Džud Lou: Razmišljam o krizi srednjih godina || Hello Magazin!

Tridesetdevetogodišnji superstar prodornoplavih očiju Džud Lou rođen je u Londonu. Osim što je poznati glumac, on je reditelj i filmski producent. Glumom je počeo da se bavi najpre u pozorištu, za šta je i nagrađivan. Nominaciju za najboljeg novog glumca imao je igrajući u prvom komadu. Prvu televizijsku ulogu dobio je 1989, a najveći „proboj“ imao je igrajući u američkom filmu „Gataka“, uz Umu Turman i Itana Houka. Do 2000. postao je zvezda, najpre u Velikoj Britaniji, a potom i u Sjedninjienim Američkim Državama. Kritičari su cenili njegov rad, a ženska publika seksepilnost i šarm. Britanskom glumicom Sejdi Frost, koju je upoznao na snimanju drame „Šoping“, oženio se 1997. Sedam godina starija glumica već je imala sina, te je Džud postao očuh Finliju. Sa Sejdi je dobio troje dece, u braku koji je trajao do 2003, dok je godinu dana za koleginicom Sijenom Miler započeo burnu romansu koja je punila tabloide njihovim raskidima i pomirenjima, sve do konačnog kraja veze 2004. Pet godina kasnije njegovo „ljubavno zatišje“ prekinula je vest koja je iznenadila sve: dobio je kćerku Sofiju u kratkoj vanbračnoj vezi sa manekenkom Samantom Burk, koja je posle rođenja njihove devojčice davala intervjue o slavnom glumcu i njihovoj romansi. On je džentlmenski u javnosti ćutao o devojci željnoj medijske pažnje, koja je sa njim u vezi provela svega nekoliko dana, što su tabloidi kasnije otkrili. Umoran od provlačenja po tabloidima zbog Samante, utehu je potražio u staroj ljubavi, pa je sa Sijenom Miler obnovio vezu 2009. Ljubav je trajala dve godine, a potom su prekinuli zabavljanje. U javnosti ima imidž jednostavnog i otvorenog mladića koji je ponosan što je ostao skroman, uprkos novcu i slavi.
- I dalje sa svojom decom uživam u običnim, normalnim stvarima. Često koristimo autobus i metro jer se pokazalo da je to i najbolji način da negde stignete. Smatram da ako oko sebe stvorite neke barijere time samo dozivate probleme - rekao je on pre nekoliko godina, i istakao da mu je prija kada ga neko naziva slavnom osobom.
U ekskluzivnom intervjuu za srpsko izdanje magazina „Hello!“, koji je šarmantni glumac dao u Londonu, na svetskoj premijeri filma „Ana Karenjina“, govori o ulozi Alekseja Karenjina, svojim stavovima o životu i braku.
Kakav je izazov bio raditi na ulozi Alekseja?
- Najveći izazov mi je bio da otkrijem i zadržim mir i spokoj koji Aleksej Karenjin ima u svom karakteru. Reditelj Džo Rajt insistirao je na apsolutnoj smirenosti mog lika, koji sve svoje emocije duboko u sebe potiskuje. Postojale su neke nove “boje i teksture” u liku koji je trebalo da obradim, poput okrutnosti, ali je bilo potrebno i mnogo energije. Do sada sam uglavnom igrao zavodnike i želeo sam da se oprobam u nečem novom.
U filmu gotovo da vas ne prepoznajemo, jer imate dugu bradu i izgledate mnogo starije.
- Brada je moja. Inače, kao dete, obožavao sam da se prerušavam i da budem neko drugi. To sam stalno radio, do svoje pete godine. Ovaj film je bio vrlo inspirativan za sve nas. Želja je bila prodreti u samu srž likova tog doba. Pronašli smo divnu sliku političara iz Rusije, iz tog vremena, i to nam je mnogo pomoglo da sklopimo ceo moj lik, od izgleda do emocija.
Kako se osećate kada glumite manje atraktivne likove?
- Ne volim da stalno igram iste uloge, uzbudljivo je je raditi nove stvari. Dok radim, volim da razmišljam i pomalo strahujem da li će ljudi na pravi način shvatiti ulogu koju tumačim. U mojim dvadesetim i tridesetim bio sam kao u minskom polju, kada sam dobio etiketu seks simbola, a ja sam samo želeo da budem glumac. Sada to prepuštam mlađim glumcima. U šali ljudima kažem da su za to sada Aron Tejlor i Robert Patinson, a da ja mogu da glumim nešto drugo. Ovo je prelomni trenutak za mene. Ne kažem da ne volim takve uloge, ali to je sada za mlađe glumce.
Kakve uloge biste voleli da igrate?
- Sledeće godine ću igrati Henrija Petog. Prošle godine sam igrao u delu Judžina O'Nila, „Kristina“, koje sam jako voleo. Igrao sam irskog mornara sa bradom, prosto sam ga obožavao. Voleo bih da imam takve uloge na filmu. Na jesen igram u niskobudžetnom filmu “Don Hemingvej”, i on je blizu toga. Za glumce je najbolji period za uloge oko četrdesete, dok za glumice nije.
Uskoro ćete napuniti četrdeset. Mnogi smatraju da su u tim godinama na pola puta. Razmišljate li o tome na taj način?
- Mozda zvuči kao kliše, ali razmišljam o krizi srednjih godina. Kad sam tužan kažem sebi: ”Kupi sad fererari”, a onda pomislim „Sve je to život“.
O čemu brinete?
- Mislim da postoji mnogo stvari koje bi još trebalo uraditi. Želim da se još dokažem kao glumac na razlilitim poljima.