Rastko Stojković: Uspešni rukometaš i strog otac || Hello Magazin!

Jedan od nosilaca srpske rukometne reprezentacije, koja je na velika vrata ovaj sport vratila među decu, jeste Rastko Stojković. Stamenit pivotmen je zajedno sa kolegama iz nacionalnog tima izborio plasman na „Olimpijske igre“ i s nestrpljenjem očekuje odlazak u London. Do sada nije imao priliku da bude deo najveće sportske smotre, zbog čega je njegovo uzbuđenje još veće. Srećan je što je u trideset drugoj godini dobio šansu da se nađe rame uz rame sa najboljim svetskim sportistima.
- Mislim da ću postati svestan uspeha koji smo postigli tek kada počnemo sa pripremama za odlazak na „Olimpijske igre“. Kada smo pošli na kvalifikacioni turnir u Španiju, niko iz reprezentacije nije mogao sa sigurnošću da tvrdi da ćemo izboriti plasman. Imali smo teške protivnike, ali smo dali sve od sebe, a i sreća nam se osmehnula. Pored toga što smo ostvarili veliki rezultat drago mi je što sam deo generacije koja rukomet vraća u školu, što se sve više dece interesuje za moj sport - kaže najbolji srpski pivotmen.
Rastko poslednje tri godine živi u Poljskoj gde nastupa za klub „Vive targi Kielce“. Lako se navikao na život u gradu Kijelce gde krov nad glavom deli sa suprugom Marijom i sinovima, četvorogodišnjim Aleksandrom i dvogodišnjim Stefanom.
- Pre nego što sam došao u Poljsku, četiri godine sam proveo u Nemačkoj. Sviđa mi se ova zemlja, voleo bih da u njoj završim karijeru. Moguće je da se to dogodi jer ugovor sa klubom mi ističe za tri godine. Poljska je prelepa zemlja.
Iako ima dosta obaveza, Rastko se trudi da ne zapostavlja porodicu. Ističe da je supruga Marija stub njihove zajednice, jer je preuzela brigu oko dece i doma.
- Deca preko dana idu u vrtić, posle toga smo svi zajedno. Kada Marija i ja uveče idemo u restoran, angažujemo devojku da ih pričuva. Mogu reći da su se oni bolje snašli od mene, stariji sin odlično priča poljski, mlađi ga još meša sa srpskim, ali sam sigurna da će uskoro napraviti razliku, dok Marija prevodi knjige. Deci je najteže da shvate razliku između katoličkog i pravoslavnog Božića i Uskrsa. Supruga i ja se trudimo da ih vaspitavamo najbolje što umemo - priča o svojoj porodici sportista.
Rukometaš koji je odrastao na beogradskoj Karaburmi sa Marijom je u braku od 2006. Upoznali su se godinu dana pošto je iz Srbije otišao u Nemačku gde je nastavio karijeru. Od prvog dana znala je da je njegov tempo života brz i da je često odsutan od kuće, ali zbog velike ljubavi prihvatila je da tako živi.
- Marija mora da bude moja velika podrška, da nije tako, ne bismo funkcionisali. Teško je biti supruga sportiste, ma koliko drugi mislili drugačije. Ona mora da trpi moju nervozu zbog izgubljene utakmice, kada se posvađam sa trenerom, kada ležim zbog povrede. Nije joj lako kada otputujem na dve, tri nedelje, a ona ostane sama sa decom. Uspešno se bori sa svim tim - sa ponosom priča o svojoj izabranici.
Marija je od prvog dana njihove veze bila Rastkov najvatreniji navijač. Da moraju biti uz oca naučila je i sinove, pa više ne propuštaju nijednu utakmicu kada Rastkov klub igra na domaćem terenu.
- Sinovi vole sport. Stariji je nedavno počeo da pohađa školu sporta, zanima ga fudbal, i mlađi voli loptu. Obožavaju da me bodre sa tribina, imaju svoje dresove i lopte i tako dolaze na utakmice. Fascinirani su tribinama i navijačima.
Uspešni sportista zadovoljan je što ima dva sina i nijednog trenutka se u njemu nije rodila želja da ima i kćerku. Ne planira proširenje porodice, dvoje dece mu je sasvim dovoljno.
- Strog sam roditelj, ali moji sinovi su brzo naučili šta smeju, a šta ne, pa nema potrebe za kažnjavanjem. Što se našeg brojnog stanja tiče, meni je dece sasvim dovoljno. Zadržao bih se na ovom broju. Marija bi volela da ih imamo više, ali kada bi i treće i četvrto bili muškarci, imala bi veliki problem - sa osmehom završava Rastko.