Povodom osamdesetog rođendana Mihail Gorbačov iznosi mnoge zanimljivosti iz svog bogatog života i otkriva da nije preboleo smrt supruge Raise i da mu veliku snagu daju kćerka i unuke || Hello Magazin!

Poslednji lider velikog i moćnog Sovjetskog saveza Mihail Gorbačov 2. marta u Moskvi, u krugu najbližih prijatelja i porodice, proslavio je osamdeseti rođendan. To je čovek koji je zaslužan za okončanje Hladnog rata, iako se njegov kraj nikada nije ni očekivao. Činjenici da puni osamdeset godina ne pridaje veliki značaj. Međutim, njegova pedesetčetvorogodišnja kćerka Irina i njegove unuke, tridesetjednogodišnja Ksenija i dvadesetčetvorogodišnja Anastasija, ne misle tako. Osim proslave u krugu porodice, 30. marta u njegovu čast, u „Rojal Albert Holu“ u Londonu, organizuju i gala dobrotvorno veče.

- Veoma sam ponosna što mogu da proslavim dedin osamdeseti rođendan zajedno sa čitavim svetom i što možemo da obeležimo njegov neverovatan uspeh u svetu politike - kaže Ksenija, inače majka dvogodišnje devojčice, za „Hello!“. Koncert i kampanja za skupljanje novca okupiće svetske vođe, medije, tajkune i poznate ličnosti, među kojima će biti i bivši britanski premijer Džon Mejdžor, bivši guverner Kalifornije Arnold Švarceneger, nemački kancelar Angela Merkel, izraelski predsednik Šimon Peres i bivši državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džordž Šulc. Od zvezda na svečanosti će se naći Brajan Feri, Širli Bejsi, Pol Enka, Ketrin Dženkins, Melani Si i poznati igrači iz „Boljšog teatra" i Opere i baleta „Marnski“.

Kao deo svečanosti, dobitnik Nobelove nagrade za mir i otac „glasnosti i perestrojke“ u bivšem Sovjetskom savezu i istočnoj Evropi osamdesetih i početkom devedesetih godina dodeliće svoje nagrade „izuzetnim ljudima koji su obeležili današnjicu.

- Svako od nas je sposoban da promeni ovaj svet nabolje i siguran sam da će dobitnici nagrada biti odličan primer svima nama - izjavio je Gorbačov prošlog meseca.

Njegov politički apetit tokom godina nije splasnuo i on i dalje predstavlja jaku struju koja ima uticaja u svetu. Širom sveta poznat je po tome što je postavio temelje demokratskom društvu u Rusiji i što je omogućio da se čuje glas ljudi istočne Evrope. Gorbačov je dao izjave povodom aktuelnih događaja na Srednjem istoku i predvideo „da će na kraju biti presudan glas naroda.“

- Kao i bilo gde drugde, i u arapskom narodu, koji je poznat po mučnoj istoriji, jedinstvenoj kulturi i mnogobrojnim problemima, jedini način da se ide napred je da se kreće ka demokratiji, uz neminovno saznanje da taj put nije nimalo lak i da demokratija ne poseduje magični štapić koji će odagnati sve nedaće - izjavio je povodom pada režima predsednika Mubaraka u Egiptu.

Slavljenički koncert, koji će voditi Šeron Stoun i Kevin Spejsi, predstavljaće kulminaciju šestomesečnog napora da se skupi pet miliona funti za dečje dobrotvorne ustanove u Velikoj Britaniji i Rusiji. Među njima najpoznatiji su Centar za lečenje od raka „Mekmilan“ i Institut za transplantaciju i hematologiju „Raisa Gorbačov“, koji je dobio ime po njegovoj pokojnoj supruzi koja je 1999. godine umrla od leukemije u šezdeset sedmoj godini. Gorbačov priznaje da mu supruga, koja je donela stil prve dame u Kremlj i sa kojom je delio život gotovo pedeset godina, veoma nedostaje.

Za rođendan pozvao nas je na „Internacionalno veče“ u krugu „Društveno-ekonomskih i političkih studija u Moskvi“ gde će pričati o svom životu, uspesima i o važnosti da pored nas budu osobe koje volimo.

Napunili ste osamdeset godina, kako se osećate?

- Nikada nisam mislio da ću doživeti osamdesetu. To je dug period, naročito zato što sam u politici gotovo šezdeset godina.

Kako ćete proslaviti rođendan?

- U početku nisam imao nikakvih planova. Samo sam želeo da se sakrijem negde zato što znam kakve su proslave posebnih godišnjica, slavio sam sedamdeseti i sedamdeset peti. Ovo je vrlo zamoran posao, a ja se ovih dana brzo zamaram. Moje zdravlje nije kao ranije.

Ali ipak ćete obeležiti taj dan.

- Da, sa kćerkama i unukama, koje su osmislile dva događaja: jedan u Moskvi, gde ću proslaviti rođendan u krugu porodice, i drugi u Londonu. To će biti gala veče organizovano u dobrotvorne svrhe, na kome će biti predstavnici Centra za lečenje od raka „Mekmilan“ i Instituta za transplantaciju i hematologiju „Raisa Gorbačov“. Veliki deo fondova je namenjen našoj klinici u Sankt Peterburgu. Terapije za lečenje od raka su veoma skupe, a ta bolest ne bira: napada i bogate i siromašne. Jednom davno Raisa je bila u jednoj bolnici u Moskvi gde je videla majke sa bolesnom decom u rukama. Vratila se kući sva uzrujana i rekla mi je: "Ne mogu da to sve ostavim tako. Nešto mora da se uradi.“ Nabavili smo opremu koja je bila neophodna i počeli smo od osnova. Na početku samo je deset do dvanaest pacijenata bilo izlečeno, ali sada smo dostigli broj od osamdeset procenata.

