Slobodan - Boda Ninković: Porodica je moje uporište || Hello Magazin!

U glumačkom umeću Slobodana - Bode Ninkovića televizijska publika može da uživa u aktuelnoj seriji "Ravna gora", koja se emituje na Radio-televiziji Srbije, dok pozorišna može da ga vidi u predstavi "Savršen kroj", u Beogradskom dramskom pozorištu, u kojoj igra sa najboljim prijateljem, glumcem Draganom Petrovićem Peletom. U svojoj plodonosnoj karijeri ostvario je zapažene uloge u preko dvadeset filmskih ostvarenja, a predstave je i sam prestao da broji pošto je preko dve hiljade puta izašao na scenu raznih pozorišta u Srbiji sa kojima je sarađivao. Poznat je po maestralnim epizodnim ulogama koje je uvek pažljivo birao. I dok vredno radi na novim projektima, umetnik, rođen u Smederevu, slobodno vreme posvećuje supruzi Slavici, sa kojom je u braku tri decenije, i njihovim kćerkama Nađi i Anji, koje su njegov najveći ponos. Veoma je zadovoljan što je obe izveo na pravi put i što su se ostvarile u svojim profesijama. Dvadesetdvogodišnja Nađa profesionalno se bavi odbojkom i trenutno živi u Cirihu, dok dvadesetšestogodišnja Anja sprema diplomski rad na Fakultetu dramskih umetnosti, smer produkcija, i uporedo sa tim učestvuje u realizaciji popularnog šou-programa "Tvoje lice zvuči poznato".
Pedesetsedmogodišnji Slobodan srdačno je dočekao ekipu magazina "Hello!" u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta, posle probe za komad "Anđeo čuvar", koji će u januaru biti premijerno izveden. Srdačan i neposredan, otvoreno je govorio o mnogim životnim radostima, poslu koji ga ispunjava, kao i o porodici koja je njegov stub i oaza koja mu daje energiju.

Kako teku pripreme za novu predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu?

- Pripreme za predstavu "Anđeo čuvar", čiji je radni naslov bio "Mi nismo anđeli", su u jeku. Staša Koprivica uradila je potpuno nov tekst po motivima popularnog filma. Ekipa koja radi predstavu veoma je vesela i nadam se da će doneti radost svima koju budu došli da je gledaju. Polovinom januara očekujemo premijeru. Ja igram policajca koji tokom čitavog komada održava tenziju.

Gledate li seriju "Ravna gora" u kojoj igrate?
- Gledam, oduševljen sam kako je Radoš Bajić napisao tekst za "Ravnu goru". Da bi se sve realizovalo onako kako je na početku zamišljeno, trebalo nam je više sredstava nego što smo imali, ali bez obzira na okolnosti u kakvim smo snimali, postigli smo maksimum.

Da li je entuzijazam zapravo presudan kada se stvaraju novi projekti?
- Ukoliko nemate entuzijazma, možete imati para koliko hoćete i teško da ćete napraviti dobar film, seriju ili predstavu. Ali entuzijazam umetnika ne može da bude sistemsko rešenje, moramo da imamo podršku i logistiku državnih struktura.

Čime se bave vaše kćerke i da li ste zadovoljni njihovim izborom profesije?

- Moram da priznam da se nisam trudio da svoje kćerke nagovaram da se bave poslom kojim se ja bavim, jer znam svu težinu tog posla u ovoj državi, ali se nisam trudio ni da ih odgovaram od te namere. Kada je bila mala, moja mlađa kćerka Anja išla je u dramsku sekciju kod mog kolege Nenada Nenadovića, gde je stekla mnogo prijatelja i zavolela glumu. Inače, Anja vrlo lepo i piše, a dok je odrastala ohrabrivali smo je da spozna sve svoje talente. Ona uskoro treba da diplomira produkciju, a emisija "Tvoje lice zvuči poznato" njen je prvi veliki posao i pruža joj mogućnost da u praksi vidi sve ono što je učila na fakultetu. Njoj se to mnogo dopada, a ja sam joj samo rekao da svojom kreativnošću mora da sebi obezbedi bolje i drugačije uslove za rad. Starija kćerka Nađa je kao klinka bila veoma energična i mi smo pokušavali da je usmeravamo na razne sekcije ne bi li tu energiju potrošila. Naročito je iskazivala talenat za sport, fenomenalno je plivala i molili su nas da nastavi sa treninzima, ali ona je u to vreme isprobavala sve što ju je zanimalo pa je išla i na karate, balet, košarku. Zahvaljujući drugarici, jednom je otišla na trening odbojke i tu je pronašla sebe. Imala je sreće da je upoznala trenera koji je umeo da prepozna njen talenat, posle godinu i po dana potpisala je ugovor za "Crvenu zvezdu", gde je trenirala pet godina. Prilično rano joj se izdešavalo mnogo toga važnog za karijeru, vrlo mlada ušla je u reprezentaciju, a sada je već treću sezonu u Cirihu, gde će biti i naredne dve godine.

Koliko je Nađi pomogao sport da se brzo osamostali?
- Njoj je sport mnogo pomogao da se izgradi. Ja sam kroz njen posao spoznao koliko je profesionalni sport težak, kao što je teško i sve ostalo čime se ozbiljno bavite. Sport joj omogućava da bude nezavisna i da stekne svoju slobodu. Nađa je zadovoljna, a nama kao roditeljima bitno je samo da je zdrava, onda je sve u redu.

