Pola sata sa... Borka Tomović || Hello Magazin!

Glumicu raskošne lepote Borku Tomović pozorišna publika poštuje i voli, a televizijska ju je zavolela dok je igrala Nadicu u popularnoj seriji "M(j)ešoviti brak“. Dvadesetdevetogodišnja umetnica, koja je glumila jednu od uloga u poznatoj seriji "Cvat lipe na Balkanu", karijeru je gradila strpljivo i savesno. U teatru i na malim ekranima publika je redovno mogla da je prati, dok je u filmu prvi put glumila 2008. snimajući film „Jelena, Katarina, Marija“, reditelja Nikite Milivojevića. Beograđanka o čijem se privatnom životu u javnosti nikada ništa nije znalo govori o ovom filmskom ostvarenju, koje je nedavno imalo beogradsku premijeru, i o novim projektima u kojima igra: predstavi „Boing, boing“ i seriji „Žene sa Dedinja“.
- Film „Jelena, Katarina, Marija“ jeste priča o svim onim mladim ljudima koji su otišli iz Srbije zbog nemogućnosti da u svojoj zemlji imaju normalan i sređen život. To je film o svima onima koji se tu gde jesu osećaju kao stranci, kao da nigde ne pripadaju. To je ostvarenje o usamljenosti i o prijateljstvu, o otuđenoti i pripadanju. Namenjen je svima, bez obzira da li su otišli iz zemlje ili su ostali a ovde se osećaju kao stranci, jer situacija u Srbiji nikako da se sredi da bismo bez oklevanja mogli da kažemo: „Ovde želim da ostanem.“
Zbog čega je naša publika toliko čekala na premijeru?
- Film je snimljen pre četiri godine, a premijera je bila tek ove. Odgovor na pitanje zašto je to tako leži i u prethodnom odgovoru, u delu o situaciji u zemlji koja nikako da se sredi i da, na primer, jedan film izađe one godine kada je i snimljen. Film, na sreću po njega, ali nažalost po našu zemlju, nije izgubio na svojoj aktuelnosti jer mladi i obrazovani ljudi i dalje odlaze iz Srbije.
U predstavi „Boing, boing“ igrate sa kolegama sa kojim ste pohađali glumačku grupu Mike Aleksića. Kakvo vas sećanje vezuje za to vreme?
- Vezuju me najlepša sećanja i na rad, osećaj zajedništva i pripadanja. Svi se još družimo i mnogo volimo, pa je posebno iskustvo raditi sa ljudima koje toliko godina znate, za koje ste vezani i uvek možete da računate na njih, ne samo kao na kolege nego kao i na prijatelje. „Boing, Boing“ vrlo je duhovit vodvilj koji je napisao Mark Kameloti i ušao je u "Ginisovu knjigu rekorda" kao najizvođeniji francuski komad. To je komedija o čoveku koji vodi paralelan život sa tri verenice, a sve tri su stjuardese. Zaplet počinje kada se njegovim verenicama promeni red letenja. Pored mene u predstavi igraju i Vuk Kostić, Viktor Savić, Marina Vodeničar, Nada Macanković, Jelena Gavrilović i Jelisaveta Orašanin.
Uskoro ćemo vas gledati u novoj sezoni serije „Žene s Dedinja“ gde igrate partnerku glumca Dragana Mićanovića. Kako vam izgleda rad sa njim?
- Veoma cenim rad Dragana Mićanovića i bila sam srećna kada sam dobila ulogu u kojoj mi je baš on partner. Ispostavilo se da sam dobila i više nego što sam očekivala jer on je partner koji pomaže. Osim na sebe i ulogu, misli i na svoje kolege, tako da je rad sa njim bio lep i lak.
Dok ste pohađali Filološku gimnaziju gluma vas nije interesovala. Kada se to promenilo?
- Tada još nisam iskristalisala svoju ideju da se bavim glumom, ali sam već bila inspirisana pozorištem. Znala sam napamet repertoare svih beogradskih pozorišta, išla sam na „Bitef“ i imala veliku želju da postanem deo svega toga. Sve je postalo jasnije kada sam uz svoju drugaricu iz Mikine grupe počela da se spremam za prijemni. Te godine nisam ni izašla, već sledeće, kada me je profesor Vlada Jevtović primio u svoju klasu. I tada sam tokom prijemnog sve vreme osećala malu rezervu i mislila da neće biti strašno ako me ne prime i ako upišem nešto drugo. Mislim da je to doprinelo mojoj sigurnosti.
Vaša starija sestra Ana je pozorišni reditelj. Da li vam je rada sa njom u predstavi koju je režirala „Zlatna udica“ dragoceno iskustvo?
- Tada smo obe bile na početku karijere, ja još student. Zajednički rad nam je prijao, ali posle toga nismo više radile zajedno, i do te mere odvojeno gradimo karijeru da se dešava da ljudi i ne znaju da smo sestre. Ipak, pomno pratimo rad jedna druge. Ana mi je jedan od omiljenih reditelja iz njene generacije i radujem se trenutku kada ćemo ponoviti zajednički rad.
Venčana ste kuma koleginici Nadi Macanković. Jeste li uživali na njenom venčanju i jeste li ikada zamišljali vašu svadbu?
- Nadino venčanje je bilo divno, i veoma sam uživala. Svoje sam zamišljala verovatno kao i svako drugi, počev od onih razmišljanja šta nikad ne bih, a šta možda bih na svom venčanju. Ništa konkretnije od toga.
Pohađali ste školu Lija Strazberga u Njujorku. Da li ste tada poželeli da se oprobate na američkom tržištu?
- Tom prilikom bila sam koncentrisana samo na školu, a to je suviše kratak period da se dobije neki angažman. Za sada još ne mogu da zamislim šta bi to moglo da me natera da sve ostavim i negde krenem od nule. Svaka čast svim mojim kolegama koji su "negde tamo" pokušali, a naročito onima koji su u tome i uspeli, ali meni se čini da me ovde tek čekaju uloge kakve bih želela da igram.
Zamišljate li budućnost sa velikom porodicom? Kako sebe vidite za deset godina?
- Rasla sam u lepom i zdravom porodičnom okruženju i naravno da sebe jednog dana vidim u ulozi majke takve neke porodice. To je, nekako, sasvim logičan sled u mom životu. Broj dece ne mogu i ne želim da predviđam, kao ni trenutak kada će se sve to ostvariti. Za sada uživam u devojačkom životu.