Vesna Čipčić: Beograd je izgubio svoju boju || Hello Magazin!

Prvog klovna je naslikala pre više od dve decenije. Danas, ta mala "horda" broji njih tridesetak. I svi su nasmejani. Kada bi, međutim, na platno stavila svoj voljeni Beograd, Vesna Čipčić bi naslikala klovna koji se ne smeje. I tužna je zbog toga. Žao joj je što ne bi mogla da ga prikaže belog, čistijeg, i što bi umesto jarkih boja, dominirale zagasite, zamuljane, sive.
Na priču o Beogradu danas, glumicu je inspirisala uloga u seriji Dragoslava Lazića, koja će nam otvoriti "kapije" našeg glavnog grada. U "Zvezdari", čije snimanje je počelo ovih dana, Vesna igra Anđu, ženu koja je pre dvadesetak godina napustila šumadijsko selo i u potrazi za boljim sutra stigla u prestonicu.
- I kako to neretko biva, i ona je, kao mnogi došljaci, sačuvala svoj dijalekt, kao da je juče stigla u grad. Njen akcenat je moj izazov - jer ga dosad nisam koristila. Želim da ga usavršim najbolje što mogu, jer znam kako meni uvo "zapara" kada čujem da neko "tumači" moj vojvođanski, a nije ga savladao.
Anđa je, kako kaže glumica, majka trpljenica. Ona i dalje kuva domaće, umesto knedli iz kesice, razvlači kore za gibanicu i mesi slavski kolač. Svojom požrtvovanošću, traži načine da njena porodica preživi. A vreme u kojem živi nije sjajno. U njemu se, kako kaže Vesna, izgubio i odnos prema Beogradu koji to nije zaslužio.
- Brzina, trka, frka i uslovi u kojima živimo, nisu kao nekad. Nestala je tako i kultura poštovanja grada u koji smo došli. Jer, i ja sam dođoš. Ali čini mi se da su danas i došljaci potpuno drugačijeg kova, vaspitanja i navika, nego što su nekada bili. Volela bih da se svi malo urazumimo i stanemo na put primitivizmu, bahatosti i nemaru prema gradu koji nije zaslužio takav tretman.
Publika je volela vašu Vesnu iz "Vrućeg vetra". A vi ste nekako više voleli teatar. Uloge na televiziji, pa i Anđa iz "Zvezdare", su vam "dug" prema gledaocima koji na vas računaju?
- Dugo nisam snimala, jer ono što su mi nudili nije mi se dopalo, a ono što sam htela, nisu mi ponudili. Srećom, nisam bila u situaciji da moram da "trčim" po svaku cenu. S obzirom na to, mogu da kažem da sam zadovoljna svojim angažmanom. To što, ipak, imam želju i potrebu da se pojavim i na televiziji i filmu, prirodno je i normalno, jer imam publiku koja računa na mene. A, bogami, na koju i ja računam.
Ako ste u glumi prvenstveno iz ljubavi prema pozorištu, koliko vas onda boli nezavidan položaj teatra u našem društvu ili nemiri poput aktuelnog u Ateljeu 212?
- Očigledno je da pozorište u Srbiji više neće moći da fukncioniše po starim zakonitostima. I to je neka vrsta "perestrojke", neko prestrojavanje, u kojem bi trebalo što hitrije reagovati. Međutim, mislim da je naš mehanizam trom, da to što i donosimo zakone i menjamo ih, opet ide na uštrb naših godina koje neumitno prolaze. I kada sam bila mlada glumica i živela u srećnijim okolnostima, govorila sam da ne mora svako pozorište da bude bogato, ali da nebriga o kulturi vređa i omalovažava. Zato, kao glumica, organski reagujem na ono što se dešava u Ateljeu 212, ali mi to, ipak, nije iznenađujuće. Jer i u vreme blagostanja za teatre, mi u Beogradskom dramskom pozorištu smo po nekom nepisanom pravilu uvek dobijali upravnike neznalice, koje gotovo niko nije hteo. Čast izuzecima.
Jeste li, kao neko ko važi za svetskog putnika, nekada prebrojali pečate u pasošu?
- Nisam se nikada usudila, jer mi je ponekad trebalo i da se prisetim gde sam sve bila. Istina je da, kad god nađem malo slobodnog vremena, otputujem negde, kako bih upoznala nove krajeve i kulture.
Nedavno sam se vratila iz Holandije, gde sam imala izložbu svojih slika. Ta sklonost ka putovanjima je verovatno dug mom nemirnom duhu i temperamentu. A kako sada već imam neki svoj ritam, naučila sam da "tamo negde" napunim baterije, pa da se onda osvežena vratim poslu koji volim.
Čega se po povratku najviše uželite?
- Za Beograd me vezuje mnogo toga, ali s obzirom na to da se često razdvajam od porodice, najviše se uželim svoje dece. Kada sam na putu, nedostaje mi i prostor u kojem živim. Uspela sam od njega da napravim svoju oazu, svoj mikrosvet gde se dobro osećam, pa me povratak uvek raduje.
Nedostaje li vam onaj pravi vojvođanski nedeljni ručak, odnosno šta vam je još merak kada odete u rodnu Kikindu?
- Obožavam ručkove na salašu kod mojih dragih prijatelja Juliške i Letka , jer su oni danas gotovo zaboravljeni.
Inače, u Kikindi najviše volim buđenja u svom stanu, pogotovo nedeljom, kada se bukvalno čuje šuškanje kese koju neko pronosi ulicom.
Volim da srećem moje drugarice i drugove iz osnovne škole i gimnazije, pa kada podelimo međusobnu radost, ja se vratim u detinjstvo, koje je bilo više nego lepo.
Ako Vojvodinu uporedite sa "razuzdanim" Beogradom, čini li vam se da vreme tamo stoji?
- Koliko god volela Beograd, istina je da me ponekad iscrpljuje. U njemu sam bremenita brigama i ne baš prijatnim obavezama. Nekako mi se čini da se sve svalilo na moja pleća, a da ja nemam ni snage ni volje da se nosim sa tim. I naravno da sve postižem, ali ponekad se pitam po koju cenu. Beograd me u tom smislu čini uznemirenom, pa onda zažmurim i oživim ponekad "misaonu imenicu" - šetam natenane vojvođanskim "puteljcima" - mojom Kikindom ili fruškogorskim mestom Vrdnik, za koji me vezuju lepe uspomene i dragi ljudi...
Ili pakujem svoje klovnove i bežim na Divčibare. I moj pas Čič se tome raduje.
Šta vam je potrebno da biste otvorili paletu boja i uzeli kičicu u ruke?
- Retko slikam, jer mi je za to potrebno vreme. Na Divčibarama imam mir, a to je ambijent u kojem mogu da stvaram. Trenutak kada počnem da slikam svoje klovnove je nešto što ne bih menjala ni za šta na svetu. Ta vrsta mira i posvećenosti, koju jedno drugome dajemo moji klovnovi i ja, neprocenjiv je osećaj.
Da ste ponovo na početku karijere i da vam se šansa za dokazivanje ukaže ulogom u dalmatinskoj seriji "Ruža vjetrova", kao što se ukazala vašoj kćerki Anji Alač, da li biste bili zadovoljni?
- Apsolutno. Ne želim da zvuči neskromno, ali mislim da je Anja uradila jedan ozbiljan posao i zadovoljna sam njenim promišljanjem i profesionalizmom. Čini mi se da se vanredno dobro snašla u ulozi, a dalmatinski dijalekt joj nije bio stran, jer joj je tata iz Splita, pa je svako leto provodila u tom kraju.