Andrija Milošević: Planiram brak, ali ništa ne može na silu || Hello Magazin!

Popularni glumac Andrija Milošević već dvadeset godina uspešno gradi karijeru. Detinjstvo je proveo u rodnom Nikšiću, a u želji da postane glumac podržali su ga svim srcem njegovi roditelji, majka Vera i pokojni otac Peko. Kao dečak Andrija je igrao fudbal i bio je veoma talentovan za taj sport, a na sreću publike, kao šesnaestogodišnjak odlučio je da gluma bude njegov životni poziv. Na drugoj godini studija dobio je prvu ulogu u pozorištu, a kasnije su se nizale role u televizijskim serijama, zbog kojih je postao veoma popularan i omiljen. Još ga pamte po liku simpatičnog Crnogorca Banja iz serije "M(j)ešoviti brak", koju je snimio pre trinaest godina. Iako je stekao televizijsku slavu, zgodni glumac nije se odrekao pozorišta, te je do sada odigrao više od četrdeset uloga na daskama koje život znače. Osim toga, pokazao je i zavidno umeće u voditeljskom poslu, te su njegove opaske u rijaliti-programu "Survivor" i muzičkom šou-programu "Prvi glas Srbije" često citirane. Jedan od najpoželjnijih neženja, po mišljenju mnogih pripadnica lepšeg pola, trenutno je posvećen karijeri, koja mu je prioritet, pa će na odlazak pred matičara ipak morati da sačeka, iako mu je želja da osnuje porodicu. Trenutno je angažovan u hit predstavi "Pevaj, brate" po kojoj je snimljena i istoimena serija, koja je dobila svoj nastavak, i nedavno je premijerno izvedena u Beogradu.

Koliko je bilo teško napraviti nastavak već uspešne predstave "Pevaj, brate"?
- Jako je teško napraviti sarkastičnu komediju koja će zasmejati publiku jer su naši svakodnevni problemi tragični. Napraviti od toga komediju a da ne ispadne da se sprdate sa ozbiljnim problemima koje imamo, bio je pravi poduhvat. Na sreću, imali smo sjajnog pisca, profesora Stevana Koprivicu, koji je napisao izuzetan komad, tako da nam je olakšao rad.

Na koji način ste motivisali ekipu koja je radila prvi deo da vam se priključi i u drugom delu?

- Bata Karadžić i ja smo Stevana Koprivicu zvali svakog dana, na sve moguće načine pokušavali smo da ga privolimo da uradimo nastavak. Ubeđivao sam ga argumentima da je šteta da toliko ljudi koji su postali fanovi predstave i koji su je gledali po šest, sedam puta ostavimo na cedilu i bez drugog dela. Teško smo ga ubedili, a onda smo počeli da tragamo za pričama koje bi bile dobre.

Budući da je predstava prikazivana širom Srbije, jeste li tako bolje upoznali našu zemlju?
- Dešavalo se da dođemo u neku opštinu u Srbiji koja ima šesnaest hiljada stanovnika, a nalazi se nadomak Beograda, gde imaju sjajan Dom kulture, pa i pored toga pozorište tu nije gostovalo godinama. Mi smo jeftinija produkcija i možemo da stanemo u jedan kombi, pa nam je lakše da obilazimo našu zemlju. Mislim da bi svi mladi glumci trebalo da razmišljaju na taj način i da ne čekaju nikoga da im da posao, već da sami nešto stvaraju i počnu da zarađuju svoj hleb.

Smatrate li da su vašu karijeru obeležile serije?
- Zbog serije "Mješoviti brak" i dan-danas me na ulici zovu Banjo, kasnije sam igrao u petnaestak serija, koje su ljudi takođe voleli. Završeno je snimanje "Budve na pjenu od mora“, koju smo radili na više od dvesta lokacija u Crnoj Gori. To je jedan tako veliki projekat koji je urađen na tako dobar način da mislim da ćemo svi biti zadovoljni, a publika najviše.

Da li vam je bilo lakše na snimanju jer ste u Crnoj Gori na domaćem terenu?

- Ja sam i ovde na domaćem terenu, tako se osećam gde god radim sa dobrim ljudima. Ekipa koja je radila sa mnom u Crnoj Gori je ista ona sa kojom sam radio i rijaliti "Survivor" i seriju "Pevaj, brate". Mi smo balkanska ekipa koja je okupila odlične saradnike, talentovane i dobre ljude koji žele da rade bez obzira odakle su.

Viđate li često prijatelje iz detinjstva?
- Sa prijateljima iz detinjstva viđam se često, a redovno se čujemo. Oni puno putuju. Moji najbolji prijatelji su ostvareni ljudi koji su završili fakultete, mnogi od njih su vrhunski muzičari koji imaju koncerte širom Evrope. Takođe, osnovali su međunarodni muzički festival u Podgorici, na koji dolaze najbolji mladi gitaristi iz celog sveta. Pomažem im koliko mogu i podržavam ih u svemu što rade. Jedan naš prijatelj je profesor u Kosovskoj Mitrovici na Filozofskom fakultetu i nije mu teško da i pored svih obaveza dođe na moju premijeru. To je moja ekipa, mi smo najbolji drugovi iz detinjstva i kroz čitav život, a svima nam je zajedničko to što imamo isti odnos prema radu i radimo od jutra do mraka.

Na koji način uspevate da uskladite obaveze?
- Sve postižem tako što sam sebi uskratio noćne izlaske, ne izlazim više toliko kao ranije. Dan mi je veoma naporan, pa kada dođem kući čitam neku knjigu i tako se uspavam.

Zbog čega ste poželeli da se bavite glumom?

- Moja prva predstava koju sam gledao bila je "Pigmalion" u Narodnom pozorištu. Sećam se da sam bio oduševljen kako sve to izgleda, što je samo podgrejalo moju želju da postanem glumac. Upisao sam Akademiju i radio na ostvarenju svoje želje, na čemu i dan-danas svakodnevno radim. Nikada ne dozvoljavam sebi da se opustim na lovorikama onoga što sam već napravio.

Možete li pristojno da živite od svog rada?
- Ako naporno radiš, u Srbiji možeš lepo da živiš kao glumac. Mislim da će biti bolje i da se vremena polako, ali sigurno menjaju nabolje. Optimista sam.

Da li vam je teško palo preseljenje u Beograd posle završenog fakulteta na Cetinju?
- U Beograd sam došao sa dvadeset godina, na poziv Svetozara Cvetkovića, koji je tada bio upravnik "Ateljea 212", da igram predstavu "Kaput mrtvog čoveka". Došao sam među prijatelje, jer sam se zbog stalnih dolazaka u Beograd tokom studija osećao kao svoj na svome. Mi, mladi glumci, tada smo bili porodica, jedni kod drugih smo ručali, zajedno pravili žurke. To je bilo sasvim drugo vreme koje nije određivala politika, a tako je i danas.

Kako ste uspeli da ostanete sa obe noge na zemlji a da vas ne ponese slava?

- Takav sam, ima tu dosta i od karaktera, od sredine u kojoj sam odrastao, na koji način sam do nečega došao. Ljudi koji teže postignu uspeh nemaju razloga da se tim uspehom bahate. Znam da sam do ovog trenutka u svojoj karijeri došao velikim radom. Kada znam da sedamnaest godina u pozorištu igram predstave bez prestanka sa doajenima našeg glumišta, kada znam da sam dobijao nagrade veoma mlad, da sam fakultet završio sa dvadeset godina, onda mi je lako da budem priseban, sa obe noge čvrsto na zemlji. Preskočio sam tri razreda srednje škole i sa šesnaest godina sam upisao Akademiju na Cetinju. Na studijama profesor Boro Stjepanović mi je stalno govorio da ću, ako ne budem završio fakultet, imati samo osnovnu školu, što mi je bila odlična motivacija. Sve sam stvorio teškim radom, to nije bilo mučenje, već proces koji umetnika određuje. Definicija talenta je sposobnost za rad. Tu rečenicu sam urezao duboko u svoje pamćenje i njom sam se vodio.

Da li se vaš mlađi brat ugledao na vas tokom odrastanja?
- Imam mlađeg brata Velibora, koji radi u gradskom pozorištu u Podgorici. On vodi svoj život, radi i bori se, međusobno se pomažemo koliko god možemo. Imamo sjajan odnos iako sam ja pre sedamnaest godina otišao od kuće i nikada više nisam živeo sa mojima, već samo im dolazio u posetu. Ostali smo u vrlo bliskom kontaktu iako smo bili razdvojeni veći deo vremena tokom njegovog odrastanja. On je jedan sjajan, čvrst karakter i drago mi je što je izrastao u dobrog čoveka.

Sigurno je vaša majka izuzetno ponosna na vas i brata?
- Moja majka je vrlo ponosna na nas dvojicu. Ta žena prati sve emisije, sve novine i ona mi je najveći kritičar. Uvek ima neke svoje zamerke i kada na televiziji vidi nekoga ko je po njenom mišljenju baš lepo obučen, uvek me pita zašto se i ja tako ne doteram i zbog čega uvek dođem izgužvan. U šali joj kažem da ne mogu da peglam i da me ne "pegla".

Pita li vas majka kada ćete joj podariti unuke?

- Svakodnevno mi mozak probija pitanjem kada ću da se oženim. Ona ne može da shvati, kao i mnogi iz starije generacije, da se vreme promenilo i da su godine kada se ljudi odlučuju na brak pomerene, pa je u redu da se na taj korak odlučiš i u četrdesetoj.

Planirate li da imate veliku porodicu?
- Planiram veliku porodicu, to je za mene izvesno i normalno. Bez toga nema napretka, ali ništa ne može na silu. Sve treba da dođe spontano i da se poklope kockice da bih napravio taj korak.

Hoćete li uskoro načiniti taj korak?
- Nikad se ne zna, ne mogu sada da tvrdim, ali da planiram da se oženim planiram.

S obzirom na to da godinama živite sami, osećate li se ponekad usamljeno?
- Nije uvek prijatno doći u praznu kuću, ali ponekad je i dobro, kada se osećam iscrpljeno. Suštinski, dobro je živeti sam jer te to očeliči. Ako nisi za sebe i ne možeš sebe da obezbediš, onda ne možeš ni drugom da pomogneš, ni drugoga da usrećiš.

Jeste li spremni da nekoga usrećite?
- Mislim da sam spreman, ali ne mogu ništa na silu. Kada se desi brak, desi se. Svakako ćete znati.

Zaljubljeni ste?
- Jesam, emotivno sam ispunjen i stabilan.

Da li biste voleli da imate muško ili žensko dete?
- Svejedno mi je da li ću imati muško ili žensko dete. Kada bih mogao da biram, voleo bih da prvo dobijem kćerku. Možda zbog toga što ženska deca uvek više vole očeve, a sinovi majke. Jeste da sam Crnogorac, ali rušim sve moguće predrasude. Imam mnogo prijatelja koji imaju kćerke, to su male princeze koje obožavaju svoje očeve, jedva čekam da budem u toj poziciji.

Koji je bio najteži trenutak u vašem životu?
- Najteži trenutak u životu mi je bio onaj kada mi je otac preminuo, to je bio veliki šok za mene, ali čovek to na neki način delimično prevaziđe. U suštini, taj gubitak nikada u potpunosti ne može da se prevaziđe, ali boriš se sa tim. Roditelj je roditelj.

Smatrate li da ste postali takav čovek da porodica može vama da se ponosi?
- Najbitnije je da sam čovek i da svakoga mogu da pogledam u oči. Nikada nisam imao neprijatelje, nikoga u životu nisam prevario niti sam išta ikome uradio nažao.

Koliko vam prija pažnja pripadnica lepšeg pola?
- Nisam svestan da me žene vole, meni je zanimljivo što ljudi koji su u mom okruženju to primećuju, kao što primećuju i neke ljude koji su stekli predrasude prema meni na osnovu mojih uloga ili pojavljivanja u medijima. U kom god kontekstu da se javna ličnost pojavi u medijima, ljudi stvaraju pogrešnu sliku o njenoj ličnosti jer je zapravo ne poznaju. Možda me žene vole zato što sam opušten i što se nikada nisam uobrazio. Nikada nisam mislio da sam važniji u odnosu na ono što suštinski jesam. Normalan sam i prirodan čovek. Mislim da se ljudi upravo time oduševe, bez obzira kog su pola.

Intervju: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Bojan Vuković