Princeza Katarina: Humanost je smisao mog života || Hello Magazin!

Njeno kraljevsko visočanstvo, princeza Katarina na prvi pogled osvaja šarmom, ljubaznošću i iskrenim osmehom po kojem je poznata. Vrlo srdačna i prisna u komunikaciji, elegantna dama, rođena u Atini, sa posebnim emocijama govori o deset godina svog bogatog humanitarnog angažovanja, koji je smisao njenog života. Studirala je biznis u Sjedinjenim Američkim Državama, a 2007. dodeljeno joj je zvanje počasnog doktora nauka na Univerzitetu „Šefild“ u Velikoj Britaniji.
Svog supruga, princa prestolonaslednika Aleksandra, upoznala je 1984. u Vašingtonu, a venčali su se godinu dana kasnije u Londonu. Iz prethodnog braka ima dvoje dece, Dejvida i Alison, dok je prinčeve Petra, Filipa i Aleksandra odgajala kao svoju decu. Vrlo je vezana za petoro unučadi - Aleksandra, Amandu, Stefani, Nikolasa i Majkla - sa kojima rado provodi vreme i posećuje ih u inostranstvu.
- Vrlo sam privilegovana što mogu da pomažem zemlji mog supruga, koja je moja zemlja takođe. Ne postoji veća sreća u životu nego kada pomažeš onima kojima je pomoć potrebna. Moja majka Ana me je tako naučila i ništa me ne ispunjava kao davanje - na početku iskrenog razgovora za magazin „Hello!“ sa osmehom kaže princeza, koja ima fondaciju koja nosi njeno ime, ali je pokrovitelj i drugih humanitarnih organizacija, kao što su „Lifeline“, „SOS - Appeal for life“ i „United Orthodox Aid“.
U kojim zemljama ste organizovali humanitarne misije?
- Važno je istaći da kancelarije humanitarne organizacije imamo u Torontu, Njujorku, Atini, Čikagu, Londonu i Beogradu. Tamo smo obavljali veći deo aktivnosti. U Kanadi imamo nešto manje posla nego što bismo voleli, ali su aktivnosti u drugim zemljama vrlo produktivne. Takođe, organizujemo humanitarne događaje i akcije i u zemljama u kojima nemamo kancelarije, kao što je, recimo, Pariz. Volela bih da aktivnosti proširimo na Australiju i Nemačku. Vrlo mi je važno da za pomoć srpskom narodu aktiviram Srbe u dijaspori. Nekada oni nisu najbolja pomoć jer već pomažu svojim porodicama koje su ostale da žive u Srbiji. Lobiranje, koje kod nas nije razvijeno, trenutno je naša preokupacija. Ne možete da očekujete potrebnu pomoć ako ljudi nisu dovoljno upoznati sa problemima.
Koje su vaše omiljene humanitarne aktivnosti?
- Moram da imam projekat kako bih mogla da se bavim dobrotvornim radom.Moram da znam šta mi je u tom trenutku prioritet. Imam kraljevski lekarski odbor u Srbiji koji sačinjavaju doktori iz svih profesija. Oni mi sugerišu u kom pravcu bi u tom trenutku trebalo usmeriti pomoć. Želim da budem fer prema svima, jer nije samo Beograd Srbija. I ostali gradovi i sela imaju svoje potrebe. Jedan od projekata koji me trenutnomnogo zaokuplja je izgradnja obdaništa. Ovde je vrlo teška situacija, majke moraju da rade, a nemaju kome da ostave decu. Vlada nam daje zemljište i infrastrukturu, a moja fondacija gradi obdaništa čiji je kapacitet otprilike stotinu dece predškolskog uzrasta. Takođe, vrlo smo posvećeni problemu raka dojke i raka pluća, kao i bolesti srca. Jedan od većih zadataka koje naša organizacija ima pred sobom je slanje srpskih doktora na obuku u inostranstvo, kako bi naučili nešto novo i išli ukorak sa svetskim trendovima u medicini. Vrlo smo aktivni u tome, a planiramo i konferencije u narednoj godini. Jedna će okupiti doktore iz dijaspore, iz celog sveta, i imaćemo podršku Ministarstva zdravlja. Druga važna konferencija biće na temu raka pluća i raka dojke. Moj suprug i ja smo posetili sve bolnice u zemlji, poklonili smo potrebnu opremu i pomogli u obučavanju doktora iz različitih specijalnosti. Takođe je važno da u zemlji poboljšamo stanje osoba sa invaliditetom, jer je svaka pomoć ugroženima naš prioritet. Sada se trudimo da obezbedimo automobile za bolnice u našoj zemlji, koji su veoma važna pomoć bolesnima i starima.
Za vaš rođendan, koji je bio u novembru, suprug vam je priredio putovanje u Aziju. Kakve uspomene nosite sa tog puta?
- Za mene je putovanje bilo teško jer je to bio prvi rođendan koji sam provela bez roditelja, majke Ane i oca Roberta. Bilo je bolno, ali se moj suprug potrudio da mi odvrati misli od toga, pa me je vodio na zanimljiva mesta. Videla sam mnogo lepote, ali i siromaštva. Neverovatno putovanje je bilo protkano mojim povremenim suzama, jer sam tugovala za roditeljima koji su preminuli ove godine. Moj savet svima koji imaju roditelje je da se potrude da provedu što više vremena sa njima, jer jednog dana oni više neće biti tu. Vrlo sam zahvalna mojim roditeljima što su me naučili svemu što znam.
Viđate li često unuke koje su vam podarili vaša deca Alison i Dejvid?
- Moram da vas ispravim da imam petoro dece, jer suprugove sinove smatram svojim. Osećam se kao da su oni moja deca, jer je Petar imao svega tri i po godine kada je došao da živi sa nama. Filip i Aleksandar imali su po osamnaest meseci, još su bili u pelenama, i ja sam ih podigla. U životu je najteži zadatak - odgajati decu. Imam petoro dece i petoro unučadi. Volela bih da ih češće viđam, ali mi obaveze ne dozvoljavaju. Osećam se kao majka cele zemlje. Često ne mogu da ih posetim jer su daleko. U Konektikatu je moj unuk Nikolas diplomirao, kao i Stefani i Amanda pre toga. Majkl ima dve godine do kraja studija, a Aleksandar, koji živi u Grčkoj, ima samo tri godine. Ne viđam ih koliko bih to volela, a oni poštuju obaveze koje imam prema mojoj zemlji.
Živeli ste u Australiji, Africi i Americi. Možete li da uporedite život na ovim mestima?
- Svaki period mog življenja ima svoju svrhu. Na primer, Aleksandar i ja smo proveli mnogo godina u Engleskoj, a tri dečaka su tada bila vrlo mlada. Bili smo im veoma posvećeni, i ponosna sam što smo ih izveli na put i što su postali uspešni i divni mladi ljudi. Nije zemlja u kojoj živite ono što život čini drugačijim već ljubav koju dajete i koju dobijete za uzvrat.