Monserat Kabalje: Nedosanjani san operske dive || Hello Magazin!

Legendarna operska diva Monserat Kabalje, jedna od najvećih muzičkih zvezda današnjice, nastupila je na otvaranju ATP turnira u Umagu u Hrvatskoj. Sedamdesetosmogodišnja Špankinja, čiji su život obeležili umetnost i humanitarni rad, zadivila je sve posetioce ovog događaja energičnim pevanjem, harizmatičnom pojavom i nadaleko poznatim šarmom. Karijera čuvenog soprana zbog ovih kvaliteta uspešno traje pet decenija i mnogi je smatraju najvećom operskom zvezdom na svetu. Najpoznatije arije, od Verdijevih i Pučinijevih, do Vagnerovih, pevala je tako da ju je Stiven Vilijer u Internacionalnom rečniku Opere nazvao jednom od najvećih primadona XX veka.
Rođena je u Barseloni, gde je završila muzičku školu. Posle toga dobila je stipendiju za konzervatorijum. Prva velika opera koju je pevala bila je Boemi, a angažman je dobila u Bazelu, gde se preselila zbog karijere. Međunarodni uspeh doživela je 1965. u njujorškom Karnegi holu, gde joj je publika priredila polučasovne ovacije. Stojeći su joj aplaudirali dvadeset pet minuta. Bio je to početak njene slave i od tog trenutka nizala je samo uspehe u briljantnoj karijeri. Na jednom nastupu u Operi u rodnoj Barseloni upoznala je budućeg supruga, tenora Bernabija Martija. Monserat se 1969. podvrgla operaciji kolena, dok je septembar 1974. obeležio njenu biografiju većim zdravstvenim problemom - operisala je tumor na stomaku zbog čega jednu godinu nije nastupala. To nije bio kraj intervencijama zbog problema koji su narušavali njeno zdravlje. Dva puta je operisala bubrege, 1976. i šest godina kasnije. Kabalje, koja je rodila dve kćerke, 1983. doživela je srčani udar. Dve godine posle toga odstranjen joj je tumor.
Pored velikog talenta, koji ni česti zdravstveni problemi nisu mogli da uguše, umetnica je pokazala i veliku humanost - sa suprugom je osnovala humanitarnu fondaciju koja se brine o šest stotina siročića. Posvećenost deci bez roditeljskog staranja dala je još jači pečat priči o ženi velikog talenta i još većeg srca.
Impresivna je činjenica da vaša karijera traje više od pedeset godina.
- Znam i stalno se pitam kako i zašto. Moji doktori iz Beča kažu da ni njima nije jasno, ali moj glas je takav kao da još imam četrdeset godina.
Jeste li očekivali da ćete postati najpopularnija operska diva na svetu?
- Ne, zaista. Išla sam u muzičku školu u Barseloni i polako se razvijala. Govorili su da imam dobar, čist glas i da bih možda mogla da budem pevačica. Imala sam svega petnaest godina kada su mi rekli da bih mogla da se oprobam i u operi. Pomislila sam što da ne, možda je to dobar način da pomognem svojoj porodici. Građanski rat je ostavio ogromne posledice na moju porodicu. Ne samo na njih već i na ceo narod. Pomislila sam da bi bilo dobro da nađem posao i zaradim radeći ono što zaista volim. Posle konzervatorija išla sam na audicije, jednom bih prošla dobro, drugi put ne, ali konačno dobila sam angažman u Bazelu, u Švajcarskoj, gde sam i pevala svoju prvu veliku operu La Boem, posle čega je sve krenulo.
To nije bila laka odluka za nekoga ko je na početku karijere.
- Da, druga zemlja drugi jezik, bila sam vrlo mlada, imala sam svega dvadeset dve godine. Tri godine sam provela u Bazelu, učila sam uloge, nastupala, to mi je bila praksa.
Postali ste poznati posle fantastičnog uspeha u Karnegi holu gde ste pevali u predstavi Lukrecija Bordžija i doživeli dvadesetpetominutne ovacije.
- Nisam mogla da verujem, i danas kada razmišljam o tome, ne znam zapravo čime sam to zaslužila. Pevala sam dobro, ali nisam sigurna da je bilo za ovacije. To je bilo devet godina posle debija u Bazelu i angažmana u Bremenu, a u međuvremenu sam pevala i u Beču, rodnoj Španiji i tek onda sam stigla u čuveni Karnegi hol.
Postoji li neka uloga koju ste želeli, a sticajem okolnosti niste je pevali na sceni?
- To je Elektra. Veoma volim Riharda Štrausa, volim sve što je napisao i pevala sam nekoliko njegovih komada, ali Elektra mi je bila san. Međutim, u trenutku kada su mi je ponudili nisam bila slobodna, imala sam aganžman u Parizu. Kasnije, kada sam bila u Atini, nuđeno mi je da Elektru snimimo kao film, ali ja sam imala svega sedam slobodnih dana, a to bi trajalo čitav mesec. Nadala sam se da će jednom biti prilike i za to, ali nije se desilo.
