Marinko Madžgalj: Umetnik koji je oduvek znao šta želi

Šarmantni glumac Marinko Madžgalj svoju izrazitu duhovitost i sposobnost da s neverovatnom lakoćom zabavlja okolinu koristio je odmalena, pa je rano shvatio da će gluma biti njegov životni poziv. Rođen je pre trideset četiri godine u Beogradu, a detinjstvo i lepe uspomene na period odrastanja vezane su i za glavni grad i za primorje, posebno Kotor, odakle je njegova majka. Prijemni za Akademiju polagao je posle treće godine gimnazije i odmah ga položio, a saznanje da je njegovo ime među odabranima bilo je za njega osećanje neopisive radosti. Kao student završne godine Fakulteta dramskih umetnosti u klasi profesorke Gordane Marić, prvi put je zaigrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi „Prljave ruke" Žan-Pola Sartra. Sa dvadeset tri godine reditelj Jagoš Marković dodelio mu je glavnu ulogu u kultnoj predstavi „Hasanaginica“, koja se i danas, posle jedanaest godina, igra na daskama Narodnog pozorišta. Ova predstava ima posebno mesto u glumčevoj karijeri jer je upravo u toj ulozi stasavao u glumca kakvog ga danas mnogi znaju. U centar medijske pažnje dovele su ga popularne televizijske serije "Crni Gruja" i "Ranjeni orao", a dečački san da ima bend ostvario je zajedno sa Ognjenom Amidžićem radom u grupi "Flamingosi". Glumio je u filmovima „Crni Gruja“ i nastavku „Crni Gruja i kamen mudrosti“. U ostvarenju „Drug Crni iz NOB-a“ napravio je zahtevnu glumačku transformaciju, igrajući sekretaricu Mariju, što mu je umnogome pomoglo da bolje razume pripadnice nežnijeg pola. Nerado govori o privatnom životu, ali je kao i svaki otac veoma ponosan na svoju trogodišnju kćerku Saru, koju sa mnogo ljubavi, zajedno sa suprugom, takođe vrsnom glumicom, Dubravkom Mijatović vaspitava, pre svega bude dobar čovek kada poraste.
Uskoro vas očekuje premijera predstave „Tamo i nazad“. Kakav je vaš lik u tom komadu?
- Izuzetno mi je drago da glumim u delu koje je napisao majstor svog zanata Stevan Koprivica. U predstavi koju je režirao Jug Radivojević igra i Andrija Milošević. Tekst je vrlo interesantan, naši likovi smešteni su u zanimljive okolosti. Reč je o dva druga muzikanta koji doživljavaju saobraćajnu nesreću na povratku sa nastupa i dospevaju na mesto između raja i pakla, takozvano čistilište. Autor teksta dotakao se raznih tema, a i mi kao izvođači. Publika će imati priliku da vidi nešto što sigurno ne očekuje kada pomisli na mene, pa još i u tandemu sa Andrijom, dakle umesto komedije i humora na „prvu loptu“, ova priča je duboko ljudska sa smešnim i tužnim aspektima, kao što to u životu i biva.
Stalni ste član ansambla „Ateljea 212“. U kojim predstavama ćemo vas gledati ove sezone?
- U „Ateljeu“ igram u predstavi „Zbogom, SFRJ“, koja je relativno mlada predstava i poznata je po tome što u njoj igra Miloš Biković. Šalu na stranu, on igra glavnu ulogu i svojski se trudi da opravda očekivanja i uspeva u tome.
Široki auditorijum uživao je u serijama „Greh njene majke“ i „Ranjeni orao“, zbog čega su te serije popularne?
- Mislim da su te serije imale vrlo lep odjek jer je to prijemčiv žanr smešten u epohu, a toga ranijih godina na televiziji nije bilo. Publika je bila naviknuta na serije sa porodičnom tematikom poput „Srećnih ljudi“, a mi smo im ponudili melodramatične priče, smeštene u dalekoj prošlosti, koje bude dosta emocija kod publike i verovatno su zbog toga bile tako lepo prihvaćene.
Da niste glumac, čime biste se bavili?
- Da nisam uspeo da upišem Akademiju, sigurno bih upisao Filološki fakultet. Možda italijanski jezik i književnost, jer mi je to dobro išlo. Dobro je što sam ipak uspeo, zamislite mene kao profesora italijanskog, ipak više volim glumu u kojoj je često poželjno biti neozbiljan i opušten, i biti iznova neko drugi.
Koliko vam prija rad u grupi „Flamingosi“?
- Mi smo bend koji je vlasnik i gospodar svog vremena i kada hoćemo da sviramo, onda se time malo i pozabavimo, a kada nećemo ili ne možemo zbog mojih i obaveza Ognjena Amidžića, ljubazno se zahvalimo na pozivu za nastup.
Grupom „Flamingosi“ bavimo se do granice do koje nam to prija i dok nas zabavlja, povremeno snimimo novu pesmu ili neki interesantan duet. Ne pravimo dugoročne planove već šest godina otkako postoji naš bend.
U spotovima grupe "Flamingosi" više puta vozili ste motor. Da li je to samo zbog toga što odbijate da naučite da vozite kola?
- Mnogi ljudi iz moje okoline stalno su mi govorili da naučim da vozim i da će mi trebati, neću da kažem da teram inat, ali ja funkcionišem odlično i bez vozačke dozvole. Polaganje me nikada nije privlačilo, a i kada vidim ko sve vozi, budem pomalo i srećan što ne učestvujem u tome. Divno je sredstvo koje je čovek napravio da bi ugodio sebi, a koje se zove taksi i ja sam njegov pasionirani korisnik. Ljudi iz mog okruženja toliko brinu o svojim automobilima da mi se čini da je to posebna kategorija ljubavi, stalno brinu o parkingu, letnjim gumama, zimskim, perionicama i kada bi se posvetili nekoj osobi koliko svojim kolima, to bi bila ozbiljna ljubavna priča.
U predstavi „Doručak kod Tifanija“ igrate sa svojom životnom partnerkom Dubravkom Mijatović. Kako protiče ta saradnja?
- Predstava je na redovnom repertoaru "Madlenijanuma", ima svoju publiku i zaista se igra na kartu više. Ljudi iz tog pozorišta očigledno su imali sluha za nešto što se zove marketing u pozorištu. Rediteljka Ana Radivojević prvo je pozvala moju suprugu Dubravku za ulogu Holi, a onda je pozvala i mene za ulogu Freda što je bilo veoma prijatno iskustvo. Radili smo predano, kao i svaku drugu predstavu, kada je vreme za probu, probali smo, a kada je vreme za nešto drugo, nismo se bavili predstavom i glumom. Jedan od uslova da radimo zajedno bio je da ne vežbamo kod kuće.

Intervju: Jelena Vlahović

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +