Boris Novković: U susret obeležavanju dvadeset pet godina karijere

Iako ga mnogi smatraju neprikosnovenim romantičarem, vezujući se za njegove lirske balade, jedan od najpopularnijih pevača stare Jugoslavije Boris Novković u suštini je rokerski orijentisan autor i izvođač. Zgodni četrdesettrogodišnjak je žešću i energičniju stranu svoje ličnosti pokazao na svom nedavno izdatom, poslednjem albumu. U susret dvadesetpetogodišnjici karijere, koju će ove godine proslaviti na turneji, Boris kaže da je zadovoljan dosadašnjim životom. Pored uspešne i bogate karijere, najveći oslonac, podrška i inspiracija su mu supruga Lucija i sin Noa. Legendarni muzičar, sin pokojnog Đorđa Novkovića, tvrdi da ga očinstvo nije suštinski promenilo, mada priznaje da je supruga Lucija stub njihove porodice. Iako su devojke godinama plakale na njegove čuvene balade, Boris kaže da ljubavne pesme svojoj lepšoj plovini nikada nije recitovao. Priznaje da nije od onih očeva koji će svoje dete terati da krene njegovim stopama i da će ga, ukoliko bude odlučio da postane kvantni rascepljivač jezgra atoma ili pak psiholog za androide u razvoju, svakako podržati.
Mada se njegov novi, petnaesti po redu album bavi sociološkim i društvenim temama, po uzoru na stare ploče, poneo je romantični naziv „Via ljubav“. Primetan je rok zvuk, a razlog promene zvuka u njegovim pesmama Boris objašnjava.
- Generalno, svi moji albumi su u osnovi bili pop-rok, nekada više pop, a nekada rok. Definitivno ovaj je više rok. Sa promenom i sazrevanjem ličnosti, menjaju se i moji stavovi, jer kada toga ne bi bilo, postojala bi ozbiljna opasnost da zapadnem u infantilizam. Kako se ja menjam tako se menja i moj autorski rad - na početku razgovora za magazin „Hello!“ kaže Boris Novković.
- Zašto ste odlučili da numera „Via ljubav“ bude i naslov vašeg novog albuma?
- Zato što prilično originalno zvuči i predstavlja presek svega o čemu govori ovaj album.
-Na poslednjem CD-u pevate i o socijalnim temama. Da li je reč o nekoj vrsti razočaranja ili revolta?
- Nekako sam dao sebi za pravo da mogu slobodno da progovorim o nekim osetljivim temama i da to ima neku težinu. Kada si klinac i žutokljunac, ne shvataju te baš preozbiljno, sada kao stariji, ipak to što napišem ima veću težinu. Društvo kao takvo posmatram kroz prizmu sveta, odnosno celokupnog čovečanstva, a ono ni približno nije savršeno. Tako da moje razočaranje u nesavršen i neproduhovljen svet datira od rođenja, samo što do sada nisam previše govorio o tome.
-Govorite o otuđenju moralnih vrednosti. Koji su, prema vašem mišljenju, osnovni principi koji se ne poštuju i u čemu je spas?
- Nažalost, spas je u ponavljanju i posećivanju ovoga sveta iznova i iznova sve dok greške koje čini svako od nas ne budu manje i ređe. Za to je potreban dug vremenski proces, ali generalno svet svakim danom postaje bolji u odnosu na prošlost, samo je još veoma daleko od idealnog. Možda je spas i u nekoj instant transformaciji svesti na viši nivo, možda se dogodi neka inicijacija u vezi s tim.
-Mislite li da je moderna tehnologija udaljila ljude?
- Stvar je složena, koliko nas je udaljila toliko nas je spojila, nije sve tako crno i belo, sve ima svojih prednosti i mana. Nekada si imao prijatelja koliko si mogao prebrojati na ruci, danas klinac preko „Fejsbuka“ ima po petsto prijatelja. Nekada se nas pet do deset klinaca sastajalo na školskom igralištu, a njih petsto danas se druži svako iz svog stana preko računara. Neke stvari olakšavaju život, neke ga komplikuju.
-Koja tehnološka pomagala koristite u svakodnevnom životu?
- Pratim razvoj tehnologije, i manje-više koristim sve. Možda bih i bio srećniji da pobegnem u prirodu kao što pesma „Mijenjam se“ kaže.