Koju rolu pamtite kao najzahtevniju?
- Pirata, Vinčenca Belinija. To je sigurno najteža rola na svetu, kao tri Norme, jedna od mojih omiljenih soprano rola.
Sarađivali ste sa mnogim muzičarima, a sa Fredijem Merkjurijem snimili ste čuveni duet Barselona koji ste izveli na otvaranju Olimpijskih igara. Ove godine obeležava se dvadeset godina od njegove smrti. Po čemu ga pamtite?
- Bio je neverovatno muzikalan i drag čovek. Znala sam da je HIV pozitivan, rekao mi je dok smo snimali iako ga ništa nisam pitala. Bio je poseban, talentovan, veliki humanista, svima je želeo da pomogne, što je i činio. Tada se još nije mnogo znalo o njegovoj bolesti, osnovao je fondaciju koju sam sa velikim zadovoljstvom pomagala. Snimili smo dva dueta koja se nikada nisu pojavila, on nije bio zadovoljan kako zvuče. Rekla sam mu: Ok, nema veze, to će ostati samo za nas. Sećam se da je mnogo želeo da zajedno otpevamo duet iz predstave Fantom iz opere, ali već je bio ozbiljno bolestan i to nije bilo moguće. Zvala sam ga kasnije, kada je bio u krevetu, i rekla mu da sam snimila ariju iz Fantoma. Pustila sam mu je preko telefona. Zahvalio mi se, skoro se rasplakao i tražio da mu je pošaljem da može da je sluša kod kuće. Dva meseca kasnije napustio je ovaj svet.
Snimili ste više od stotinu CD-a?
- Sto dvadeset šest. Ipak ja pevam pedeset šest godina.
I vaša kćerka je operska pevačica, uskoro dolazite u Beograd, postoji li šansa da vam se i ona pridruži?
- Ne znam da li će moći da dođe u Beograd, ali kad god smo u prilici, volimo da pevamo zajedno.
Budući da vam je i suprug operski pevač, a rođeni brat operski agent, koliko je to uticalo na karijeru vaše kćerke?
- Ona je u stvari želela da bude balerina i do svoje sedamnaeste godine išla je u baletsku školu. Kada se povredila, njen doktor je rekao da više neće moći da igra i odlučila je da se okrene muzici. Moj brat je procenio da ima dobar glas i da ne bi bilo loše da pokuša da se bavi pevanjem. Počela je sa Don Đovanijem u Hamburgu, a onda je, baš kao i ja, nastupala u mnogim pozorištima i polako gradila sopstveno ime.
Na koji način se pripremate za koncert?
- Samo voda sa ledom, to je odlično za glasne žice. Znate kada deci operišu krajnike pa im kažu da jedu sladoled. E to je to.
Kako provodite slobodno vreme?
- Skoro da ga uopšte nemam. Imam još mnogo planova, kako muzičkih tako i onih vezanih za dečji humanitarni fond koji sam osnovala. Tu su i brojna gostovanja, porodica i prijatelji. Trudim se da što više vremena provodim u krugu porodice.
Ni vašu karijeru nisu zaobišli tračevi, pisalo se da ste ćudljivi, teški za saradnju i da otkazujete koncerte. Da li je to zaista tako ili se to može pripisati vašem zdravstvenom stanju?
- Nikada nisam volela da izigravam primadonu. Doktori su mi 1985. otkrili da imam tumor i hteli su hitno da me operišu. Ja sam, naravno, želela da čujem i drugo mišljenje, pa sam otišla u Španiju, ali su mi i tamo rekli isto. Posle sam odlučila da odem u Cirih i jedan od najboljih radiologa tog vremena bio je protiv operacije. Ispostavilo se da bi operacija mogla da bude vrlo opasna. Bio je to ogroman šok, shvatila sam da moram da prikočim i posvetim se sebi. Slušala sam savete lekara i počela da se oporavljam, kao feniks iz pepela, i vratila sam se u formu.
Šta mislite o popularnim postavkama opera kada se muzika i libreto menjaju u odnosu na original?
- Hvala vam na ovom pitanju. Vrlo je važno da reditelji pokažu poštovanje ne samo prema kompozitoru već i prema tekstu koji postavlja na scenu. Trebalo bi da imaju dovoljno pameti da, kada već žele nešto da promene, to ne rade na uštrb originalne muzike i teksta. Međutim, danas se stvarno svašta radi, a sve pod parolom da je ovo dvadeset prvi vek. Potrebno je da nastavimo da se razvijamo, a ne da po svaku cenu menjamo i ono što je kvalitetno.
Kako operu vidite u budućnosti?
- Mislim da je publika ta koja odlučuje, a ja vidim da i te kako ima razumevanja za operu i želju za njom. Muzika je vanvremenska umetnost bez obzira da li je mi smatramo modernom ili ne, najvažnije je da sačuvamo i pokažemo ono što nosimo u sebi i osećamo. Osećanja možete sakriti, ali ne i ubiti. Vi ćete znati kako se osećate, a to je i najvažnije.