselog ili tužnog klovna.

Koliko su vaši sinovi blagi, odnosno nemilosrdni u svojim kritikama?

- Oni su ti koji misle da sam u mojom knjigama previše intiman. Valjda ih nervira to što prepoznaju i sebe i mene u mojom pričama. Ali neka. Ni meni nije lako. Jedna čitateljka je rekla da su moje priče besramno intimne i strasne. Ja bih dodao da jesu intimne, ali ne privatne, i da jesu strasne, ali ne vulgarne.

Sa životnom saputnicom decenijama uspešno odolevate svim izazovima. Šta vam je na tom koloseku zvezda vodilja?

- Ljubav.

Danice, možete li nam vi otkriti u čemu je tajna skladne bračne zajednice?

- Svako je dužan da, ako želi, pronađe trenutak gde će se dva puta spojiti i nastaviti da idu u daljinu. Svaki čovek treba da osluškuje život i da se usmerava onako kako ga taj život vodi dalje. Potrebna je hrabrost u životu da bi bio svestan sebe i onoga što želiš da postigneš. Čovek treba da bude spreman i da ne udara glavom u zid gde je to nemoguće i nerealno. Balans je važan, on mora da postoji.

Kada pogledate vaš i Lazarov brak, smatrate li da činjenica da delite umetnički senzibilitet olakšava balansiranje?

- To je velika sreća, ne samo u umetnosti već u svim oblastima, kada su ljudi koji su zajedno spremni da shvate jedno drugo, da razumeju, tolerišu, da prihvate i podrže.

Lazare, rođeni ste u Ravnom Selu nadomak Vrbasa, u Vojvodini, od oca Makedonca i majke Crnogorke, a profesionalni i porodični život izgradili ste u Beogradu. Na koji način vas je to oblikovalo?

- Smatram da sam imao sreću što se nisam rodio samo kao pripadnik jednog naroda. Morao bih često da objašnjavam zašto smo baš takvi. Ovako, ja sam i Makedonac, i Crnogorac po majci, i Vojvođanin po mestu rođenja i zavičaju, Srbin po svemu ostalome. Mešavina krvi i kultura u jednom biću uvek dovodi do velike želje za pripadanjem, a u toj želji se otvara veliki prostor za kreaciju i stalna potreba za dokazivanjem pripadnosti svakoj od krvnih grupa koje teku vašim žilama. Zbog toga sam veoma srećan što sam rođen kao "mešanac". Robovanje pedigreu ograničava mogućnost izražavanja individualnosti. Slobodan duh je velika pobeda nad svakim totalitarizmom, pa ponekad i nad samim životom. Zato mi je i ulična akademija bliska škola.

Lazar Ristovski dobio nagradu za životno delo

Jednom prilikom rekli ste da je najteže upoznati sebe i da je to najveća i najteža borba u životu pojedinca. Kada ste spoznali sebe?

- Dugo sam tražio odgovor na to pitanje, kao i svi misleći ljudi što rade i u mladosti i u starosti. "Spoznaj samoga sebe", tom rečenicom počinju i mnogi rituali tajnih društava. I budisti se celog života preispituju na isti način i istom rečenicom. Svako bi želeo da se sretne sa istinom. Da bi se to desilo, čovek prvo mora da ostvari ličnu slobodu koja ne zavisi ni od čega ili ni od koga drugog osim od samog čoveka. Ako u sebi čovek razvije to osećanje slobode, onda može da krene u spoznaju sebe. Za to ne morate da budete ni bogati, ni obrazovani. Za odustajanje od pokušaja spoznaje sebe nema opravdanja. Ipak, čovek mora da bude svestan svoje prolaznosti. Zato sve češća rečenica kojom se služim kada želim nekoga da utešim, pa i sebe, glasi: "I to će proći".

Za šta u svom životu više nemate strpljenja, a za šta kradete "minut više"?

- Nemam strpljenja da slušam gluposti. Za uzaludno trošenje vremena. Kradem svaki sekund da budem kreativan i koristan sebi i drugima.

Vaš poslednji projekat "Dnevnik mašinovođe" jedan je od najviše nagrađivanih srpskih filmova poslednjih godina. Stvarate li nešto novo u vašoj kreativnoj radionici?

- To je veliki uspeh naše producentske kuće “Zillion film”. Sada radim na novom projektu, reditelja Dragana Marinkovića, pod nazivom "Pijavice", koji je nastao prema istoimenom romanu Davida Albaharija. Reč je o priči o životu Jevreja na ovim prostorima u ne tako davno vreme, baziranoj na stalnom preispitivanju da li su oni ugroženi ili ne. Čim se o tome toliko priča znači da problem postoji. Tolerancija je slaba strana čovečanstva.

Igrali ste u preko četiri hiljade predstava i glumili u više od sedamdeset filmova i serija. Jeste li nestrpljivi da uskoro zaigrate u životnoj ulozi dede?

- Jedva čekam!