Tokom vašeg mandata uspeli ste da rešite pitanje nuklearnog rata koje je više od četrdeset godina visilo nad svetom.

- Za mene je pitanje Hladnog rata predstavljalo prioritet. Bio sam svestan da je svet bio na ivici katastrofe, i to više puta, i da je sve zavisilo od političkih vođa. Bukvalno se fizički osetila opasnost. Sjedinjene Države i Sovjetski savez su posedovali 95 odsto nuklearne moći u svetu i, prema mom shvatanju, jedini mogući scenario bio je da se uspostave dobri odnosi između naših zemalja što je pre moguće.

U kakvim ste odnosima sa predsednikom Medvedevim i premijerom Putinom?

- Naši odnosi su se malo pogoršali u poslednje vreme zato što sam konstantno u prvi plan stavljao pitanja u vezi sa slobodom, demokratijom i nemogućnošću upravljanja državom u kojoj sudovi funkcionišu na nivou „telefonskog poziva“, gde neke političke figure rešavaju slučajeve preko telefonskog poziva.

Imate li još neke političke ambicije?

- Ne. Moje zdravlje mi dozvoljava tek toliko da pratim i povremeno učestvujem u nekim političkim debatama. Dosta sam se posvetio volonterskom radu: mojoj fondaciji, „Svetskom političkom forumu“ i „Zelenom međunarodnom krstu“. Često me pozivaju da držim predavanja čak za dvadeset hiljada ljudi. Često putujem jer moram da zaradim novac. Da li bih mogao da prestanem? Možda ne. Kada se povučem iz ovog života, to će biti to. Sve će biti gotovo za mene.

Kako obično provodite slobodno vreme?

- Za računarom, na internetu. Tražim informacije. Tu ima dosta zabavnih stvari, naravno, ali mene isključivo interesuju društveno-političke vesti i dešavanja u svetu. Moja duša je takva da mi ne dozvoljava da se povučem iz politike. Takođe volim muziku, bioskop i pozorište.

Raisa vam sigurno veoma nedostaje.

- Naravno. Meni je bilo dvadeset, a njoj devetnaest kada smo se upoznali i od tada se nikada nismo razdvajali. Maštali smo o tome da ćemo doživeti 2000. godinu, da vidimo kako će svet uploviti u novi milenijum. Raisa je preminula tri meseca ranije, a ja eto još plivam. Posle njene smrti nisam se dobro osećao, potpuno sam izgubio orijentir. Sada sam se smirio. Osećam pritisak godina i koliko je važno da vaši voljeni budu pored vas.

Vaša kćerka Irina i unuke Anastasija i Ksenija sa vama.

- Da, mi sačinjavamo jednu dobru porodicu. Ponosan sam na moje devojke, život je srećniji kada su one pored mene.

Porodica vam je veoma bitna?

- Potpuno sam konzervativan s tim u vezi. Porodica mora da se neguje. Treba da vas podržava i da vam daje snagu. Prodali smo sve stanove u Moskvi i kupili smo kuću gde svi zajedno živimo: moja kćerka, unuke i praunuka. Ranije su ljudi govorili da je porodica temelj društva. Ja verujem da je i dalje tako. Čovek ne može da napravi srećnu državu ako nema srećne porodice u njoj.

Da li uživate u životu na selu?

- I ranije smo živeli, iz bezbednosnih razloga, u predsedničkoj izolovanoj porodičnoj kući koja je bila u seoskom ambijentu. Obezbeđenje je bilo neverovatno: tenk, helikopter, i sve po redu, strašno.

A sada?

- Sada nema ničega od toga. Samo nekoliko policajaca koji obavljaju svoju dužnost. Dakle, sada živim na selu samo da bih uživao.

Da li vam je sposobnost da lako sklapate prijateljstva pomogao u političkoj karijeri?

- Sigurno da jeste. Pre mene lideri Sovjetskog saveza nisu se šest godina sastali sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom. Mi smo počeli da pišemo jedan drugom i da se viđamo i nismo vodili samo politički inicirane razgovore. Pričali smo kao dva obična čoveka. Nismo više jedan drugog doživljavali kao neprijatelja - i to je pojednostavilo naš posao. Vremenom moja otvorena politika nam je omogućila da prevaziđemo prepreke ka mirnoj budućnosti.

Redovno vas viđamo na društvenim događajima: otvaranja izložbi, dobrotvorni balovi, pa čak i „Gremi“ nagrade. Osećate li se u svetu biznisa kao kod kuće?

- Da, osećam se prijatno. To mi je čak i zadovoljstvo. Snimali su me za reklame za „Luj Viton“, „Pica Hat“ i „Australijske pruge“. Naši odnosi sa ljudima iz šou-biznisa i umetnosti razvijali su se tokom godina. Raisa i ja smo se kretali u umetničkim krugovima još od kada smo shvatili da delimo isti cilj. Svi smo želeli da od sveta napravimo malo bolje i lepše mesto.

Rođendan ćete proslaviti u krugu porodice i bliskih prijatelja. Možete li da kažete da ste srećan čovek?

- Nekada davno napisao sam članak pod nazivom „Ne postoje takvi ljudi kao što su srećni reformatori“. I to je istina. Oni koji pokušaju da promene tok istorije moraju mnogo da se napate i žrtvuju. Ali još verujem da je moj život bio i jeste srećan. Video sam mnogo toga. Doneo sam dosta značajnih odluka u mom životu. Ali u isto vreme bilo je puno ljubavi i prijateljstva. Voleo bih da sada imam više snage i onda bi sve bilo na svom mestu.

Intervju: Maksim Andrijanov