Olivera i Nikolina Moldovan: Kajakašice spremne za najsjajnije odličje || Hello Magazin!

Reprezentativke Srbije u kajaku na mirnim vodama, sestre Olivera i Nikolina Moldovan, prošlogodišnje dobitnice ”Zlatne značke“ za najbolje mlade sportistkinje, spremaju se za „Olimpijske igre“ u Londonu. Naporni treninzi i pripreme odvajaju ih od svakodnevog devojačkog provoda, ali se ne žale jer je ljubav prema vodi i kajaku najvažnija. Svaki slobodan trenutak koriste za opuštanje u porodičnom domu u Borči, gde žive sa roditeljima i mlađom sestrom Brankom, i u druženju sa prijateljima. Sa željom da budu najbolje kajakašice i okite se olimpijskim odličjem ušle su u novu godinu. U razgovoru za magazin „Hello!“ kažu da se raduju praznicima, veruju u novogodišnju čaroliju, a Badnje veče i Božić su im najlepši dani u godini.
- Novu godinu slavimo sa prijateljima, a za Božić smo uvek kod kuće. Porodica je na okupu, a u domu vladaju mir i toplina. Ove godine želim da mi se ispune tri želje koje su realne i, uz rad i novogodišnju čaroliju u koju verujem, nadam se da će mi se ostvariti - očekuje Nikolina. Olivera dodaje:
- Svake godine Badnje veče provodimo sa društvom u crkvi, pored vatre gde iščekujemo rođenje Isusa Hrista. Sve naše želje su vezane za sport kojim se bavimo - kajak. Posle „Olimpijskih igara“ u Londonu znaću da li se i moja novogodišnja želja ostvarila - zagonetno se osmehujući, kaže Olivera.
Sestre Moldovan vole da im svaki dan počne novim obavezama i ciljevima. Život za ove dve mlade i uspešne devojke znači da su im dani ispunjeni i da su hrabre i uporne u nameri da ostvare zacrtane ciljeve i želje.
- Svako kreira svoj život onako kako hoće. Postoje stvari koje je nemoguće izbeći, ali ih je moguće usmeriti na neku pozitivnu stranu. Opušta me leškarenje, volim da slušam muziku, najčešće Severinu, Đoleta Balaševića, “Riblju čorbu”. Retko idem u bioskop i pozorište, a filmove gladam uglavnom na pripremama -priča Olivera.
Dečka nemaju jer momci slabo razumeju sportske obaveze kojima su okupirane. Veruju da postoji i njihova srodna duša koju će negde sresti. Obe su romantične i vole pažnju, posebno Nikolina:
- Romantična sam, ljubav mi je najvažnija u životu i volela bih da mi se uskoro desi. Volim da volim ida budem voljena. Prijaju mi pažnja i male sitnice, zagrljaj i držanje za ruke, čak i ćutanje sa pravom osobom ponekad prija. Volim da iznenadim drage ljude, a mene obraduje neočekivani osmeh i radost drage osobe, takođe ne mogu da sakrijem lupanje srca i oduševljenje kada to isto dobijam za uzvrat.
Srećne su posle dobro odrađenog treninga, kada se vrate kući i vide svoju složnu porodicu na okupu:
- Ne tražim od života ništa posebno, samo da imam dovoljno, ni malo ni previše. Mama me i danas uči da ne žurim, da mislim na sebe i da čuvam zdravlje, dok me otac savetuje da se čuvam ljudi, da uvek budem dama i da sam prirodnai spontana uvek lepa. Sestra i ja smo vezane za roditelje i našu mlađu sestru Branku. Srećna smoporodica i podržavamo jedni druge. Kao mala bila sam tatin sin, zvao me je Pera. Kao dete sam bila nemirna, prohodala sam sa devet meseci i dubak mi je bio najveći neprijatelj - priseća se Nikolina, koja je već tada svojom hiperaktivnošću pokazivala da će biti uspešna sportistkinja.
- Kajakom smo počele da se bavimo pre jedanaest godina, sasvim slučajno. U početku je sve bilo neozbiljno, jer nije bilo dovoljno čamaca pa smo najveći deo treninga provodile čekajući na red za čamac i veslo. Kako su dani prolazili, nizali se treninzi, a tako su i naše ambicije rasle. Želele smo da budemo najbolje da bismo dobile opremu i mogle da veslamo koliko želimo. Posle nekoliko godina postale smo državne prvakinje i dobile naš prvi čamac. Zvala sam ga „crna munja“ jer je bio najlepši i najbrži. Vreme koje sam provela u njemu je moj veliki ponos -u dahu priča Nikolina.
- Ovaj sport je mnogo težak jer u njemu odlučuju sekunde i pobeđuje onaj ko je najviše i najjače trenirao. Mi kajakaši kažemo: „Svaki trening mora biti suze, krv i znoj da bi se, kada dođe trka, pretvorio u smeh, radost i sreću”.
San svakog sportiste su medalje, sestre Moldovan ih imaju u izobilju.
- Možda nije najznačajniji rezultat, ali je nama najdraži, to je prva zlatna medalja koju smo osvojile pre tri godine, u dvosedu na pet stotina metara, u poljskom gradu Poznanu - ne skidajući osmeh sa lica priča Olivera dok se mlađa sestra Nikolina raduje ostvarenoj normi za „Olimpijske igre“ u Londonu.
- Srećna sam što smo ove godine ostvarile normu u četvercu. Želela bih da osvojimo olimpijsko zlato i da se sa svakog takmičenja vratimo sa jednom medaljom. Ambicije su velike, kao i odricanje koje trpimo zbog ovog sporta. Bile smo na pripremama u Sloveniji koje su uspešno završene bez povreda, kojih se najviše plašimo.
Često putuju i obilaze gradove u kojima se takmiče. Oliveri je najlepši glavni grad Rusije, dok je Nikolina oduševljena malim gradom u Španiji pod imenom Trasona.
- Dopadaju mi se ruska kultura i arhitektura. Moskvom sam fascinirana, sve je nestvarno i kao u bajci. Verujem da je svaki grad lep na svoj način, a nadam se da ću uskoro posetiti Pariz, Monako i Sankt Petersburg.
- Prošle godine, u Španiji, prilikom takmičenja na “Evropskom prvenstvu” posetila sam jedan mali grad koji se zove Trasona. Ima prelepe parkove, čiste ulice, duge plaže Atlantskog okeana. Volela bi da posetim Las Vegas i da odem na neku egzotičnu plažu gde je okolina obojena jakim bojama kao sa razglednice.
Ambiciozne sestre najveću podršku imaju od roditelja, mlađe sestre Branke, koja takođe trenira kajak, i trenera Dragana Plavšića i prijatelja koji su im uglavnom zajednički.
- Sport mi ne oduzima slobodno vreme već popunjava prazno. Kad ne treniram, viđam se sa dragim ljudima. Nikolina i ja imamo uglavnom zajedničke priljatelje - kaže Olivera.
- Život, porodična sreća, osmeh našeg trenera kada pobedimo, svaki članak u novinama nova je snaga i volja za nas. Nismo nikada poželele da odustanemo zato što znamo da je ono što želimo realno i ostvarivo. Želimo da budemo šampionke i najbolje kajakašice na svetu - zaključuju sestre Moldovan.