Ružica Sokić: Žal i radost

U karijeri dugoj pola veka, glumica Ružica Sokić iza sebe ima bezbroj pozorišnih predstava, serija i četrdesetak filmova. Mnogi je pamte kao pevačicu u filmu „Kad budem mrtav i beo“ ili prostodušne uličarke u filmu „Žuta“. Nagrade je nisu zaobilazile, osvojila je sve, čekala je jednu i dočekala „Dobričin prsten“. U razgovoru za magazin “Hello!” šarmantna umetnica kaže da je vernik glume, kojoj je sve podredila, radujući se svakoj ulozi, ali joj je žao što zbog toga nije imala decu, a nagrada za životno delo joj je najlepši rođendanski poklon.
- "Dobričin prsten" poklon je od Boga, jer sam ovu nagradu za životno delo dobila onog dana kada sam napunila sedamdeset sedam godina. Nisam se iznenadila, ali sam se obradovala. Ovo je kao grom iz vedra neba, ali grom koji me nije ubio, već usrećio. Žiri je jednoglasno odlučio da mi dodeli nagradu, što me je posebno dirnulo, jer sam doskora mislila da pravda ne postoji. U Srbiji je ovo najveće priznanje za jednog glumca i predstavlja veliku satisfakciju - kaže ugledna glumica koja je dvadeset sedmi laureat ovog visokog esnafskog priznanja, koje dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije.
- Ovo priznanje je melem za moju dušu. Srećna sam i ponosna jer sam ceo život posvetila glumi. Goran Marković je govorio: "Težak je posao glumca, a tek glumice". Slažem se i sada se isplatio sav moj trud. Možda sam nagradu zaslužila i ranije ali, kada bolje razmislim, ipak je ovo nagrada za životno delo i pripada starijim glumcima. Jesam stara, ali dobro vidim i čujem - kaže glumica iskrenog osmeha koja će zlatnu kopiju prstena, velikog srpskog glumca Dobrice Milutinovića, dobiti naknadno, a do tada Ružica sa puno elana radi na novoj predstavi.
- U “Ateljeu 212" radim predstavu u čast velikom srpskom piscu Aleksandru Popoviću. Radi se o tekstu ,,Plej Popović“ koji režira Ivana Vujić. Čast mi je što sam deo ekipe koju čine mladi glumci. Predstava je vrlo zahtevna, jer nema gotov tekst već se stvara na probama, na kojima sam po ceo dan pa ne stignem ni kosu da operem - u dahu kaže Ružica.
- Pedeset godina se bavim glumom. Oko mene su bili sve sami bardovi. Igrala sam u mnogim pozorištima, ali “Atelje 212” je moja kuća i veoma sam vezana za njega.
Gluma joj je mnogo dala, ali i oduzela. Ostao joj je žal što nema potomstvo. Sadašnji suprug Miroslav Lukić najveća joj je podrška i oslonac u životu i karijeri.
- Želja za karijerom me je odvojila od porodice. Plašila sam se da ću nešto propustiti, da neću dobiti ulogu ukoliko usporim tempo i ponešto odbijem. Bio me je strah da napravim pauzu u karijeri i to me je sprečilo da zasnujem porodicu i ostvarim se kao majka. Zaista sam bila luda. Odrasla sam kao jedinica, bez sestre i brata, a sada ni ja nemam svoje dete. Tužna sam, ali nisam nesrećna. Volim bebe i malu decu, srećnom me čini kada vidim ženu sa detetom u kolicima ili naručju. Nisam od onih koji mrze nekoga, niti zavidim onim ženama koje su se ostvarile na tom polju, toga u meni nema. Jurila sam karijeru i na kraju dobila, nadam se, zasluženu nagradu. Moja ,,žrtva“ je nagrađena. Radujem se svačemu, a u svemu lošem uvek nađem nešto dobro - kaže legendarna Ružica Sokić.

Piše: Tijana Dimitrijević

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +