Maja Volk: Žena koja inspiriše

Bezizlazne životne trenutke je prevazišla, a javnost oplemenila svojim pričama o bitkama koje je dobila. Maja Volk nedavno je postala voditeljka emisije „Žene“ na „Prvoj“ televiziji, a pre toga iskusila je radosti mnogih profesija. Bila je dramaturg, profesor, scenarista, fado muzičar, pisac, vajar... Deo je voditeljske petorke zanimljive emisije koja se bavi aktuelnim temama u našem društvu, a gledaoce je osvojila britkim komentarima, neposrednošću i duhovitim opaskama.
Višestruko talentovana i svestrana, Maja je odrastala u umetničkoj porodici. Odlikuje je širina obrazovanja i interesovanja, govori pet jezika. Ima troje dece, Teodoru, Milenu i Mihaila, za koje kaže da se međusobno potpuno razlikuju.
Dočekujući ekipu magazina "Hello!" u svom domu, ova hrabra žena puna vedrine i optimizma kaže da joj je od svih teških životnih nedaća koje je imala, među kojima je i borba sa rakom grla, najteže bilo kada je saznala da je sluh njen najstarije kćerke Teodore oštećen.
- Ne može sa sigurnošću da se ustanovi kada je tačno izgubila sluh, ali je sigurno da se Todora nije rodila sa tim hendikepom. Na osnovu glasova koje sam snimala od kada se rodila, audiolozi su zaključili da je u prvim mesecima mogla da čuje. Do šestog meseca je čak progovorila, rekla je „mama“, i onda je nastupio zastoj.
Šta mislite da se tada desilo?
- Sa doktorima sam kasnije analizirala šta je baš tada mogao da bude uzrok gubljenja sluha, i shvatili smo da su to vakcine protiv velikog kašlja koje mogu da izazovu oštećenje. Tada su se razblaživale vakcine, uveliko su trajale sankcije, te 1990. počela je ekonomska kriza. Saznali smo za pet istovetnih slučajeva koji su se desili u Beogradu. To smo sve otkrili kada Teodora ni sa dve godine nije progovorila. Uplašila sam se da nije reč o autizmu, pa sam onda mislila da je reč o trećem krajniku. Kada je operisala sva tri krajnika, shvatila sam da je vreme da posetimo „Zavod za decu sa oštećenim sluhom“. Doktori su joj tada stavili slušni aparat i dali joj igračke, prateći njene reakcije. Nagazila je gumenu „pišteću“ igračku i prvi put je tada odreagovala na zvuk. To je bio najstrašniji trenutak u mom životu, shvatila sam da ne čuje.
Vi ste se tada posvetili radu sa Teodorom kako bi ona progovorila?
- Kada sam ustanovila u čemu je Teodorin problem, počela sam da izučavam audiometriju. Kćerku sam svakoga dana naučila da kaže tri reči kako bi progovorila. Redovno sam je vodila u ustanove koje se bave radom sa decom koja imaju oštećeni sluh.
Teodora je danas studentkinja dramaturgije.
- Tako je, od mene je nasledila ljubav prema dramaturgiji. Inače, ja predajem dramaturgiju na tri fakulteta i unela sam inovaciju u učenje- pokrenula sam program mentorskog rada sa studentima. Mojim časovima studenti se raduju i uvek svi dolaze jer znanje dobijaju na drugačiji, zanimljiviji način. Ponekad kada idem na čas, pomislim da možda studenti neće doći zbog lošeg vremena, ali se uvek prevarim. Oni ponekad dolaze i kada ne treba da dođu. Više ne postoji humani odnos na fakutetu, a ja sam želela da napravim „ljudski“ odnos sa studentima.
Koji je vaš način prenošenja znanja studentima?
- Predajem na beogradskom „Fakultetu dramskih umetnosti“, kao i na novosadskoj i banjalučkoj „Akademiji umetnosti“. Nije inspirativno prenositi suvoparno znanje i šablone, već pričati o životu - to je dramaturgija. Učim ih da budu kreativni. Moja izučavanja su svakodnevna i široka, i primenjujem ih na predavanja o dramaturgiji. Radujem se učenju, svaki dan saznajem nešto novo. Studentima često donosim voće. Šetamo se u prirodi, smatram da je to podsticajno za mozak. Nekad pomislim da imam pristup sticanja znanja koji su imali antički Grci.
Od kada ste pre tri godine pobedili rak grla, konzumirate isključivo sveže voće i povrće,. Da li ste tu naviku preneli i na vašu decu?
- Deci sam dala slobodu da jedu kako žele. Imali su zdravstvene probleme. Milena je počela da puši kada sam obolela od raka, na nervnoj bazi, nedavno je prestala i prešla na presnu hranu. Teodora je, recimo, svežom hranom rešila problem ešerihije, koji je dugo imala, i tegobe sa štitnom žlezdom. U borbi sa ešerihijom nisu joj pomogli ni antibiotici, a zbog dobre ishrane nije se razbolela cele zime.
Poslednjih deset godina profesionalno se bavite pevanjem?
- Zaljubljenik sam u fado muziku. Pevam na raznim događajima, od privatnih proslava do javnih događaja. Moja kćerka Milena, koja ima izuzetan glas, pridružuje mi se na koncertima. Koncertne aktivnosti mi predstoje tokom celog leta. Moj sin Mihailo odlično svira gitaru, električnu i akustičnu. Talenat je nasledio od mene, ali ne nastupa sa mnom jer ga interesuje bluz.
Da li vam Mihailo nedostaje budući da četiri godine ne živi sa vama?
- Nedostaje mi jako, jer Miki živi s ocem. Dugo mi je trebalo da ga pitam zašto je pre četiri godine otišao da živi sa tatom. Divno mi je odgovorio: „Imao sam bolju komunikaciju sa njim“. Ja sam potom „poradila“ na svojoj komunikaciji. Divno se družimo, i deca sama dolaze kod mene u stan. U svakom od njih vidim delić sebe, to je predivvno. Širina mojih interesovanja ogleda se u njihovim različitim stremljenjima. Milena, koja je talentovana za glumu, živi sa mnom i uskoro ćemo pregraditi stan, kako bi se malo osamostalila.
Kreirali ste fado balet „Lisabonska priča“ u kojem je muzika spojena sa pokretom.
- Za taj balet sam napisala i libreto. Tu je angažovano dvadeset baletskih solista „Narodnog pozorišta“. Ideja je bila da se pokretom dočara značenje reči koju naša publika ne razume. Portugalska ambasada nas je angažovala da otvorimo “Poljoprivredni sajam“ u Novom Sadu. Hiljadu ljudi nas je gledalo, a portugalski fadisti ostali su zabezeknuti onim što su videli. Ambasador nam je pre toga rekao da će nas angažovati, jer želi da šokira Portugalce nečim čega u njihovoj zemlji nema. Rekli su mi: „Ovoga nema u Lisabonu“.
Interesuju vas i ostali muzički žanrovi?
- Pre fada imala sam „tango epozodu“, napisala sam dramu i radila sa tango muzičarima. Sledeći moj korak je afrička muzika, spremam se da napravim monodramu s muzikom u koju bih uključila i publiku da peva i pleše. To je Afrika, i zbog toga smišljam interaktivnu predstavu. Bila sam nedavno u Zanzibaru, planirala sam taj put pet godina, sve sam sama organizovala preko interneta. Tamo sam kupila kompletnu opremu za afričku predstavu koju spremam. Za dve stotine evra kupila sam odeću za petnaest ljudi u predstavi.
Inače, uvek sam sama finansirala projekte, nisam dobila dinara od države. Teodora je moj menadžer i na koncertima prodaje CD-ove i moje knjige. Sve radimo sami. Mihailo će možda biti uključen u afričku predstavu, od mene je nasledio talenat za sviranje gitare. Pričamo o raznim stvarima, ali o devojkama neće da govori nikada, naravno, jer sad je u „osetljivim godinama“- ima šesnaest.
Prija li deci vaša televizijska popularnost?
- Šale se sa mnom ko će od njih troje toga dana da me „šeta“ kako bi „digli“ rejting emisije „Žene“. Šesnaestogodišnjem Mikiju najviše smeta što je njegova majka postala poznata, jer je to „blam“ u tim godinama. Šalu na stranu, ponosni su. Milena mi je stalno govorila: „Toliko vrediš, a nikako da budeš u časopisima“.
Koji su vam planovi za leto, hoćete li ići na odmor?
- U avgustu nećemo snimati emisiju i tada ću renovirati stan. Imam koncertne aktivnosti tokom celog leta, pa će mi ono biti radno. Na odmor ću otići u februaru, kao i uvek, jer mi je tada potrebno sunce. U Zanzibaru sam bila dvanaest dana, meditirala sam, i gotovo da nisam obula cipele. Pomislila sam: „Šta je trebalo čoveku da napusti ovaj raj.“ Sada svi radimo kao majmuni da bismo se jednom godišnje vratili u njega na kratko.
Posle operacije raka dugo ste trpeli teške posledice vezane za rame?
- Doktori su mi napravili rez na vratu i presekli mi i trapezoidni mišić koji „drži“ rame i deo leđa. Posle operacije bila sam težak invalid sa potpuno neupotrebljivom rukom, što je za mene, kao muzičara, bilo strašno. Imala sam deformisano rame, delovalo je unakaženo, što mi je bilo mučno i za gledanje. Doktori su mi rekli da je to normalno, i savetovali su mi da radim vežbe. Prošle su dve godine od operacije i tada sam naišla na pravog fizioterapeuta. Uradila je tako jednostavnu stvar kojom smo delimično sanirali rame. „Podivljala“ sam jer mi to nije ranije niko pokazao: zamotan peškir sam nosila ispod ramena, pridržavajući ga ispod mišice, i rame se automatski pozicioniralo i nije više visilo. To mi niko posle operacije do tada nije rekao, i deformacija je već bila velika. Naravno, samo peškir nije mogao da potpuno pomogne, danonoćno sam radila vežbe. Fizioterapeutkinja je rad o meni prezentirala na međunarodnom skupu kao neverovatan slučaj. Tokom četiri meseca vežbanja vratila sam na mesto rame koje je sedamdeset posto bilo iščašeno. Tegove sam nosila gde god sam išla, vežbala sam i dok sam vozila. I dalje to nije na svom mestu, jer se mišić trapezoid skroz „istopio“ tokom stagnacije, dok nisam počela da vežbam.
Vežbate li i dalje?
- Vežbam na prostirci u parku, u šest ujutru, sa jednom komšinicom. Njoj je ponekad neprijatno kada nas susedi posmatraju kroz prozor i ja joj tada kažem da zamišlja da smo u njujorškom „Central parku“, gde je takav prizor normalan.

Piše: Nadežda Jokić

 

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +