Nenad Jezdić: Život pun ispunjenja i zadovoljstva || Hello Magazin!

Glumac Nenad Jezdić proslavio se ulogama u popularnim serijama. Četrdesetogodišnji umetnik rodom iz Valjeva, koji živi i radi u Beogradu, ne spada u one ličnosti koje rado daju intervjue. Iako je njegova slava srazmerno rasla sa nizanjem uloga u poznatim televizijskim serijama, poput „Porodično blago“, „Crni Gruja“ i „Ranjeni orao“, harizmatični glumac ostao je dosledan svom stavu da govori u javnosti kada ima povoda. A povoda za intervju sa ocem četvoro dece, koga čine srećnim male stvari, ima mnogo. Od uloge u aktuelnom filmu „Led“, rediteljke Jelene Bajić-Jočić, preko štrajka zaposlenih i trenutne situacije u njegovom matičnom pozorištu, „Ateljeu 212“, do suše koja je ovog leta napravila štetu u njegovom voćnjaku. U selu pored rodnog Valjeva on peče rakiju za koju je ove godine dobio tri zlatne medalje na "Poljoprivrednom sajmu" u Novom Sadu.
Umetnik koji je diplomirao u klasi profesora Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti debitovao je 1993. ulogom u filmu „Kaži zašto me ostavi“. Pre sedam godina dobio je značajnu nagradu “Zoran Radmilović” za najbolje glumačko ostvarenje, maestralno odigranu ulogu Duleta u predstavi matičnog „Ateljea 212“, „Smrtonosna motoristika“ Aleksandra Popovića i reditelja Egona Savina. Kum je poznatog kantautora, takođe Valjevca, Željka Joksimovića.
U Zemunu živi u porodičnom domu sa suprugom Sarom, koja mu je podarila četvoro dece, kćerke Anastasiju, Angelinu i Vasiliju i trogodišnjeg sina.
Na početku iskrenog razgovora za magazin „Hello!“ Nenad prvo govori o sedamdesetim godinama u kojima je odrastao, periodu u kome je smeštena radnja filma „Led“, gde ima zapaženu ulogu.
- Rodio sam se 1972. Sećam se odrastanja u bezbrižnosti koja je samo tako delovala jer sve što se potom dešavalo, a događalo se u najuzbudljivijim godinama mog odrastanja, pretvorilo se u nešto sasvim suprotno. Ovaj film, čija je radnja smeštena u to vreme, svedočanstvo je da bi sve stvari trebalo nazivati pravim imenom i tačno ih tumačiti. Samo kada smo iskreni, život ima smisla u svim vremenima. Trebalo bi da budemo iskreni, da se volimo i da jedni drugima upućujemo prave reči. To je poruka filma. Ljudi su jednako ranjivi sada kao i u prošlosti. Uvek će postojati osobe koje će jedne drugima upućivati važne poruke: bitan si mi, voli me, volim te, važan si mi.
Mislite li da nas je kapitalizam pomalo udaljio i promenio u međuljudskim odnosima?
- To vreme bilo je vreme strahovlade i kolektivnog jednoumlja. Bilo je vreme kolektivizma i lažnog zajedništva. Čovek zajednicu stvara kroz ljubav, a to je vreme, ispostavilo se, bilo lišeno ljubavi. Sve vrednosti samo menjaju ime, ali u svim vremenima postoje oni kojima su ideali različiti ciljevi. Jedino što čoveka definiše je ljubav. To je vrhunska kategorija koja mu jedino „hrani dušu“ i suštinski samo je ljubav bitna. Tu su i poverenje i čast. Svi pričaju o „Paradi ponosa“. S mog stanovišta, to i jeste robovanje slobodi u sopstvenom nemoralu. Ali bih takođe voleo da sse vi oni koji su stvarno nemoralni i u svom heteroseksualnom opredeljenju izdvoje. Život je sastavljen iz trzavica i sav je od iskušenja, meni nije namera da morališem, ali poenta je da vremena i epohe nisu najvažniji, ona su samo „začin“ vaskolike prirode koja je uvek ista.
Kakva su vremena za umetnike došla sa ekonomskom krizom, da li vam je teško?
- Meni je uvek teško. Kada sam imao velike svote na računu, nisam znao kako da ih uložim i na šta da ih utrošim, pa sam se opredelio za veliko ulaganje u privatni biznis, gajenje voća i pravljenje rakije. Ekonomski sve je to pod velikim znakom pitanja. Stvaram nešto što bi tek trebalo da zaživi kao brend i još nisam prošao dobar deo tog puta. Ipak, „izgurao“ sam konačni proizvod iza kojeg stoji veliki trud da se naši pravi resursi, voćke i zemlja, upotrebe na dobar način. Proizvodnja rakije je izgrađena, tehnologija je uspostavljena. Sada bi trebalo da se završe neki sitni „kozmetički“ sadržaji kako bi se to lepo promovisalo. Rakiju pečem i stvaram već šest godina, ali sada izlazim na tržište sa svojom „Jezdić rakijom“. Njen kvalitet garantujem imenom i prezimenom, kao i čašću.
Koliko je vaša porodica uključena u proizvodnju rakije?
- Moja porodica je u svakom smislu u to uključena, čak su uključeni i neki moji prijatelji. Želim još neke drugare da usrećim uključenjem u posao sa rakijom, koja je autentičan i prirodn proizvod.
Zbog proizvodnje rakije često boravite u selu pored Valjeva.
- Živim u Zemunu, ali zbog proizvodnje sam često u selu. Sada sam u fazi kada moja deca idu u školu. Neke njihove potrebe su u ovom periodu najizrazitije, zato sam tu. Nažalost, ova suša me je devastirala. Nisam imao mogućnosti i sredstava da redovno zalivam useve, pa sam ovog leta osamnaest puta morao da dovozim tamo cisterne sa vodom, jer sam lišen savremenih sistema navodnjavanja.
Oduvek ste mnogo radili i sami ste sve stekli u životu.
- Celog života sve što sam radio nastajalo je velikim trudom. Neki ljudi pored mene su uvek kraćim putem stizali do ciljeva, a ja ne. I kada sam došao u pozorište, nekoliko godina je za mene bilo teško što se tiče dobijanja uloga. Kada je bilo reči o tome kako ću opstati i školovati se tokom devedesetih, morao sam svašta da radim da bih platio stan i školarinu u srpskoj prestonici. Bavio sam se tada trgovinom i preprodajom. Putovao sam u Bugarsku i kupovao slatkiše i potom ih preprodavao. Imao sam i prodavnicu meštovite robe. Uvek sam nešto morao da radim, ali nemam problem s tim. Lepo je da neko posle mene dobije sve „na gotovo“. I meni bi bilo lakše da sam dobio, ali smatram da se ništa istinski ne dobija tako. Čovek mora da bude spreman da mnogo toga radi jer živimo u takvim vremenima da ništa ne garantuje materijalnu sigurnost.