Tanja Bošković kaže, da je znala u šta će se pretvoriti pozorište, ne bi ga studirala ni pomoću trikova, niti bi se odricala mnogih stvari || Hello Magazin!

Čim je izašla iz bekstejdža pozornice kulturne ustanove „Vuk Karadžić“ i kročila u kafe-klub pozorišta, legendarna glumica Tanja Bošković svojom plemenitošću i neverovatnom energijom, koja zrači poput oreola, privukla je pažnju posetilaca. Poput prave devojčice, sa neobičnom šeširom na glavi i kostimom skrojenim za potrebe predstave „Zvezdarske zvezdice“, Tanja je dotrčala do separea, gde ju je čekala ekipa magazina „Hello“ i naručila toplu čokoladu. Dok je lagano i odmereno mešala sladak napitak, u njenom stavu uočljivi su maniri prave beogradske dame. Bila je vidno raspoložena i srećna, a svoje zadovoljstvo pozitivnim mislima uspela je da prenese na okolinu. Iako je najavila da se povlači sa scene, poznata glumica, majka kćerke Lane koja je krenula njenim stopama i upisala glumu i sina Đorđa, studenta političkih nauka, istakla je da je predstavu „Zvezdarske zvezdice“ uradila iz čiste ljubavi prema svojoj prijateljici i rediteljki ovog dramskog komada Gorici Popović.

Predstava «Zvezdarske zvezdice» govori o jednom ženskom pevačkom društvu u kome se pevalo i igralo. Da li vam nedostaju ta stara vremena?

- Pevačka društva su bile forme druženja i društveno korisnog, plemenitog rada u korist društva. Viđenije gospođe su svojim učešćem u dobrotvornom radu doprinosile svojoj zajednici, u ovom slučaju Zvezdari, društvu koje je zaista postojalo. Ja sam živela sa tetkama moje majke, sa maminim i tatinim roditeljima, tako da se veoma sećam takvog učestvovanja u društvenom životu. To je imalo svojih romantičnih i divnih strana, ali je imalo i onih strana koje nisu bile naročito simpatične. Moja familija je bila velika, moje tetke su pevale u «Obiliću» i sa velikom romantikom se sećam svih tih zabava. Drugačije su se ljudi družili, drugačije su pesme pevali i sve je bilo lepše.

Kako se danas vi i vaša generacija zabavljate?

- Mi ne moramo da «odšrafimo» muziku do daske da bismo se veselili. Još razgovaramo i pevamo nežnim glasom. Bogu hvala, moja deca mogu to da čuju. Nije provod samo u diskoteci, gde zapravo usamljeni i pojednični cupkaju u mestu, ne komunicirajući sa drugima. Zbog toga mi je milo što je Gorica Popović jednu ovakvu predstavu ponudila jednom Beogradu koji ima čežnju za takvim zvukom i rečju koja je meka, nezlobljiva, bez ikakvih pretenzija da nešto epohalno kaže o sadašnjem političkom i bilo kakvom drugom trenutku.

Volite li da plešete na zabavama?

- Obožavam. Muzika mi je asocijacija na igru. Mogu da plešem sve. To može da se nekome dopada ili ne, neko u to može da sumnja ili ne, ali mene to ne interesuje. Znate kako, davno sam se oslobodila sujete i straha od drugačijeg mišljenja. Mislim da autentično osećanje čak i kad je pogrešno nalazi odjek u drugom.

Zaigrate li i nekad sami kod kuće?

- Kako da ne, to najčešće i činim. Desi mi se da sama zaplešem i na ulici. Predlažem domaćicama da kad usisavaju, što je izuzetno dosadno, zaplešu sa usisivačem ili sa peglom. O istom trošku izgubiće višak kilograma i uštedeće novac koje su htele da potroše u salonima lepote.

Vama kondicija ne manjka?

- Iako sam se nekada aktivno bavila sportom, to više ne činim. Ne želim da se izlažem mogućnosti da se povredim. Moram sebe da čuvam zbog toga što služim drugima, a ne samo sebi. Kondiciju imam jer se nikada «ne prežderavam».

Spakujete li se sada kao nekada i preko noći sa Goricom Popović otputujete na dva ili tri dana van Beograda?

- Nego šta, s tim što nismo više tako dinamične.

Osim putovanja, Goricu i vas povezuje strast za šivenjem, tkanjem, pletenjem i drugim kreativnim stvaranjem?

