Ana Sofrenović: Dragan i ja rušimo predrasude o razvedenim parovima || Hello Magazin!

Naša etablirana glumica Ana Sofrenović, koja se godinama uspešno bavi i muzikom i performansom, posle kraće pauze ponovo će se naći na filmskom platnu u ostvarenju crnogorskog reditelja Nikole Vukčevića - "Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa". Zahvaljujući svojoj osobenosti, ova harizmatična dama uvek je uspevala da ruši stereotipe kada je posao u pitanju, a pokazala je da to ume i na privatnom planu, kada je i posle razvoda ostala u dobrim odnosima sa bivšim suprugom i kolegom Draganom Mićanovićem, sa kojima ima dve kćerke, četrnaestogodišnju Ivu i devetogodišnju Lenu. Talentovana četrdesetjednogodišnjakinja inspiraciju za mnogobrojne projekte crpe iz čestih putovanja, koja je najviše obogaćuju, a radoznali duh joj dopušta da stalno otkriva nove segmente svog bića.

Poznati ste kao glumica koja pažljivo bira poslove, šta vas je konkretno privuklo u ulozi u filmu „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“?
- Reč je o snažnoj ženskoj ulozi, koja na izvrstan način predstavlja poziciju žena u našoj sredini u daljoj i bližoj istoriji. Ovo je prostor u kome žene donose najteže odluke na svakodnevnom nivou, a toga u našim filmovima nema. One su u „sedmoj umetnosti“ uvek predstavljene u ulogama u kojima podržavaju priču iako su neophodan deo te priče. Žene su vrlo prisutan faktor bez obzira na poziciju koju imaju u patrijarhalnom društvu u kome se, nažalost, i dalje nalazimo. Mada, moram da primetim da se stvari dosta menjaju. U filmu „Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa“ uloga koju žene imaju kroz istoriju prikazana je veoma snažno u vrlo ozbiljnoj priči. Dopada mi se i što je reditelj Nikola Vukčević odlučio da se film završi rečenicom u kojoj se kaže da je posvećen svim majkama kojima ovom prilikom na neki način odaje priznanje.

Smatrate li da ovaj film potpomaže emancipaciju žena koja se neminovno dešava poslednjih godina?

- Ova priča nameće ulogu žena koja je bliža realnosti. One su dugo bile u senci na našim prostorima, i ne samo ovde. U filmu je taj drugi plan u kome se žene obično nalaze stavljen u centar pažnje i govori kolika im je snaga potrebna prilikom razrešavanja najtežih trenutaka u vezi s decom i porodicom. Žena koju ja tumačim je majka koja ostaje bez partnera i prinuđena je da na neki način žrtvuje jednog sina tako što ga prijavljuje policiji da bi mu spasla život. Taj nivo moralnih odluka stavljenih pred ženu koja je majka tog deteta je nešto o čemu se vrlo retko govori u našem filmu. U svetu je to drugačije. Gledali smo mnoge priče u kojima su pripadnice lepšeg pola donosile takve odluke, ali kod nas se retko govori o tome.

Mnogo ste putovali i veliki deo života proveli ste u inostranstvu. Godinama ste živeli u Velikoj Britaniji. Kakav položaj imaju žene u drugim društvima?
- Žene se više uvažavaju, njihova uloga u društvu se više ceni. Odnos prema njima je prepun poštovanja. One su i zakonom zaštićene u raznim segmentima, a taj zakon nije samo mrtvo slovo na papiru, već se striktno poštuje. Više su prisutne u društvenom životu, gde može da se čuje njihov glas. Naravno, razlike postoje od jedne do druge države i nigde situacija nije idealna. Tek poslednjih sto godina o tome se govori, ali mislim da je bitno da i kroz filmove, pozorište, knjige i uopšte umetnost utičemo da žene postanu vidljivije i da mogu da se izraze. Dok sam boravila u Africi sa „Unicefom“ i „Pampersom“ čula sam jednu predivnu rečenicu. Rekli su da, iako u mnogim zemljama dame još nemaju ni pravo glasa, one su te koje održavaju kontinent.

Glavne segmente u ovom filmu odigrali ste „nemom“ glumom, da li vam je bilo teško da bez teksta izrazite emocije?
- Za mene je tekst uvek bio samo jedan deo mog zanata. Ja sam najmanje verbalna glumica, više sam glumica ekspresije i lica. Meni je rad na taj način lakši nego kad govorim.

Koliko vam je iskustvo u bavljenju performansom pomaže u glumačkom poslu?

