Uma Turman pravi je primer ostvarenja snova i spoja duhovnosti i lepote || Hello Magazin!

Kratak predah uz čašu soka od lubenice bio joj je dovoljan da se Uma Turman oporavi od prekookeanskog putovanja i da se u najboljem izdanju pojavi na „Filmskom festivalu“ u Abu Dabiju pred blicevima fotoreportera. Četrdesetogodišnja holivudska glumica stigla je na ceremoniju pred gala otvaranje da bi prvi put prisustvovala ovom festivalu koji se održava u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Naglasila je da želi lično da oseti atmosferu Festivala i upozna nove ljude. Ova plavuša, visoka preko sto osamdeset centimetara, zahvaljujući ulozi u filmu „Opasne veze“ 1988. godine privukla je pažnju publike. Međutim, danas je najpoznatija po nezaboravnim ulogama u filmovima „Petparačke priče“ i „Kil Bil“, koje je režirao njen omiljeni prijatelj Kventin Tarantino. Ali u stvarnom životu ova posvećena budistkinja nije ni nalik surovim karate-likovima koje igra u filmovima. Ekipa magazina „ Hello!“ popričala je sa „visokom i nezgrapnom devojkom“ koja se transformisala u pravu „famfatal“ u njenom najnovijem filmu. Razgovarali smo o flertu sa Robertom Patisonom i o odrastanju u kući gde Dalaj Lama dolazi po podne na čaj.

Koliko su važni filmski festivali?

- Filmski festivali su veoma važni za bioskope. Ima dosta neverovatnih internacionalnih i kratkih filmova koje možete da vidite samo na festivalima i upravo je to razlog zašto ih redovno posećujem već dvadeset godina. Blokbasteri su odlični ali, gledajući ih, ne učim ništa o sebi. Ja sam žena, ne superheroj.

Kako Holivud doživljava filmsku scenu Srednjeg istoka?

- Mislim da je Holivud svakim danom sve više svestan toga i upravo sam zato ovde. Prošle godine sam dosta čula o Festivalu u Abu Dabiju, ali sam tek ove uspela da dođem. Mogućnost širenja tržišta za nezavisne filmove sa Srednjeg istoka sve je bolja, što je dobro. Bitno je da Zapad vidi što više filmova o životu na Srednjem istoku. Moramo da širimo kulturološke dijaloge koji nisu usredsređeni na konflikte.

Koje ste filmove nedavno gledali?

- Moj film. Reč je o kratkoj, specijalnoj drami o mladim ljudima pod nazivom „Ceremonija“. Režirao ga je Maks Vinkler, sin Henrija Vinklera (koji je glumio Fonzija u poznatom američkom sitkomu „Srećni dani“), za koji mislim da će biti prava zvezda. To je duhovit i sarkastičan film koji je impresionirao publiku na filmskom festivalu u Torontu.

Radili ste sa velikim režiserima. Kakvi su zaista Kventin Tarantino i Vudi Alen?

- Ono što je interesantno u vezi sa režiserima je što nikad ne vide kako drugi režiseri rade, tako da žive u svom malom balonu. Svaki režiser je priča za sebe. Vudi Alen voli da daje tačne instrukcije. Menja mišljenje iz sekunde u sekundu, usput odlučuje i time se vodi. Kventin voli da priča. On se uzbudi kada treba da se snima film i priča o tome non-stop.

Dosta si radila sa Kventinom Tarantinom. Da li vas on najbolje poznaje?

- Verovatno, ali to je sigurno zato što smo dosta vremena proveli zajedno. Analizirala sam ga satima i to najčešće do kasno u noć.

Šta vam se sviđa kod njega?

- Sirovost njegovog izražavanja, bez obzira da li je reč o brutalnosti njegovog filma ili originalnosti ideja. Njegova kreativnost dolazi iz nekog nefiltriranog dela uma. On se ne trudi da bude intelektualac ili manipulator. Poseduje nešto grubo, realno, nešto „tako daleko od nas“ u sebi.

Da li smatrate da vas ljudi suviše povezuju sa Tarantinom?

- Verovatno da, i mislim da to namerno rade. Ali on je moj omiljeni prijatelj. Zabavan je, uvek u pokretu, baš kao i ja. Ostala sam bliska sa njim, mnogo bliža u poređenju sa ostalim ljudima sa kojima sam radila.

Čuli smo da se priča o trećem delu filma „Kil Bil“.

- Kventin je spomenuo da će nešto biti 2014, ali dokle god ne vidim da je napisan ne mogu da tvrdim da je istina. Koliko znam još nije zvanično počeo da ga piše, tako da ćemo videti. Ali znam zaplet i mislim da je odličan.

Kakvi su vaši planovi u vezi sa bolivudskim filmovima?

- Volela bih da radim na takvom filmu. Kada naiđem na pravi scenario za mene, biću oduševljena da ga radim. Provela sam nekoliko godina u Indiji dok sam bila dete i veoma je volim. Blagoslovena sam što sam imala priliku da doživim tako nešto.

Šta Indija znači za vas?

- Indija je deo mog srca, to je moj dom. Kada odem u Delhi, osećam se kao kod kuće. Čak je i moje ime indijsko i znači „neka ona ne pati“. Moj otac je sanskrit i tibetološki naučnik. Imala sam sreće, moja braća su dobila tibetska imena koja su smešnija od mog.

Odrasli ste u budističkom okruženju. Da li vam je budistički način razmišljanja pomogao da ostanete „prizemni“ u svetu poznatih?

- Uopšte nisam prizemna, ali smatram da mi je budizam ipak malo pomogao u tome.

Upoznali ste dalaj-lamu.

- Jesam, mnogo puta smo se sreli. On je najdivniji čovek na svetu, toliko miroljubiv i pun ljubavi, mada u poslednje vreme izgleda tužnije. Mislim da je to zbog konflikta između Kine i Tibeta. Toliko je nade i ljubavi dolazilo s obe strane, ali rešenje koje će i jednim i drugima obezbediti mir i dostojanstvo nije pronađeno.

Da li ste oduvek želeli da budete glumica?

- Bila sam disleksična i mučila sam se sa čitanjem do svoje devete godine. Nisam želela da budem model kao moja majka, već sam htela da živim srcem. Potičem iz akademske porodice, ali baka mi je bila glumica na Brodveju. Mislim da su se kod mene savršeno pomešali svi uticaji, tako da sam na kraju završila kao glumica.

Koliko je bilo lako doći do uspeha?

- Dosta je vremena prošlo dok me nisu ozbiljno shvatili. Bila sam visoka, nezgrapna šesnaestogodišnjakinja koja je maštala da bude kao Meril Strip, ali me nikada nisu tretirali kao da ću to jednog dana i postati. Namerno sam odbijala neke uloge. Nisam bila pohlepna i nisam želela ništa preko noći. Smatram da je upravo to doprinelo mojoj karijeri na najbolji mogući način. Opredeljivala sam se da radije radim sa odličnim režiserima nego da stavim tonu šminke na lice i zaradim milione u Holivudu.

Niste se podvrgli nikakvoj plastičnoj operaciji.

- Zar je to toliko očigledno?! Slamaš mi srce sada. Nisam imala nijednu operaciju, ali im se radujem u budućnosti. Ne mogu da dočekam, u stvari upravo razmišljam o tome. Da li znate za neke odlične doktore, bilo gde na svetu?!

Budući da ste u četrdesetim, a niste se podvrgli nijednoj estetskoj intervenciji, reklo bi se da pripadate manjini?

- U četrdesetim? Draga, devojke sa dvadeset godina se podvrgavaju operacijama u Holivudu. Ozbiljno, to je sasvim drugi svet. Više ni ne znamo ko je kako izgledao na početku.

U filmu „Bel Ami“ igrate stariju ženu koja je u vezi sa tinejdžerom koga glumi Robet Patison. Da li vam je to smetalo?

- Smetalo je mojoj dvanaestogodišnjoj kćerki Maji. U stvari, moje poslednje dve uloge su podrazumevale veze sa mlađim muškarcima, ali bar ja to ne radim u stvarnom životu. Moj partner je sedam godina stariji od mene.

Je li Maja pokazala bilo kakvo interesovanje da sledi vaš primer i da postane glumica?

- Nadam se da neće, pošto je to težak život. Ona piše pesme i poeziju, svira gitaru i prava je umetnička duša. Suviše je talentovana da traći život na filmu.

A što se tiče modelinga?

- Takođe je suviše bistra da troši vreme na to.

Imate četrdeset godina, da li vas je ta činjenica promenila?

- Manje sam tolerantna prema glupostima. Tridesete su mi bile teške, tako da se radujem ovim godinama u kojima sam. Mislim da se konačno pronalazmo kao osobe. Sada imam toliko toga da ponudim.

S obzirom na visinu od sto osamdeset dva centimetra bili biste savršen model, ali ste uvek smatrali da ste nezgrapni.

- Bila sam nezgrapna. Svako ko je prošao kroz sličnu situaciju zna da smo brzo izrasli, da smo bili mladi i da nam je bilo potrebno dvadesetak godina da se uskladimo sa svojim telom.

S godinama postali ste samouvereniji?

- Nisam se osećala prijatno u svom telu dok sam odrastala. Ali „Kil Bil“ mi je pomogao u tome. Treniranje je bilo najbitnije. Nisam bila neki sportski tip i tek sam se porodila, u stvari još sam dojila sina Levona, koji sada ima devet godina, dok sam vežbala boks i udarce. Smršala sam oko dvadeset pet kilograma i od tada se osećam prijatnije u svom telu.

Koliko je sport važan za žene?

- Veoma važan. Dokazano je da su devojke koje se bave sportom samosvesnije, sigurnije u sebe i ređe će se naći u vezi sa agresivnim muškarcem. Nisam se bavila sportom kada sma bila mlađa, kasnije sam počela, ali ću definitivno bodriti svoju kćerku da trenira nešto.

Imate li neki savet za mlade glumice?

- Ne verujem da bi moj savet bio baš dobrodošao, jer izgleda da oni to znaju bolje od mene. Ali samo bih im poručila: ostanite skromni, zapamtite da ste vi sluga uloge koju igrate i gledajte da radite sa dobrim režiserima a ne novac.

Šta mislite o slavi?

- Slava otežava odnose i često ih uništava. Negativna strana slave je što vas ljudi često ne vide onakvim kakvi jeste, već onako kako oni žele da vas vide. Ali, pozitivna strana je to što možete da snimate filmove, a to je baš odlično.

Postoji li način da se izbegne opterećenje slavom?

- Ljudi će se uvek menjati zbog slave. Mislim da niko još nije pronašao način kako da mu slava ne udari u glavu. Sem neuspeha - to uvek pomaže.

INTERVJU: SARA VOKER