- Tako je. Obe smo rukate. Volimo majstorstvo u rukama. Za ovu predstavu pravile smo šešire, cvetove. Ima nešto ljubavno u toj stvari. Nije sve u novcu i ne može sve da se kupi. To što mi stvaramo svojim rukama i tkamo dobrim mislima od neprocenjive je vrednosti.

Uočavate li drastične razlike kada posmatrate modu tih starih vremena i današnji način oblačenja žena?

- Razlika je tačno u vremenu. Čak i u tridesetim godinama prošlog veka tačno se znalo šta je žena a šta je viršla. Vi u današnje vreme upravo tehnološkim napretkom došli ste do toga da žene u teroru da ostanu mlade ne misle, ne brinu o uzrastanju svoje duše. Danas žene misle da će popraviti tvorevinu koja im je data od Boga, tako što će plastiku staviti u usta, što će zavrnuti šrafove i ispeglati ono malo bora koje su stekle. Grdno greše. Imala sam prilike da sretnem izborane mudrace koji strelovito Gospodu Bogu odlaze mirni, sabrani sa mnogo dobrih dela, ne misleći o tome da li su im grudi broj dvanaest ili dva. Nema više onoga «Mislim, dakle postojim», čak ni «Znam, dakle postojim», pa ni «Imam, dakle postojim» što je bilo merilo za kraj dvadesetog veka. Sada je glavna floskula «Izgledam, dakle postojim».

Ko je po vašem mišljenu kriv za to - muškarci koji od žena očekuju mladalački izgled u svakom životnom dobu ili žene koje to bespogovorno prihvataju?

- Mislim da je kriv svaki čovek pojedinačno. Postoji razlika između polova, ali mi smo uvek dve polovine jednog istog. Ta deoba na muškarce i na žene sasvim je nevažna. Nemate mušku i žensku veru ili dobrotu. Ona je čovečja. Tako da ni u ovom slučaju nema muške i ženske krivice. Svako pojedinačno je podjednako kriv, pa čak i ja jer nisam reagovala i pokušala da širenje tog stanja zaustavim.

Pored toga što ste vrsna glumica vi ste vrsna domaćica: Nervira li vas što današnje dame kada se udaju ne znaju ni kafu da skuvaju?

- Uvek je bilo vrednih i lenjih ljudi bez obzira na vreme u kome se živelo. Danas imate devojaka da se «zabezeknete» šta sve umeju i kako umeju. U Beogradu možda ne možete da steknete takav uvid, jer su vam izložene pred očima «ove» sa veštačkim noktima, trepavicama, nosevima i grudima. Ako izađete samo trideset kilometara od Beograda, srazmerno što je udaljenost veća to je život lepši i kvalitetniji. Nećete vi ni u jednom od ovih okolnih mesta sretati napirlitane budale i sponzoruše. Srešćete ozbiljnu decu koja ozbiljno žive svoj život stremeći pravim vrednostima. Onda shvatite da ono što nam se nudi na televiziji je puka kopija života koji zapravo ne postoji.

Živeli ste u Americi - da li je tamo situacija bila ista ili ste možda na tom drugom kontinetnu bili srećniji?

- Ma kakvi. Živela sam u Americi godinu dana i imala sam prilike da osetim kako se tamo živi. Videla sam kako izgleda Ivana Tramp koja ustaje u četiri ujutru, u šest ide na posao i radi kao crnac ceo dan. Nikada se ne bih menjala sa njom, ni za sto zlatnih klozetskih šolja. Jadan je to život. Tek kad sam otišla da živim u svetu, videla sam koliko sam srećna i koliko ludački volim ovu mediteransku zemlju vedrih ljudi, koji jedni druge grle i ljube. Nažalost, moderni principi koji vam se nude polako uništavaju sve to.

Nekada ste i vi pridavali značaj modi. Svojevremeno vas je vaš otac koji je bio direktor Gimnazije zbog najlon čarapa i zlatnih patika vratio iz škole da se presvučete. Kako danas gledate na taj događaj?

- I danas na to gledam sa velikom nostalgijom, jer na taj način tako se naučite jednoj vrsti građanskog reda. Naravno, nije uvek padalo lako to što je moj tata bio uvek užasno pragmatičan i strog. Tvrdo se držao pravila. Sad mi je sve to pomalo smešno i veselo, a moja deca su zaprepašćena i ne mogu da veruju da im je njihov deda koji je mek kao pamuk i ima širinu kao najveće nebo iznad glave bio takav da je do te mere poštovao stroga, glupa pravila - najlon čarape ne govore ništa.

Od koga ste nasledili talenat za glumu, igru, pokret?

- Svaki čovek u sebi ima potencijale kojih je svestan ili ne. Ja sam odrasla u takvom okruženju gde je dvadeset troje dece bilo u našem dvorištu. Uvek sam bila radoznala i sve sam želela da probam. Kada sam prvi put videla cirkus u trećoj godini svoga života bila sam očarana telesnom veštinom.

U moje vreme su postojala sokolska društva u kome su nas učili načelima - da bi bio zdrav moraš da očeličiš svoj organizam, a čeličiš ga sportom ne sedenjem kod kuće. Morate da shvatite da ne može «krkati», piti, da se ne smete nemarno odnositi prema onome ko treba bezsogovorno da vas sluša. Telo će vas izdati onda kada vam bude bilo najvažnije.

Da li još uvek volite strasno da navijate dok gledate sport?

- Od svih programa na televiziji jedino gledam sport. Ništa drugo me i ne interesuje. Volim da gledam tenis, iako ga uopšte ne igram. Nikada, sem u Beogradu, nisam mogla da prisustvujem važnim teniskim mečevima. Sad konačno putem kablovske mogu da gledam velike turnire «Rolan Garos», «Vimbldon», «Dejvis kup». Milina. Moja prijateljica je nedavno bila na «Australijan openu» toliko joj zavidim da vam ne mogu opisati. Sedela je tamo i navijala. Zato sam sebi obećala da u vreme «Rolan Garosa» nas dve pujtujemo u Pariz . Stavim šešir i uživam u životu. Tim putovanjem ću sebe častiti kao poklon za odlazak u penziju.

Zanima vas i karling?

- Da, to je jako zabavan sport takozvano boćanje na ledu. Sad planiram da se učlanim u ženski tim, jer za taj sport nema limita u godinama. Možete da ga trenirate dokle god možete da čučnete i na jedno koleno da se oslonite. Tu povrede nisu moguće.

Pokojni Bogdan Tirnanič svojevremeno je rekao: «Tanja u vas je zaljubljeno pola Beograda». Kako vam sada zvuče njegove reči?

- Bilo je tog vremena, nego šta. I mi smo nekad bile mlade. Šalim se. Ipak ja sam nekako uvek bila tip koja je volela kućne poslove, nisam se baš najbolje snalazila u tim odnosima. Ima ljudi koji su zaneseni nečim drugim, kao ja pozorišnim dešavanjima. Odmah se u meni videlo da ja u tome ne mogu da nađem svoju sreću. Dosta sam svojeglava. Postojala je obaveza prema mom daru. Šta ću, nije mi se posrečilo. A drugo, ja volim štirkanje, volim besprekorno uređene kuće, volim ručne radove. Ne moram da idem u kafanu, ja ne moram da mašem repom. Takva sam bila, takva sam i danas.

Posle premijere mjuzikla «Kosa» najavili ste povlačenje sa scene?

- Tako je, ja sam se već povukla. «Zvezdarske zvzdice» sam radila iz ljubavi, to se ne računa. Dvanaest godina nisam imala podelu u pozorištu «Atelje 212» u kom sam zaposlena. Ako niste u dobrim odnosima sa upravnicima pozorišta, nema ni uloge za vas. Ali baš me briga. Radila sam na drugim mestima i radila sam stvari koje volim. Istina je volela bih da odem iz ovog posla jer se moja ekipa potpuno promenila. Moja generacija polako odlazi u neke druge životne sfere. Zgrožena sam onim što smo ostavili iza sebe. Ostavili smo priličnu pojedinačnost koja u pozorištu jednostavno ne prolazi. Ostavljamo za sobom amatere koji ne znadu, a učiti se ne dadu. Čast izuzecima. Da sam znala da će u ovo da se pretvori pozorište ne bih ga studirala ni pomoću trikova, niti bih se odricala onolikih stvari koje su mi bile namenjene a nemoguće zbog pozorišta.

Šta o svemu misli vaša kćerka Lana koja studira glumu?

- To ćete vi da razgovarate sa njom kada za to dođe vreme. Zaista ne znam šta ona o tome misli.

Pričate li otvoreno na tu temu?

- Kako da ne, naravno.

Ipak verujete li da pozorište može da promeni svet?

- Ja ne verujem da pozorište može da promeni svet. Ne može da promeni čak nijedno dvorište, ali još uvek mislim da postoje ljudi koje valja utešiti. Ko zna kome će gledalištu neka predstava svojom blagošću i nežnošću omogućiti da preživi sledeća dva sata, što je za ovaj naš život često sasvim dovoljno.

Piše: Jelena Popović