Pola sata sa... Dejan Lutkić || Hello Magazin!

Glumac Dejan Lutkić popularnost je stekao zahvaljujući ulogama u serijama „Mješoviti brak“, „Ono naše što nekad bejaše“, „Bela lađa“, a od pre dve godine uspešno se bavi i producentskim poslom, pa je tako osim serije „Sva ta ravnica“ nedavno producirao i nastavak te priče pod nazivom „Jagodići“. Ovaj šarmantni umetnik već dvanaest godina uživa u skladnom braku sa suprugom Ljubinkom sa kojom ima dve kćerke - jedanaestogodišnju Anastaziju i šestoipogodišnju Nađu. Za razliku od klasičnih Balkanaca, poznati glumac najradije se opušta pripremajući hranu za drage ljude. Osim kuvanja jedan od hobija mu je i skijanje, te svake zime slobodno vreme provodi na nekoj od evropskih planina.
Nedavno ste završili snimanje serije „Jagodići“, po čemu će ona biti interesantna?
- Reč je o trilerskoj priči koja je veoma nezahvalna za prepričavanje. Snimali smo tri i po meseca, najviše u kaštelu koji je dom porodice Jagodić, kao i u Sremskim Karlovcima, Petrovaradinu, Novom Sadu, Mošorinu, Vršcu i Beogradu. To je nastavak serije „Sva ta ravnica“, priče o trojici braće - Branku, Lajku i Jovanu - koje glumimo Gordan Kičić, Ivan Bosiljčić i ja, dok našeg oca tumači Dragan Nikolić. U njihove živote ulazi pet žena od kojih je svaka specifična na svoj način, a ponovo se dešavaju i neverovatni zapleti i ubistva. Priča će biti dinamičnija od prvog dela i mnogo stvari će se istovremeno dešavati.
U serijama „Sva ta ravnica“ i „Jagodići“ osim glumom bavili ste se i produkcijom. Zbog čega ste se odlučili na takav korak?
- Nije to bila odluka da se bavim produkcijom, već mi se ta priča veoma dopala i počeo sam da razmišljam s kim bih mogao da krenem u realizaciju čitavog projekta. Tako sam došao na ideju da sam probam da radim i produkciju, pa, ako uspem, biće odlično, ako ne uspem, ništa strašno. Bar sam probao. Otežavajuća okolnost je to što sam baš sada počeo da se bavim tim poslom, jer da sam krenuo to da radim pre pet ili deset godina imao bih bolje uslove. Međutim, u to vreme nisam bio dovoljno zreo i nisam imao dovoljno iskustva pa ne bih mogao da okupim ovako fantastičnu grupu ljudi koji su radili sa mnom u dve pomenute serije.
Kakva je bila atmosfera na snimanju?
- Na snimanju je vladala zaista vrlo pozitivna atmosfera i svakog dana bilo je šala. Za to se svojski potrudio Gordan Kičić, ali i momci koji su bili zaduženi za rasvetu. Imamo mnogo anegdota, a jedna od prvih je kada su momci iz rasvete Kičiću stavili džak sa peskom u kofer koji je u jednoj sceni trebalo da izvadi iz automobila. Kada je hteo da podigne kofer, shvatio je o čemu je reč. Kasnije su se i sa mnom našalili na sličan način. Sve te šale su zabeležene i to su veoma dragoceni kadrovi koje ćemo sigurno prikazati.
Hoćete li uskoro raditi nešto novo?
- Proteklih meseci bilo je ponuda, ali sam morao da ih odbijem pošto u seriji tumačim jednu od glavnih uloga i bavim se produkcijom, što mi je oduzimalo mnogo vremena. Spadam u ljude koji, kada nešto rade, vole da u taj posao ulože celog sebe i drugačije ne znam da fukcionišem.
Imate li slobodno vreme i kako najradije volite da ga provodite?
- Poslednjih meseci gotovo da nemam slobodne trenutke, a kada ih imam, najradije ih provodim u društvu porodice koja me se mnogo zaželela pošto sam prethodna tri i po meseca bio van Beograda i retko smo se viđali. Mi glumci i uopšte ljudi koji se bave bilo kojom vrstom umetnosti smo uslovno rečeno neka vrsta narkomana pošto ne možemo bez posla i to je nešto čime se hranimo i od čega živimo.
Možete li uvek da računate na bezuslovnu podršku porodice?
- Kada ste odsutni od kuće nekoliko meseci, a nemate podršku porodice, nemate ni porodicu. Beskrajno sam im zahvalan što to razumeju i poštuju. Jer da nije tako, morao bih da razmišljam koliko me nema kod kuće i šta sve oni moraju da rade dok ja nisam tu. Na svu sreću to su samo periodične stvari.
Vole li vaše kćerke, Anastazija i Nađa, da gledaju serije u kojima glumite?
- Vole da gledaju, ali im ja klasifikujem neke stvari pošto neke scene nisu za njihov uzrast. Međutim, dogodilo se da im, dok su gledale seriju „Sva ta ravnica“, nisam dozvolio da pogledaju jednu spornu scenu, a onda sam ih uhvatio kako vire sa stepeništa i krišom posmatraju. S druge strane, Anastazijini školski drugovi gledaju domaće serije i o tome često pričaju u školi tako da je to i deo socijalizacije. Često sa njima pričam o mom poslu i uspeo sam da im potpuno demistifikujem glumačku profesiju i da im objasnim da se taj poziv ne razlikuje od posla lekara, bankara ili poštara samo što se prikazuje na televiziji, pa nas ljudi na ulici prepoznaju.
Kako njihovi drugovi reaguju kad vas vide?
- Nađini vršnjaci su još mali i nemaju odnos prema tome dok kod Anastazije imaju. Međutim, ja sam se trudio da što češće idem po nju u školu i da se družim s njenim vršnjacima koji dolaze kod nas tako da sam za njene drugare ja samo Anastazijin tata, i tako i treba da bude.
Ko je stroži roditelj, vi ili vaša supruga?
- Postoje stvari u kojima sam stroži ja, a u nekima je to moja supruga. Dobro je to da nas dvoje uvek funkcionišemo po principu dogovora i ne postoje stvari koje im dopušta mama, a ne dopušta tata, i obrnuto. Ipak, mislim da smo oboje prilično fleksibilni roditelji.
Imate li hobi?
- Volim kuvanje, to me mnogo opušta. Volim da istražujem i isprobavam različite recepte, ali i da čitam i da na taj način isprobavam nove stvari. Inače, počeo sam da kuvam silom prilika kada sam došao u Beograd na studije. U jednom trenutku su mi se smučili sendviči i peciva, pošto sam uperiodu odrastanja uvek imao nešto kuvano na trpezi. Na početku sam uvek kada bih nešto spremao zvao majku i konsultovao se sa njom, a kasnije sam počeo da eksperimentišem. Mnogo toga mi je propalo, ali ja sam vrlo uporan čovek i kada nešto počnem, volim da to isteram do kraja.
Na koji način još volite da se opuštate?
- Volim kafane, a obožavam i skijanje. Često ulazim u raspravu sa prijateljima pošto bih ja dao sva leta na svetu za jednu zimu. Svake godine odlazim na skijanje, a najviše volim široke i dugačke strme staze. Volim izazov te vrste. Dok sam bio mlađi nekoliko puta sam se gubio po šumama, a često se dešavalo da su me jurili po stazama da završim sa skijanjem kako bi mogli da zatvore žičare.