-Da li vas je očinstvo i dolazak na svet sina Noa na neki način promenilo?
- Ne previše, osim što sam u vezi s tim odgovoran čovek, što je sasvim normalno.
-Budući da vaš sin lepo reaguje na vaše sviranje gitare, je li već poželeo da mu kupite neki instrument?
- Moj sin ima dve godine i tri meseca, pa osim gitare nisam mu kupio ni algoritamsku tablicu ni Dostojevskog. Šalim se.
-Planirate li uskoro turneju?
- Planovi su vezani za jesen ove godine, kada ću obeležiti dvadeset pet godina karijere i predstaviti novi album.
-Dolazite li uskoro u Beograd?
- Nadam se, zaželeo sam se beogradske publike.
-Budući da je vaša supruga novinarka, imate li zbog nje više razumevanja za tu profesiju?
- Za svaku branšu imam razumevanja, osim za ljude koji „gaze preko leševa“ bez obzira čime da se bave.
-Posvećujete li nekome posebno svoje nastupe?
- Svakako, mojoj publici koja dođe da me sluša.
-Da li vam dok nastupate devojke još „bacaju“ na binu lutke ili cveće?
- Dogodi se i danas da doleti poneki meda ili cvet, naravno, nekada sam bio tinejdžer, pa je to bilo primerenije tom uzrastu.
-Sa kojim srpskim pevačem biste voleli da snimite duet?
- Ima puno mojih kolega u Srbiji koje cenim. Naravno, bili bi to izvođači koji imaju nešto zajedničko sa mojim muzičkim senzibilitetom, recimo, poput Bajage.
-Koje generacije danas dolaze na vaše koncerte?
- Danas na moje koncerte dolaze sve generacije, što sam oduvek želeo, još kada sam počinjao karijeru. Znači, od cura koje imaju šesnaest, sedamnaest godina do publike koja je sa mnom odrastala.
-Kako odolevate udvaranjima?
- Aspirinom protiv toga. Šalim se.
-Da li još supruzi pevate ljubavne pesme?
- Ne, jer u principu nikada ih i nisam pevao.
-Ko su vam najvažnije osobe u životu?
- Moja porodica, roditelji i neki životni uzori iz sveta muzike kao, na primer, „Bitlsi“.
-Šta vas je nagnalo da se posvetite istraživanju religijskih tema i knjiga?
- Večna pitanja kao što su: „Ko smo“, „Odakle dolazimo“, „Kuda idemo“, „Šta tu radimo“, „Mislim, dakle postojim“ i slično.
-Mislite li da biste jednog dana mogli da se zamonašite?
- Iz svih drevnih učenja, religija, duhovnih knjiga uzimam ono što mi se čini prihvatljivim, ali nisam ničiji sledbenik. Kroz sveobuhvatno znanje i teorije tražim svoju verziju odgovora na neka pitanja i uvek sam bio svoj. Teško da bih se zamonašio na klasičan način. Jednom davno jedna devojka mi je rekla „You are the Angel in the Devil's Shoes“ (Ti si snđeo prerušen u đavola), a takve misli ne primaju u manastire.
-Plašite li se godina koje dolaze?
- Istorija čovečanstva pokazala je da smo mi, ljudi pod vođstvom pliće svesti koja se zove um sposobni za kojekakve nebuloze i katastrofe, tako da se sa te strane pomalo plašim. Ali postoji ona prava ljudskost koja se nalazi ispod površine nametnutog uma, ona iskrena i neuprljana, sa te strane se ne plašim.
-Odakle vaša ljubav prema fudbalu, da li ga još aktivno igrate?
- Trenirao sam kao klinac i bio odličan. Selektor Ćiro Blažević više puta je izjavio da bi bio svetska klasa. Fudbal danas igram radi kondicije i dobre linije. A to da ga dobro igram govori činjenica da ga ravnopravno igram sa bivšim fudbalerima moje generacije.
-Žalite li ponekad što niste postali profesionalni fudbaler?
- Ne, jer muzika je bila moja životna odluka, nogomet je uvek bio i ostao hobi.
-Šta biste vašem sinu preporučili, fudbal ili gitaru?
- To će on odlučiti, možda ne bude ni jedno ni drugo, nego postane neki kvantni rascepljivač jezgra atoma, ili pak izrađivač materijala za opnu veštačke jetre, ili psiholog za androide u razvoju. Videćemo.

Piše: Jelena Popović

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +