Suzana Ćebić: S osmehom kroz život || Hello Magazin!

Dvadesetsedmogodišnja Suzana Ćebić članica je odbojkaške reprezentacije koja je nedavno na turniru u Japanu izborila plasman na „Olimpijske igre“ u Londonu. Već nekoliko dana zbog postignutog uspeha osmeh joj ne silazi s lica i s nestrpljenjem očekuje dan kada će krenuti put engleske prestonice. Najbolji libero u Evropi i na svetu ističe da živi svoj san, a da je i pored toga što će joj ova „Olimpijada“ biti druga u karijeri njeno uzbuđenje veliko.
Plavokosa devojka rođena je u Kosjeriću, a afirmaciju je stekla u klubu „Jedinstvo“ iz Užica u kojem je provela šest godina. Odličnim igrama zaslužila je mesto u nacionalnom timu, ali i ugovore u inostranstvu. Ipak, prvi koji je potpisala za španski klub „Tenerife“ na njenu inicijativu je raskinut, jer je zbog Lajmske bolesti morala dugo da pauzira.
- Pauza koju sam napravila zbog bolesti najgori mi je period u životu. Ujeda krpelja se ne sećam. Otišla sam kod lekara jer sam stalno bila umorna, a noge i ruke su mi neprestano trnule, imala sam nesnosne bolove i morala sam da reagujem. Imala sam sreću da me je doktorka zadržala u bolnici na ispitivanju i posle dvadeset četiri sata postavljena mi je dijagnoza - Lajmska bolest i Gilen-Bareov sindrom, bolest oštećenja nervnog sistema - priseća se Suzana teškog perioda.
Mesec i po dana naša odbojkašica je provela u bolnici u Španiji. Za to vreme podršku su joj pružali čelnici kluba, koleginice i navijači, dok njeni roditelji Biserka i Andrija nisu znali kroz kakve muke je prolazila. Samo je sestri Slađani rekla s čim se suočava i zamolila je da i ona to krije od roditelja.
- Mama i tata nisu bili u mogućnosti da dođu na Tenerife i zbog toga sam ćutala. Nisam htela da se brinu. Tek kada sam odlučila da se vratim u Srbiju rekla sam im da sam bolesna i tata mi je tada rekao da ne zna kako da mi ubuduće veruje -iskrena je sportistkinja.
- Sećam se da mi je bilo mnogo teško dok sam iz bolničkog kreveta kroz prozor gledala karneval na Tenerifi u kojem sam želela da učestvujem. Sa prijateljima sam se šalila da ću se prerušiti u krpelja i priključiti se paradi. Gledali su me u čudu, ali nisam dozvolila sebi da klonem duhom. Šalila sam se jer sam znala da ću sa osmehom lakše pobediti bolest.
Pomoć porodice i prijatelja Suzani je mnogo značila. Četiri meseca tokom kojih je trpela velike bolove i suočavala se sa tim da ne može da hoda niti u ruci drži četkicu za zube prebrodila je samo snažnom voljom i pozitivnim razmišljanjem. Uz nju je bila i najbolja prijateljica Zorana Arnaut, reprezentativka u streljaštvu i na tome joj je zahvalna. Kada se oporavila, bila je srećna, ali taj osećaj nije dugo trajao. Ubrzo joj se razboleo otac, a vest da je preminuo mnogo ju je pogodila.
Težak period ostavila je iza sebe, ali nikada ne zaboravlja kroz šta je sve prošla. Suzana je primer da se upornošću i vedrim duhom mnogi problemi mogu prebroditi. Ističe da je zadovoljna svojim životom i svime što je postigla.
Suzana će od jeseni živeti u Azerbejdžanu jer je potpisala jednogodišnji ugovor sa klubom „Rabita Baku“. Slobodnih trenutaka nema mnogo, ali kada nema obaveze, voli da ode u rodni Kosjerić i druži se sa majkom i sestrom, ali je najsrećnija kada vreme provodi sa sestrinom decom Lukom i Anjom.
- Kada se igram sa Lukom i Anjom, razmišljam o majčinstvu. Decu obožavam i volela bih da se ostvarim kao majka, ali još nisam spremna da preuzmem takou veliku odgovornost. Nema to veze sa karijerom, već sam još nezrela. Veliko sam dete i teško mi je da sačuvam sebe, a kamoli druge - kaže Suzana koja je nedavno okončala višemesečnu vezu.
- Trenutno sam sama. Ne žalim se, ali se nadam da takav status neće dugo potrajati. Pojavio se dečko koji mi se dopada, ali se ništa nije desilo između nas da bih o tome mogla da pričam. Potreban mi je muškarac koji će umeti da me nasmeje, razume moj posao i, što je najvažnije, moram u svakom trenutku da znam da mogu da računam na njega - kaže na kraju Suzana.