Zdravko Čolić: Novi izazov || Hello Magazin!

Veliki ljubimac, ali i ljubitelj žena, hedonista čija smirenost i jednostavnost ističu veličinu istinske zvezde, Zdravko Čolić je pred novim izazovom. Profesionalnim. Za mesec dana očekuje ga veliki beogradski koncert, sa velikim „V“.
- Koncert u Beogradu je oduvek bio najznačajniji, pa i u nekadašnje vreme, na prostoru bivše Jugoslavije. To je prestižan nastup ne samo za mene već i za ostale pevače - kaže Sarajlija kome je srpska prestonica poslednjih decenija stalno mesto prebivališta. Tu su mu dom, porodica, prijatelji. Mada prijatelja ima i na svim ostalim meridijanima. Putujućim urnebesom je obišao ceo svet, gde god ima zemljaka željnih kvalitetne pesme i jedinstvenog vokala. Ali, zapevati u Beogradu uvek probudi posebne emocije.
- I sarajevski koncerti su za mene posebni, jer to je moj grad. U publici su moji prijatelji, pola grada poznajem i to je na neki način drugačije uzbuđenje od onog koje osećam kada nastupam u srpskoj prestonici. U Beogradu sam napravio sve što je vezano za moju karijeru i za neka prijateljstva - ističe veliki boem koji svakog jutra punim plućima udahne život, igrajući se sa devetogodišnjom Unom i petogodišnjom Larom, dok supruga Sandra uživa u idiličnom prizoru, svesna da joj većina žena koje porodicu doživljavaju kao svetinju može samo pozavideti.
Čolićev kolega, takođe legenda, Arsen Dedić nedavno je rekao da je umoran od scene i da više ne bi nastupao da ne mora. Zbog male penzije. Zdravko Čolić ne mora, ali želi. I posle decenija staža i hiljada koncerata o umoru ne želi ni da razmišlja, a još manje da razgovara. Kaže, nikada ga neće osetiti. "Jedva čekam Ušće", ističe glasom razdraganog dečkića s dovoljnom dozom zrelosti, ozbiljnosti i iskustva.
Bilo bi zanimljivo da se pred koncert na Ušću prisetite svog prvog nastupa u Beogradu.
- Prvi je bio u hali „Pinki“ u Zemunu 1973. godine. Bio je to koktel program u kome sam otpevao tri pesme. Usledila je „Hit parada“ iste godine, a dve godine kasnije „Beogradsko proleće“. Pre svega toga kratko sam bio član „Korni grupe“ i šest meseci sam živeo u Beogradu. Posle toga sam se vratio u Sarajevo i sa pesmom „Sinoć nisi bila tu“ nastupao sam na festivalu „Šlager sezone“. To su dva koktel programa, ali u „Domu sindikata“, kada je grupa „Ideksi“ imala svoj blok i ja svoj počeo je moj pravi koncertni put.
Sa sledećim albumom radio sam Halu „Pionir“, kasnije „Marakanu“ kao dodatnu na toj turneji, stadion „Tašmajdan“. Imao sam priliku da otvorim Centar „Sava“. Na Zvezdinom stadionu pevao sam još dva puta, otvorio sam i „Beogradsku arenu“. To su ti veliki prostori gde sam pevao, a Ušće je nastavak koncertne priče na otvorenom i može se nazvati nastupom na livadi, kao piknik hepening, kao što rade u „Hajd parku“ ili na trgovima, gde je sve opuštenije, gde publika dolazi u patikama i sa flašicom vode u ruci. Ja to tako i zamišljam, to je opušteni koncert, gde ljudi mogu da šetaju, da dođu i kupe kartu na dan njegovog održavanja. Pratimo da li će vreme biti lepo zbog čega smo napeti, i to je draž koncerta na otvorenom. To je drugačija priča od stadiona i od dvorane kao što je „Arena“ i mislim da mi ovako nešto nedostaje u karijeri.
Pripremajući ovu turneju, da li ste odmah znali da želite da nastupite baš na Ušću, a ne na nekom drugom mestu?
- Pevao sam već na „Marakani“ i u „Areni“, tako da sam želeo neki novi prostor. Ljudi koji se bave organizacijom insistirali su na Ušću, drugačiji je doživljaj nego na stadionu. Ja to ne bih nazvao koncertom, već hepeningom ili piknik koncertom. Prisustvovao sam nastupu „Rolingstonsa“ na Ušću i bilo mi je odlično. Svi šetaju, nose flaše piva, „koka-kole“, u patikama su, kreću se okolo, nisu vezani za jedno mesto, što ima posebnu draž.
Odgovornost je ista pred svaki koncert, kakve su vam emocije sada pred Ušće?
- Odem na Ušće, prošetam se, ima tu i nekih objekata pored reke na kojima se zadržavam i još nemam izgrađen odnos prema tom prostoru.Verovatno će taj osećaj, kako se bliži taj datum, biti istančaniji, a emocije uzburkanije. Ima još mesec dana, ali kako se približava, verovatno će i kod mene i kod ljudi sve biti pompeznije, imaću drugačiji osećaj.
Da li se sada više radujete Ušću, nego ranije „Marakani“?
- Ne mogu da napravim veliku razliku. Ovo je specifična priča, jer je reč o otvorenom prostoru, otvoreno srce i duša. Trebalo bi da zavlada vrlo dobra energija. Radujem se takvoj vrsti nastupa, kao što sam se radovao koncertima i na nekim trgovima gde je atmosfera potpuno neobavezna. Nekoliko puta sam se odlično osećao, kao što je to bio slučaj na trgu u Skoplju, gde sam pevao pred sto trideset hiljada ljudi. Ili u Banjaluci, Novom Sadu.
Sada vam je za velike koncerte potrebno više energije nego ranije?
- Jeste. Taj kompromis i sublimacija izvođača koji je na bini i publike toliko je bitan jer ništa ne možeš da uradiš dok ne dobiješ input koji ti na početku da publika. To je uzajamno vezano energetski.
Mnogi su prokomentarisali da je vaša energija na „Marakani“ bila ista kao i mnogo godina ranije. Od tada je prošlo dovoljno dugo, ali i malo da bi se postavilo pitanje kakva energija vlada pred „Ušće“?
- Ništa se posebno ne dešava u organizmu da ne mogu sve to da iznesem kao pevač, ali, s druge strane, možda taj prostor pravi drugačiju atmosferu. Ono što je veoma bitno za takve koncerte je vremenska prognoza. Ako je ona povoljna, onda je to stimulans i za publiku i za izvođača. Ako pada kiša, to je najgori problem. Kada je reč o kondiciji, stanje je takvo kakvo jeste, imam još mesec dana. Ako kondicija nije na zavidnom nivou, ne znači da je manja energija i da se neću kretati. Adrenalin prisutan u tom momentu će se razbiti. S druge strane, ako poseta bude dobra i dobijem huk, onda je to sam pokretač i okidač koji iz izvođača izvuče maksimum. Postoji velika želja da odradimo nešto što do sada nismo, prostor je već zaživeo kao koncertni. Volim da na kraju nastupa imam mali vatromet, jer je to svečano, tako će biti i ovoga puta.
Zbog velikog broja hitova verovatno vam je najteži deo posla da odaberete repertoar.
- Nije to samo problem sa hitovima, već i sa ostalim pesmama koje je publika navikla da sviramo. Ubacićemo neke nove pesme koje do sada nikada nismo izvodili na koncertima.
S kojom pesmom ćete početi koncert?
- U Sarajevu sam počeo koncert sa pesmom „Sinoć nisi bila tu“, kao mojom prvom solističkom kompozicijom, koja je i nastala na festivalu u Sarajevu. To je pesma Kemala Montena s kojom sam slučajno izašao na estradnu scenu kao solista. Želeo sam da budem pevač u grupi, ali mi se to nije ostvarilo. Da li ću sa njom ili će to biti neka druga, veselija pesma tek ću da odlučim.
Ko će biti zadužen za vaš stajling?
- Uglavnom se sam oblačim. Obično nosim odela, iz pristojnosti i poštovanja prema publici. Ne mogu da izađem na scenu u pocepanim farmerkama i majici, što više priliči nekoj rokenrol priči. Za „Marakanu“ su mi, recimo, preporučili odličan materijal i jedno od odela za taj nastup mi je sašio stari krojač iz „Narodnog pozorišta“.
Tada je i Boško Jakovljević bio zadužen za dizajniranje jednog odela.
- Boško je radio drugo odelo koje sam nosio. To mi se veoma dopalo. Nisam ga probao, pa je možda za broj bilo veće. Ovoga puta gledaćemo da ne bude odelo već neke letnje pantalone u tamnijoj boji i košulja sa sakoom koji mogu da skinem. Ima u našim buticima lepih stvari. Jedino što može biti zanimljivo je da obučem svetlo odelo. Rod Stjuart je znao da izađe u svetlom odelu, koje pod svetlima može odlično da izgleda. Sako mora biti skupoceniji, a cipele lagane da bih mogao da se krećem.
Kada je reč o velikim koncertima, od vas se uvek očekuju i balerine na sceni.
- Nekom možda to izgleda demode, ali ja volim da neko izađe i igra po sceni. I Madona ima odlične momke koji su istrenirani. Voleo bih da imam veću grupu koja učestvuje u programu.
Jesu li već počeli da vam se javljaju slavni prijatelji da najave dolazak na Ušće?
- Koncert u Beogradu je svima zanimljiv. Dolaze moji školski drugovi iz Sarajeva, prijatelji iz Zagreba, Mostara, Ljubljane, menadžeri. Već mi se najavio bivši premijer Makedonije, prijatelji iz Budve i Podgorice. Malo će biti VIP mesta za sedenje i teško je svima dati kartu za taj deo. Bivša ambasadorka Izraela Jafa Beari je moj veliki fan, voli pesmu „Ti si mi u krvi“. Ona je na Marakani bila sa obezbeđenjem kod bine i sada je najavila da dolazi u Beograd sa dvadeset prijateljica, ali oni hoće samo ulaznice za fan pit, jer im je tu najlepše, najzanimljivije.
Da li je i vaš prijatelj Goran Bregović najavio dolazak?
- Voleo bih da dođe, još ćemo se čuti. Nadam se da nema koncert baš tog dana, voleo bih da se pojavi kao gost, jer kod mene su gosti uvek saradnici. Možemo zajedno da izvedemo duet „Marijači“.
Koliko vas dvojica nađete vremena za druženje?
- Manje nego ranije. Ljudi koji stalno putuju, zajednička druženja su onda kada neko dogovori pa se ode na ručak ili večeru. Živimo na različitim mestima, pa je to teže.
Hoće li vaša supruga i kćerke biti na koncertu?
- Starija kćerka i supruga sigurno hoće, a za mlađu se plašim da će na pola svirke zaspati. Pokušaćemo da je dovedemo. U Sarajevu se prošle godine uspavala na pola koncerta. Voleo bih da i Lara bude tu da je malo uslikamo u toj atmosferi. Una baš voli da bude sa društvom, voli da je tamo gde se nešto dešava, gde je zanimljivo.
Koliko supruga učestvuje u pripremama za Ušće? Daje li vam savete u vezi sa stajlingom?
- Ona voli ležerniju, sportsku varijantu. Dešava se da prihvatim neke njene savete, a ponekad malo pobegnem od njenog mišljenja. Pametnim savetima može da pomogne, mada ja najčešće ostanem pri svom mišljenju.
Dešava li se da zajedno sa njom idete u šoping?
- Ima i toga. Dešava se kada smo na putu, obično je to za vreme godišnjih odmora. Mi nismo od onih porodica koje obavezno zajedno odlaze u šoping. Dešavalo se leti da se kupi nešto i kažemo šta nam dobro stoji, a šta ne, ali opet uglavnom sam kupujem svoje stvari.
Ko je stroži roditelj, supruga ili vi?
- Naravno, mama. Teško će otac prema kćerkama biti strog, pogotovo roditelji koji u mojim godinama dobiju decu ne mogu da bude strogi. Volim živahnu decu i kada jedna od kćerki zgreši, znam da napravim frku, ali ne krivim njih već okolinu i sebe. Majka mora da bude stroga, i to je prirodna stvar. Kako bi odgajala decu da ne postoji čvrsta ruka. Ona to dobro radi, previše je tome posvećena. Ne radi, nije zaposlena i posvećena je isključivo porodici.
Uvek nađete dovoljno vremena za kćerke.
- Trudim se. Uvek nađem sat, dva koje ću provesti sa kćerkama i to vreme je za mene pravo osveženje. Nedavno smo pravili koreografiju za jednu pesmu i snimali smo se, pa smo ocenjivali ko je bio bolji - Lara ili Una. Stalno me iznenađuju svojim forama. Kada stignem, vodim ih na sport, sve zavisi od obaveza.
Kako reaguje njihovo društvo kada vas vidi?
- Već znam te ljude, više je roditeljima zanimljivo kada me vide nego deci. Kad i Lara krene u školu, biće još iskustava.
Kakav stav imaju kada vas upoznaju. Dešava li se da razmenjujete roditeljska iskustva?
- Sve zavisi od stava. Lepo se slažemo jer imamo zajedničke teme za razgovor. Pričamo o deci, njihovim afinitetima, a ako je prilikom takvih susreta malo vremena za priču, razmena roditeljskih iskustava je suzdržana. Poznajem nekoliko roditelja sa kojima se vidimo i na Zlatiboru. Sa njima pričam i o perifernim stvarima koje znače život.
Da li vaše kćerke poseduju muzički talenat?
- Na neki način moja deca imaju muzički gen, ali ja ih nikada neću forsirati da idu u muzičku školu. Neka završe svoju školu, a ostalo će doći samo po sebi. Voleo bih da su za nešto drugo talentovane, jer znam koliko je težak ovaj posao.
Ukoliko jedna od njih ili obe požele da krenu vašim stopama, hoćete li ih podržati?
- Božji dar treba ispoštovati i mislim da mlađa ima taj fluid koji je bliži meni. Još su male, ali vole da pevaju. Dobro se snalaze u tome, ali ne moram odmah da ih dajem na neki festival, mada starija hoće, voli da se slika i hoće da ide na dečju pesmu „Evrovizije“. Ona bi i pre vremena nešto radila. Već ima drugaricu sa kojom bi pevala u duetu i rekla mi je da joj napravim pesmu.
Porodicu godinama držite podalje od javnosti. Ali prošlog leta su ipak objavljene prve porodične fotografije.
- Ko god hoće može da me fotografiše, ako uspe. Moj stav je da se sa porodicom ne slikam za naslovne strane. Ali ko zna, biće vremena i za to. Želim da privatnost ostavimo za sebe. Objavljivanje tih fotografija prošlog leta me nije uznemirilo, već je problem bio u tome što je u sve to bio umešan moj prijatelj Branko Lukić. On ih je dao novinama. Očekivao sam da će čovek koji se tu motao fotografisati, ali nisam se nadao da će u to biti umešan neko koga smatram prijateljem, i zbog toga sam na njega ljut. On tvrdi da to nije do njega, već je to taj fotograf na svoju ruku odradio. Mogao je da mi kaže.

Intervju: Saša Tošić
Fotografije: Nebojša Babić, „Pixell“

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +

Tamara Roksandić hellomagazin

Zdravko Čolić: Novi izazov

Komentari (0)

Slične Vesti

Pročitajte još

Najnovije vesti