Jelena Janković: Bilo je momenata kada sam pomišljala da odustanem od tenisa || Hello Magazin!

Poznata Beograđanka Jelena Janković ponovo je među deset najboljih na svetu u ženskom tenisu. Zgodna dvadesetosmogodišnjakinja, nekadašnji svetski „reket broj jedan“, povratkom u "top 10" ispunila je cilj koji je sebi zacrtala. Iskrena i direktna u komunikaciji, sportistkinja je našu i svetsku javnost osvojila šarmom i eksplozivnom igrom. U dugogodišnjoj uspešnoj karijeri uvek ju je majka Snežana pratila na turnirima, a danas to čini njen brat. Na emotivnom planu Jelena kaže da je ostvarena ali je odlučila da svoju intimu ljubomorno čuva za sebe, ne želi da je deli sa javnošću.

Za magazin „Hello!“ Jelena otvoreno govori o sebi i svom životu, ne želeći da akcenat stavlja na privatnost, ali je istakla da je emotivno ispunjena.

Kako se osećate budući da ste ponovo među deset najboljih teniserki sveta? Kolika je bila podrška koju ste imali u porodici i koliko je odricanja bilo potrebno u poslednje vreme?

- Nije lako biti u svetskom vrhu, pa su usponi i padovi deo mog posla. Teško je održati visok nivo igre iz godine u godinu, pogotovo ako ste imali dosta povreda. Ja sam nekoliko godina imala tu konstantu i bila prvak sveta. Jedan od ciljeva koji sam sebi postavila ove godine bio je da se vratim u "top deset". Vratila sam se i radujem se zbog toga i želim da nastavim da napredujem. Od svoje porodice imam neizmernu podršku, što mi daje krila i pomaže da prevaziđem teške situacije u sportu kojim se bavim. Odricanja u profesionalnom tenisu su neizbežna i na to se pre ili kasnije morate naviknuti.

Kakav je život profesionalnog sportiste? Muči li vas nekad usamljenost i stalno pakovanje kofera?
- Naš život je pre svega interesantan i sadržajan i odlikuju ga stalna putovanja, menjanje kontinenata, klimatskih uslova, upoznavanje sa mnogo ljudi, redovno i mukotrpno treniranje, naporni mečevi, stalna trka s vremenom. Usamljenost me nikad ne muči, jer je sa mnom uvek neko od moje porodice i članova stručnog tima. Zbog frustrirajućeg pakovanja i ponovnog raspakivanja kofera osećam se kao putujući nomad, naročito kada se selim iz toplijih u hladne krajeve. Nekad mi dosade i stalne obaveze, čini mi se da nikada nemam dovoljno vremena za opuštanje i druženje.

Da li vaša majka Snežana i dalje ide sa vama na turnire?
- Moja mama sve ređe putuje sa mnom. Odlučili smo da je sada najbolje da se posveti kućnim obavezama i više vremena provodi sa ostalim članovima porodice, pošto to ranije nije bila u mogućnosti zbog čestih putovanja sa mnom. Bila mi je velika podrška sve ove godine, ali joj je to postalo suviše naporno i stresno. Poslednjih godinu dana moj brat Marko putuje sa mnom i mnogo mi znači da neko od moje porodice bude uz mene. Marko odlično podnosi stres dok se ja takmičim, kao i moje promene raspoloženja na terenu, koje ste verovatno primetili.

Osećate li se umorno i koliko puta dnevno trenirate?

- Umorno se osećam vrlo često, pošto mnogo putujem, treniram i igram mečeve, a imam i mnogo obaveza van tenisa. Nekad imam po dva treninga, nekad jedan dnevno.

Vodite li računa o ishrani?
- Trudim se da se hranim zdravo i u skladu sa mojim energetskim potrebama, ali naravno, nekada sebi dam oduška i ne opterećujem se brojanjem kalorija.

Da li vam je u nekom trenutku karijere bilo toliko teško da ste pomišljali da odustanete?
- Bilo je takvih momenata kada sam pomišljala da prestanem da se bavim tenisom. Tada sam se trudila da razmišljam pozitivno i nalazila motiv da se vratim na pravi put i nastavim da radim ono što najviše volim. Kada pomislite da ste na izmaku snage, tek onda bi trebalo da uložite dodatan trud i napor, da budete uporni i kažete sebi da možete i morate dalje jer ovaj život nema reprizu, neke šanse pružaju se samo jednom. Fokusiranje na tenis pomoglo mi je da prevaziđem sve teške trenutke u privatnom životu.

Verovatno vam se dešavalo da kao i vaše vršnjakinje želite da se opustite u provodu, a ne možete zbog treninga i turnira?

- Kao i svi mladi ljudi, volim da izađem, ali mi uslovi to ne dozvoljavaju. Svesna sam da nije moguće biti do kasno u provodu i ustati rano da bi ste trenirali ili takmičili se. Kućna varijatna mi je ponekad idealno rešenje. Prijatna muzika i dobro društvo su dobra zamena dok traje takmičarska sezona.

Da li vrhunski profesionalni sportista mora da bude spreman da žrtvuje i ljubav i da li je to bio slučaj sa vama?
- Vrhunski sportista mora da bude spreman na sve žrtve koje su potrebne. To konkretno znači da vodi jedan skoro asketski život, u kome nema mnogo slobodnog vremena, pa time ni mogućnosti da se često viđate sa partnerom, posebno ako je i on profesionalni sportista. Sreća da karijere sportista ne traju predugo.

Jeste li slobodni u emotivnom smislu ili ste i dalje u vezi?
- U emotivnom smislu sam zauzeta, što znači da imam emotivnog partnera. Poštujem tuđu privatnost i očekujem da drugi poštuju moju. Znam da su poznate ličnosti interesantne javnosti, ali za moju intimu meni su potrebni trenuci daleko od očiju javnosti.

Koliko se na terenu oseća bilo koja vrsta tenzije koju imate u privatnom životu i da li zbog toga izbegavate nerviranje?

- U životu vam se nekad dogode i stvari koje ne možete da izbegnete i planirate i, naravno, da vas pogađaju i utiču na vas, ma koliko se trudili da budete profesionalni i psihički stabilni. Ipak, morate da smognete snage da prevaziđete teške momente i nastavite.

Reklo bi se da ste po prirodi vrlo emotivni i osetljivi. Zaplačete li brzo i šta vas obično rasplače?
- Tačno je da sam vrlo emotivna osoba, prosto sam takva po prirodi. Mnogo toga može da me rasplače, u zavisnosti od situacije, pogotovo ako sam nemoćna da je rešim. Volim da kažem ono što mislim, što, nažalost, nekad nije dobro ili se pogrešno protumači. Kao i svaki čovek, dešava mi se da na terenu i van njega odreagujem impulsivno, pa mi kasnije bude krivo zbog toga. Nije mi svejedno posle takvih situacija. Međutim, susreti sa bolesnom decom i ljudima ne ostavljaju me ravnodušnom, navode me na razmišljanje da je čoveku zdravlje najbitnije. Tada sam najtužnija.

Vaši roditelji imaju divan skladan brak, priželjkujete li i vi da jednog dana zasnujete takvu zajednicu ili vam, možda, „papir“ nije važan?
- Moji roditelji su moj uzor. Mnogo ljubavi, tolerancije ono je što me impresionira posle toliko godina braka. I ja bih bila srećna da imam takav brak. Sam papir ne znači nista, ali ako u braku postoje deca, smatram da je to normalno.

Poznato je da volite modu. Koliko vam je važno da lepo izgledate i koje je vaše najjače oružje?

- Uvek biram samo ono što volim, u čemu se osećam prijatno, ono što mi je lepo stoji bez obzira na trend. Čini mi se da sam na taj način izgradila sopstveni prepoznatljiv stil. Volim da se obučem elegantno, u zavisnosti od prilike, i nije mi bitno koju odeću nosim, već način na koji je nosim. Smatram da je najlepša karakteristika osobe sa stilom iskrenost. Moje najjače oružje je detinji osmeh koji iskreno otkriva ono što mislim tog trenutka.

Da li se, kako postajete zreliji, pomalo zatvarate u sebe?
- Nisam ista kao nekad. Vreme neumitno menja osobu. S godinama čovek postaje zreliji, mudriji, na mnoge stvari gleda drugačijim očima. Sada više poštujem život i ono što mi je dato, ono što imam. Trudim se da svakoga dana uradim nešto dobro. Retko se zatvaram u sebe, iako nekad postoje stvari koje zadržim samo za sebe, nekakva lična previranja i dileme u vezi sa odlukama. Naučila sam da u životu postoje prioriteti i kada su oni dobro poređani, čovek se oseća lepše.

Kako vidite sebe po okončanju karijere? Gde ćete živeti i šta ćete raditi? Koliko dece priželjkujete da imate?
- Posle završene karijere sebe vidim kao udatu ženu okruženu razigranom decom. Još ne znam tačno gde ću živeti, to će biti zajednička odluka mene i mog bračnog partnera. Volela bih da imam dvoje dece.

Volite društvo dece, razmišljate li o ulozi majke?
- Decu obožavam i kad god mi se ukaže prilika, družim se sa njima. Njihovi osmesi su za mene najdivniji poklon. Ovog trenutka ne razmišljam o svojoj deci. Još malo, nisam sve rekla u tenisu.

Intervju: Nadežda Jokić
Foto: Marko Krunić