Savo Milošević: U mirnoj porodičnoj luci sve je lakše || Hello Magazin!

Proslavljeni bivši fudbaler Savo Milošević rođen je pre trideset devet godina u Bijeljini. U lokalnom Fudbalskom klubu „Podrinje Janja“ još kao dečak pokazivao je veliki talenat. To su prvi primetili stručnjaci iz "Partizana" i sa petnaest godina Savo je prešao da igra za prestonički klub. Samo godinu dana pre nego što je potpisao ugovor za engleski klub "Aston Vilu", fudbalski as se na prvi pogled zaljubio u sadašnju suprugu Vesnu koja se zbog ljubavi prema njemu odrekla uspešne manekenske karijere, ali i devojačkog prezimena Bovan. Tada su mu se ispunili svi snovi jer je osvojio devojku koju voli i zaigrao je u "Premijer ligi", o kojoj je maštao. Porodica Milošević se zbog Savine bogate karijere selila nekoliko puta iz Engleske u Španiju gde je branio klupske boje "Saragose", "Selte", "Osasune" i "Espanjola", a kasnije i italijanske "Parme". Karijeru, koja obiluje trofejima, završio je u ruskom klubu "Rubin" 2008. godine. Ambiciozni centarfor od reprezentacije se oprostio posle sto dve odigrane utakmice i trideset sedam golova za nacionalni dres, po čemu je ušao u istoriju našeg fudbala kao sportista sa najviše nastupa za tim svoje zemlje.
U skladnom braku sa suprugom Vesnom živi osamnaest godina i ponosni je otac troje dece, šesnaestogodišnjeg sina Nikole i petogodišnjeg Borisa i dvanaestogodišnje kćerke Isidore. Njihovom vaspitanju bračni par Milošević pristupa odgovorno i trudi se da ih usmeri na prave vrednosti. Osim što je brižan roditelj i suprug, Savo je poznat i kao veoma druželjubiva osoba koja ume da napravi štimung i kada s prijateljima ode u noćni provod, rado zapeva.
Posle odlaska u sportsku penziju, Savo se okušao u ugostiteljstvu, ali priznaje da glavnu reč o porodičnom poslu vodi njegova supruga. On i Vesna vlasnici su kafića u Beogradu i hotela na Kopaoniku. Planinu je odabrao jer veoma voli da vozi snoubord, a pored toga odlično umeće pokazao je i na teniskom terenu. Mada retko javno govori o tome, bivši reprezentativac širokog srca uvek se rado odazove humanitarnim akcijama koje su posvećene prikupljanju pomoći za decu. Pored teške tragedije kada je izgubio oca, Savo je smogao snage da izađe jači pre svega zbog svoje dece koja su smisao njegovog života. Od pre nekoliko meseci postao je direktor svih selekcija „Fudbalskog saveza Srbije“, a nedavno je svoju kreativnu stranu pokazao i producentskom ulogom u projektu dragih prijatelja na filmu „Jelena, Katarina, Marija“.
Kako je došlo do saradnje na filmu po scenariju Dušana Miklje?
Savo: Bio je to sticaj srećnih okolnosti, u datom momentu poklopili su se mnogi pozitivni aspekti. Imao sam na stolu odličan scenario, koji je napisao moj kum Dušan Miklja, kada je kod mene došao prijatelj Milo Đuraškovič čiji je školski drug Nikita Milivojević, reditelj ovog ostvarenja. Krug oko filma, sačinjen od dobrih prijatelja, brzo se formirao, tako da sam ispunio davnašnju želju da kao pasionirani filmofil učestvujem i u procesu stvaranja filma.
Vesna: Zanimljivo je još i to da je od scenarija za film nastala knjiga "Njujork-Beograd". Mislim da je njegov producentski poduhvat bio prava odluka jer je priča baš onakva kakva bi trebalo da bude, iskrena, zanimljiva i odlično snimljena i režirana.
Uspevate li da se i pored brojnih poslovnih obaveza koje oboje imate uskladite?
Savo: Zaista teško, nemam nikakav savet za ljude koji su u sličnoj situaciji, da su poslovno prezauzeti. Ni sam ne znam kako uspevam, jer obaveze koje imam u fudbalskom savezu su brojne. U stvari, sve postižem zahvaljujući Vesni koja bi sigurno imala malo prava da se ljuti, ali uvek me razume.
Vesna: Razumem ga i volim što se vratio u fudbal, mislim da mu je to prva i jedina ljubav i da tu može da pruži najviše. Spremna sam na odricanja kao što sam bila spremna i dok je igrao. Znam da ima mnogo obaveza i da će ponovo mnogo odsustvovati, ali je on najzadovoljniji kada se bavi fudbalom, a onda smo svi zadovoljni.
Osamnaest godina ste zajedno, a šesnaest ste u braku, kako ste se upoznali?
Savo: To se dogodilo u "Bitef" klubu, ja sam bio sa najboljom drugaricom, a Vesna sa svojim društvom, pogledi su govorili više od reči, jedino što mi je trebalo nešto više vremena da je „startujem“, tačnije pošaljem piće.
Vesna: Skupljao je hrabrost. U jednom trenutku ja sam već digla ruke, hoće li poslati to piće ili neće. Kada mi je tražio broj, naravno da sam mu izdiktirala. Zaista mislim da je to bila ljubav na prvi pogled. Čekala sam sutradan da mi se javi, onako, baš sam sedela pored telefona i čekala. Kod nas je sve nekako brzo išlo, upoznali smo se u septembru, a već u junu zajedno smo se preselili u Englesku.
U čemu je tajna vašeg uspešnog braka?
Savo: Tajne nema, osim ljubavi koja mora da postoji, kao i poštovanje koje je ključno.
Vesna: Po mom mišljenju pored toga je važno i odricanje, mislim da se mora ići dan po dan bez stalnih velikih i dugoročnih planova, treba uživati u svakom trenutku.
Više puta ste se selili, kako je tekao vaš zajednički život u inostranstvu?
Savo: U Engleskoj su uslovi za igranje fudbala možda najbolji u Evropi, a, sa druge strane, život tamo je vrlo težak zbog njihovog mentaliteta, klimatskih uslova, hrane. U suštini, nama tamo nijedan segment van terena nije odgovarao, tako da smo, kada sam dobio ponudu iz Španije, doneli odluku da je prihvatimo. Tamo nam je sve potpuno odgovaralo jer su Španci vrlo slični nama, a i hrana je, kao i vremenski uslovi odlična.
Vesna: Nema toliko tog glamura koji ljudi vide sa strane, to je normalan svakodnevni život kao što bi bio i ovde, te glamurozne izlaske možemo nabrojati na prste jedne ruke. Problem je što je Savo kao igrač imao mnogo obaveza i često je bio odsutan, a vi u inostranstvu nemate pomoć familije i prijatelja, mada su nas često posećivali, ali ta odvojenost od najmilijih nimalo nije laka. Na primer, kada nam se rodilo prvo dete, bili smo u Engleskoj, a Savo je zbog obaveza bio odsutan. Moja majka je bila sa mnom, ali ona nije vozač pa nije mogla da me odmeni, odmah po izlasku iz porodilišta samo sam spustila stvari, ušla u kola i otišla u prodavnicu. Mi smo stalno želeli da se vratimo u Beograd.
Zbog čega ste tako silno želeli da se vratite u Srbiju?
Savo: Želeli smo da ovde odgajamo našu decu. Ukoliko imate sredstva koja ne moraju biti velika, u Srbiji možete najbolje da organizujete život. Mi smo poznati po tome što znamo da živimo. Nigde u inostranstvu nećete imati ono što imate u domovini. Bez obzira na to koliko vas ljudi tamo prihvate i koliko vas poštuju, uvek ćete biti građani drugog reda, a ovde smo svoji na svome.
Vesna: To je i tema filma čiji je Sava producent. Mi smo živeli lepo u svim tim zemljama, ali smo videli i drugu stranu i upoznali naše ljude koji tamo rade ili studiraju i mnogi od njih se zaista muče. Ipak, nije to sve bajno i krasno kao što izgleda.