Gledate li često njene utakmice?
- Preko interneta sve njene utakmice gledamo uživo. Prošle godine smo bili kod nje, a ponovo ćemo u februaru porodično da je posetimo u Cirihu. Srećom, možemo da komuniciramo preko "Skajpa", pa nam ta razdvojenost lakše pada.

Kakve vas uspomene vežu za mladost i bend koji ste osnovali u rodnom Smederevu?

- Moj bend "Pseudo pank cirkus grupe ops" nastao je 1976. godine kao naša reakcija na početak panka, a ja sam u to vreme bio član odličnog amaterskog pozorišta u Smederevu koje se zvalo "Ops". Okupili smo najbolje muzičare iz Smedereva i napravili spoj, muzičko-scensku grupu. Bio sam u kostimu boksera, a ostali su menjali kostime za svaki nastup. Napravili smo rokenrol kabare, koji je zaista bio impresivan za gledanje. Tri godine posle osnivanja benda pobedili smo na "Gitarijadi" u Zaječaru, čime smo stekli pravo da snimimo ploču, što je u to vreme bio nezamisliv uspeh. Međutim, dva meseca posle pobede, svim članovima benda, pa i meni, počeli su da pristižu pozivi za vojsku. Nažalost, ostalo je na tome da smo mogli da snimimo album, a nismo.

Kako vam je bilo u vojsci?
- U vojsku sam otišao vrlo opušteno. Tog leta 1980. godine radio sam zajedno sa društvom na jadranskoj obali, u mestu Crikvenica, kao konobar. Radili smo u hotelu "Talas", tada je tamo pevala Bebi Dol koja je bila na početku karijere. Nas šestorica Smederevaca "držali smo" terasu tog luksuznog hotela, bilo nam je sjajno. Iz te divne atmosfere u avgustu sam pošao u armiju. Otišao sam mirno, ali posle sedam dana shvatio sam da ću na taj način živeti narednu godinu i da je to za moju prirodu, koju donekle definiše horoskopski znak Strelac, i moju energiju jako ograničavajuća forma. S vremenom shvatio sam da vojska pomogne ljudima da shvate da je život sistem i da razumeju neminovnost kompromisa, a to olakšava funkcionisanje.

U ljubavi ipak niste pravili kompromise.
- To je tačno, po povratku iz vojske u mom životu pojavila se jedna devojka. Nije bilo mnogo filozofije već su se stvari sudbinski poklopile. Slavica i ja smo se našli, bilo nam je zanimljivo kada smo zajedno i brzo smo shvatili da nam je lepo da provodimo vreme skupa i do dana-današnjeg među nama postoji jaka energija i interesovanje.

Da li ste imali tradicionalnu svadbu?

- Bio sam četvrta godina fakulteta i cela klasa bila je na našem venčanju. Sećam se da su došle mnoge moje kolege: Dragan Bjeloglić, Pele, Vesna Trivalić, Mirjana Joković, Vesna Stanojević. Bilo nam je vrlo zabavno, napravili smo pravu "tresku". Morali smo da ispoštujemo neke delove tradicije zbog starijih gostiju i naših porodica. Bilo je malo i narodne muzike, ali uglavnom se svirao rok i svi smo igrali.

Poznato je da ste tokom karijere bili i u situaciji da u isto vreme igrate u dve predstave u dva različita pozorišta?
- Sticajem loših okolonosti, na koje nisam mogao da utičem, dogodilo se da iste večeri igram na dve scene. U toj jurnjavi sa jedne scene na drugu nisam imao vremena za stres, čak mi je bilo zanimljivo. Kada se završilo, stiglo me je sve, i nisam želeo da se to više ponovi.

Kako glumci ostaju "normalni"?
- Pitanje je šta je zapravo normalnost. Na primer Pele i ja radimo predstavu "Savšeni kroj" i sami smo je osmislili. Svakom novom igranju se radujemo jer nam je upravo ta predstava neka vrsta terapije. Na sceni se opustimo od sive realnosti i na taj način čuvamo neku normalnost kojoj težimo. Ako pomislite da je gluma posao koji je bitniji od drugih, to može da vas zavede i odvede u iskušenja, pa se često događa da ljudi traže izlaz u alkoholu i nedozvoljenim supstancama. Vrlo je bitno da imate porodicu, da je ona vaše uporište i mirna luka. Takođe, meni je važno što pored mnogo dobrih prijatelja iz sveta glume imam isto toliko odličnih i bliskih prijatelja koji nemaju dodirnih tačaka sa mojom profesijom. Oni mi daju ravnotežu.

Jeste li u nekom trenutku poželeli da se penzionišete?

- Do pre dve i po godine pravio sam pauzu, sedam godina nisam ništa igrao u pozorištu, došlo je do zasićenja i stao sam. To je izuzetno važno za mentalnu higijenu. Kada čovek predoseti da će se svega zasititi, mora da se izmakne i prikupi energiju. Sada imam potrebu da igram predstave sa velikim elanom i entuzijazmom.

Gledate li tuđe predstave i idete li u pozorište?
- Ponekad odem u pozorište, ali problem nas, profesionalnih glumaca, je što teško možemo da posmatramo predstavu očima publike. U trenutku kada se bilo šta dogodi na sceni, mi prestajemo da budemo posmatrači, počinjemo da se stavljamo u "kožu" učesnika i to onda nije uživanje. Ne izbegavam pozorište, ali kada, posle predstave, uđete u bife, kolege očekuju da im date komentar. Pošto ih sve vrlo dobro poznajem, pitanje je koliko mogu da budem realan, ali im uvek iskreno kažem sve što bi moglo da im pomogne.

Piše: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Mirko Tabašević