Pola sata sa... Jelena Kajgo || Hello Magazin!

Direktorka „Bitef teatra“ Jelena Kajgo i ove godine sa velikim entuzijazmom pristupila je organizaciji, četrdeset sedmog po redu, „Bitefa“, koji se ove godine održao pod sloganom „Teško je biti“. Ova šarmantna dama, baletski kritičar i nekadašnji član baletskog ansambla „Narodnog pozorišta“ iz Sarajeva i „Pozorišta na Terazijama“ ističe da nije lako biti umetnik u današnje vreme, ali je velika privilegija biti među kreativnim ljudima i upravljati jednom važnom kulturnom ustanovom kao što je „Bitef“. Iako je nedavno doživela pravu slavu na njujorškoj sceni, kada je njena predstava „Relisti“ izvedena u pozorištu „Here Art Centre“, u čuvenom umetničkom kvartu „Soho“, Jelena Beograd nikada ne bi zamenila Njujorkom.

Da li teško biti direktor „Bitefa“?
- Nije lako, ali i tu je prisutan taj kontrateg. Kada na festival pristignu značajni gosti, eminentni umetnici, kada se zakotrlja ta magija novog, uzbudljivog teatra, svežih ideja, novih estetika, finansijske brige odu u neki sasvim drugi plan. Ili kada u „Bitef teatru“ napravite uspešnu premijeru, kada date šansu darovitim ljudima da iskažu svoj talenat, kada se te kreativne energije pisaca, glumaca, reditelja krenu prožimati, pa kreiraju izbudljivo umetničko delo, shvatite da je sve na kraju ipak bilo vredno truda.

Nije li malo hrabar potez, što je predstava "Before Your very eyes" otvorila ovogodisnji Bitef?

- Hrabrost je glavna karakteristika „Bitefa", već gotovo pola veka. Tu predstavu izvode tinejdžeri koji nam daju svoju viziju i svoj doživljaj sveta, a to je zapravo vrlo "bitefovski". Nekada je „Bitef“ sablažnjavao konzervativnu publiku kada je prikazivao nage izvođače, a sada je to nešto uobičajeno. Tada je to bilo šokantno, dekadentno, subverzivno.

Šta mislite o izboru Ivana Tasovca za ministra kulture?
- Drago mi je da je jedna svestrana ličnost, koja objedinjuje umetnički i menadžerski aspekt, postavljena na mesto ministra kulture. Verujem da mu neće biti lako na toj poziciji, ali on deluje kao čovek koji voli izazove i koji je svestan problema koji su nagomilani u kulturi. I sam je na njih često ukazivao, pa verujem da ima viziju kako iz njih izaći. Naravno, veoma značajan je i nagoveštaj o povećanju budžeta za kulturu, jer bez toga ministru zaista ne bi pomogao ni čarobni štapić.

Ove godine vaš komad "Realisti" prikazan je na njujorškoj sceni. Kakve utiske nosite odatle?
- Njujorška produkcija „Realista“ prevazišla je sva moja očekivanja, glumci su sjajni, među njima i naši, Jelena Stupljanin i Uliks Fehmiu. Režija je besprekorna, a potpisuje je Ian Morgan, poznati njujorški reditelj. Dobili smo odlične kritike. Sada su u toku pripreme za produkciju ovog komada u Melburnu i tome se jako radujem.

Smatrate li velikom nepravdom, to sto su „Realisti“ u Njujorku izazvali odlične reakcije, a šest godina kod nas nisu izazvali interesovanje da budu realizovani?

- U pozorištu je to poznat fenomen, da neki tekst čeka godinama u fioci iz različitih razloga i zbog različitih okolnosti, ili da na premijeri dobije loše kritike, a posle postane priznato delo. Vrlo mi je simpatična priča vezana za čuveno Nušićevo „Sumnjivo lice“. Odbijali su ga svi upravnici "Narodnog pozorišta" kao, svakako vrlo duhovit komad, ali previše kritički nastrojen. Na kraju kada je sam Nušić postavljen za upravnika tog pozorišta, ni on nije smogao snage da postavi „Sumnjivo lice“, pa je taj tekst čekao dvadeset godina da zaživi na sceni. A igra se i danas i igraće se verovatno dok je našeg pozorišta. Mene pogađa to što se kod nas malo igraju domaći, savremeni dramski pisci.

Da li ste ikada razmišljali da zauvek napustite našu zemlju?
- Devedestih godina sam živela dve godine u Atini, boravila sam često u Londonu gde mi živi sestra. Veoma volim Njujork i imala sam priliku da boravim u njemu, i ako sam nekada i razmišljala o emigraciji, sada o tome zaista ne razmišljam. Veoma sam vezana za Beograd, smatram da je dovoljno veliki i dovoljno mali, nekako sasvim po mojoj meri.

Šta najviše volite u Beogradu?
- Volim Kalemegdan, reke, Vračar na kome sam odrasla, volim to što se ljudi ovde više druže nego u zapadnoj Evropi. Volim te različite istorijske boje i uticaje koji se u Beogradu prelamaju i prožimaju.

Jeste li završili pisanje knjige "Male smrti"?

- Privodim taj roman kraju, uvek mi nedostaje vremena, ili se ispreči neka premijera ili neko gostovanje. Ali, čovek vremenom nauči da bude strpljiv. Meni je pisanje svojevrsna terapija, kroz koje čovek razotkriva neke slojeve svog bića, upoznaje sebe, artikuliše svoje osećanje sveta. Drago mi je da sam u fazi kada nemam nekih naročitih umetničkih ambicija, pišem samo zato što imam potrebu za tim, i što me to suštinski ispunjava.

Piše: Jelena Popović
Foto:Janko Petković