- Kamera mi je bliska, još od prvog filma sam se srodila sa njom. To se desilo spontano iako se time nisam detaljno bavila. Kasnije, kroz karijeru, postala sam svesnija svog odnosa prema kameri. Sviđa mi se što imam pauze u snimanju filmova. I pored toga svaka moja životna faza je zabeležena na filmu, odnosno imala sam sreću da u svakom periodu života snimim bar jedan film. To je vrlo retko, pogotovu u kinematografijama kao što je naša.

Nedavno ste nastupili na „Beogradskom džez festivalu“. Šta je novo u segmentu vaše karijere koji obuhvata muziku i performans?
- Trenutno razvijam projekat koji je započet na „Beogradskom džez festivalu“, a zove se „Voices“, odnosno „Glasovi“. Naš dosadašnji rad naišao je na veliko odobravanje, i domaće i strane kritike. Cilj mi je da u društvu naših muzičara i vizuelnih umetnika koje sam okupila pokušamo da napravimo izraz koji nije nov samo na našim prostorima već i u svetu. To je oduvek bila moja želja. Rezultat mojih mnogobrojnih putovanja bio je da sam, što sam se više udaljavala, bolje videla šta je ono što mi ovde imamo, a što na drugim mestima ne postoji. Bilo da je reč o senzibilitetu, načinu razmišljanja ili u nekoj drugoj oblasti. Mislim da stvaranje nečeg što je autentično naše može jako da „odjekne“ u svetu i nadam se da sam bar malo doprinela promociji ovih prostora. Stvaramo performanse kakvih do sada nije bilo, jer smo po talentu i znanju sposobni da napravimo prepoznatljiv izraz. Želim da više umetnika okupim u ovom projektu, čiji je cilj da naše ljude, bez obzira čime se bave, osnaži da istraže svoj autentičan izraz jer jedino na taj način mogu da postanu nezamenljivi.

Majka ste dve devojčice, kako uspevate da uskladite mnogobrojne obaveze?
- Neki segment mog života uvek trpi, sve zavisi od toga na šta sam skoncentrisana u datom trenutku. Kada sam poslovno aktivna, trpi privatni život, a kada se fokusiram na porodicu, posao. Takav je život žena u umetnosti, što nije nimalo nova tema. Nije jednostavno tako funkcionisati, neophodna je podrška koju dobijate od ljudi iz vaše okoline.

Vodite li nekada kćerke na putovanja?

- U periodu kada sam najviše putovala one su još bile male da bi me pratile, ali se uvek pobrinem da se njih dve povremeno izmeste iz naše sredine, jer mislim da je pogled spolja na ovo što postoji kod nas drugačiji. Nije ni bolji ni gori nego se samo razlikuje. Zahvaljujući tom izmeštanju bolje će moći da procene sebe i proširiće svoja znanja. Izlaganje drugim kulturama samo obogaćuje ljude.

Obe su talentovane, starija Iva odlično peva, dok je mlađa Lena odlična u crtanju, pokretu i smišljanju priča. Podržavate li ih u tome?
- Ja ću ih podržati šta god da izaberu da rade, neću biti ni protiv ni za da izaberu neku oblast umetnosti. Sada su još male, ali, kada dođe vreme za to, vrlo jasno ću im staviti do znanja da, ukoliko žele da se bave bilo kojim umetničkim žanrom, moram da kod njih prepoznam veliku ljubav prema tome. Tek onda će imati svu moju podršku. Do tada ću ih odgovarati najstrašnije od toga. Ako izaberu posao po principu to nam je poznata oblast, pa ćemo se u njoj snaći, to neće biti dobro. Moraju zaista to da žele, a videćemo da li će se to kod njih razviti.

Smatrate li da će to što odrastaju uz umetnike uticati da zavole tu oblast života?
- Možda, a može da se desi i da ih svakodnevni kontakt sa umetnošću odbije od te sfere i da požele nešto drugo.

Nedavno ste sa bivšim suprugom Draganom Mićanovićem snimili reklamu za jednu banku, što je izazvalo veliku pažnju. Jeste li očekivali mnogobrojne reakcije?

- Znala sam da će to privući pažnju zbog neobičnog konteksta jer ljudi nisu navikli da bivši supružnici imaju dobre odnose. Mnogo mi je drago što smo to uradili zato što je to rušenje stereotipa kojima bi svi trebalo da prestanemo da kumujemo. U pitanju su ljudi, mi smo i dalje porodica. Dragan je fenomenalan glumac i ne vidim nikakav razlog zašto sa njim ne bih sarađivala u reklamama ili u bilo kojoj drugoj oblasti umetnosti. Drago mi je ako smo na neki, makar mali način, reklamom koju smo uradili zajedno, doprineli da se slika o razvodima u našoj zemlji promeni. To je takođe stvar emancipacije, samo u jednom drugom pogledu.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content