Džiboni: Ljubav je neistražena misterija || Hello Magazin!

Zlatan Stipišić poznatiji kao Džiboni, otac je troje dece, ali ima ih i još 14 koje je “prisvojio” zato što su ih pravi mama i tata začeli posle njegovog koncerta i uz njegovu muziku. Ima urednu evidenciju o “svojoj” deci, od kojih se jedno nalazi i u Srbiji.
- Na taj ritual sam baš ponosan. Javili su mi se ljudi koji su poslušali moj savet da posle koncerta puste moj CD, legnu sa voljenom osobom bez pidžama i puste prirodu da odradi svoje. Tako da po mojoj računici taj mali Novosađanin sad ide u treći osnovne - kaže Džiboni za “Blic”.

U čemu je vaša Tajna veština?
- Mislim da je u tome što nisam pisao hitove. Dva puta u životu sam to probao i to su mi bile najgluplje i najgore pesme. Uvek sam pisao pesme koje bih ja voleo da slušam i onda se dogodila čarolija da je jedan broj ljudi te pesme osetio kao svoje. Neki drugi bi na moj mestu poludeli jer se dešavalo da neke pesme pronađu svoju publiku tek posle pet, šest godina. Za neke stvari potrebno je vreme da bi postale ono pravo, treba vremena da ljudi nađu svoj put do tih pesama. To je ta tajna veština.

Jedan ste od retkih koji su ukinuli bis na koncertima.

- Imao sam bis, ali sam ga ukinuo pre dve godine jer mi je taj igrokaz išao na živce. Siđemo sa scene, a publika nas vraća aplauzima, a i oni i mi znamo da ćemo se vratiti na scenu. Ma, ljudi, ajmo svirati.

Imate i pravilo da na kraju koncerta kažete publici da oni koji su popili ne sedaju za volan.
- To govorim već pet godina jer sam shvatio da ne bih mogao da izdržim da neko dođe na moj koncert gde se slave ljubav, nada, opraštanje, poverenje i da na kraju ne bude hepienda. Brinem za te ljude.

Ljubav je glavna tema?
- Ljubav je neistražena misterija. Zamisli samo, na planeti živi sedam milijardi ljudi, tri i po milijardi žena i muških i to ludilo od tri i po milijardi ljubavi, i nijedna ista.

Da li ste vi glavni akter u svojim pesmama?

- Moje pesme imaju veze i sa mnom ili sa mojim bliskim ljudima. Ako neke pesme nisam doživeo, onda sam ih uz bliske ljude proživeo. A ovo drugo, ponekad analiziram sebe ali pre svega kroz racionalne postupke, gde sam pogrešio, da li sam nešto dobro uradio, ali priznajem da se ne upuštam u analizu sebe i nekog svog duhovnog sveta. Racio nije baš najbolji prijatelj inspiraciji.

Kada ste shvatili da niste hevi metalac, već ljubavni pesnik?
- U mom srcu se ništa nije promenilo. Svake, tri, četiri godine tražim neki zvuk, nekad novi, nekad stari. Počne me zanimati ono što je bilo pre, a ne samo ovo što je danas i gde idemo. I kad radim muziku ne razmišljam koji je to trend, žanr, stil i koju policu se to može staviti. Ipak, odrastao sam u vreme kada su stvari bilo puno šire. Danas je u muzici i životu sve jako suženo i jako ubrzano. Mene su u Londonu naučili da ljudi ocenu o muzici donose u roku od sedam do deset sekundi! Zamislite da danas na festival Siget ili Egzit dođu mladi Kvinsi ili Bitlsi. Na koji stejdž idu? Ako Makartni krene „Maj Mišel“ ide na jedan, a ako krene da svira „Helter Skelter“ onda na rok stejdž. Sve je tako fokusano.

Ali i vaš slučaj govori da može i drugačije, da postoji muzika i van trenda.
- Da, to je meni moja publika dozvoli, ali je za to trebalo 20 godina. Treba vremena da se ljudi tobom očaraju, pa da se razočaraju, pa da se onda opet vrate jer možda nisu shvatili na prvu loptu i onda je to to. Mlađi danas nikad ne bi išli tim putem.

Sad kada ste i zvanično postali Evropljanin, kako se osećate?

- Mislim da se Evropa ujedinila ne zato da bismo zajedno bili protiv nečega, već da bi se očuvao stil života. Pazi ovo. U Francuskoj su pre krize hteli na referendumu da sredu proglase za neradni dan. Kažu, radiš ponedeljak i utorak, u sredu se malo da odmoriš, izvedeš suprugu u bioskop, opet radiš četvrtak i petak i onda imaš vikend. Kad su im u skupštini rekli da li ste normalni, mora da se radi više, oni kažu: mi smo bitku s Kinezima izgubili i ne mislimo uopšte da se takmičimo s njima. Oni ceo dan rade za šaku pirinča, mi to nećemo. Hoćemo neradnu sredu i da živimo onako kako nam odgovora. Čekaj, jer hoćemo kao u Americi da kad polomimo nogu platimo gips 650 dolara? Pa ne bismo baš to. Evropa je civilizacijska zajednica jer sam ipak sličniji Grku i Italijanu nego na primer Pakistancu. Još nešto. Imam prijatelja, sjajnog džez gitaristu koji se zvao Savanah, a pravo ime mu je Milivoj. Kaže da ne veruje u moderan svet i da hoće da živi u Africi, pa je otišao tamo i promenio ime. Kao belac koji zna note i orkestraciju postao je glavni u nacionalnom orkestru. I onda on dogovori da probe orkestra budu ponedeljkom u 11. Neko dođe ne u 11, već u utorak, neko u sredu jer njima je pojam o vrememu drugačiji. E onda je Savanah trpeo, trpeo, pa poludeo, vratio se kući i sad verujem da je ponovo Milivoj. Zato, da se ne lažemo....

Šta vam smeta u Evropi, sem zabrane pušenja?
- Čini mi se da je ujedinjena Evropa još premlada i da se uči na svojim iskustvima. Neke predrasude se teško menjaju. Bez obzira na to, pola Londona vozi nemačke automobile, a pola Nemačke ume da govori engleski jezik. I svi letuju u Španiji u italijanskim kupaćim gaćama. Na kraju ljudi prihvate jedni od drugih ono šta je najbolje. Kad dalmatinski pršut pobedi nemački parizer, znaćemo da je Evropa sazrela.

U vašim pesmama uglavnom nema politike, ali se uvek može pronaći.
- Moja politika je gledaj u svakom čoveku bolju stranu. Ali, ne slažem se skroz sa Džonom Lenonom koji je napisao jednu od najboljih pesama „Imedžin“. Ono da nema religija, naroda, nacija, sve bi bilo bolje. Mislim da nema smisla ljudima ukidati ono što je njihovo, već da svako može biti ono što jeste, da veruje u šta god želi, ali da u ljubavi prema svom ne naudiš drugome.

Čime se bavite kad se ne bavite muzikom?

- Da budem iskren, ničim! Zato sam i dosadan trač rubrikama, jer ne mogu da im ponudim te gluposti. Medije gledam kao neku gladnu aždaju koju anonimni ljudi stalno vuku za rep i viču „vidi me, vidi me, primeti me. I u jednom momentu aždaja se okrene, strpa ga u usta, e onda ovaj počne da viče: vrati mi moju privatnost, nemoj da me slikaš pijanoga s ljubavnicom. Ali, već je kasno, aždaja ga pojede i cela džungla je srećna. Aždaju nikad nisam vukao za rep.

Vi ste i ambasador Unicefa, verujete li da možete da promenite svet na bolje?
- Unicef je meni i ponos i frustracija. Ponosan sam kad su mi javili da smo za 117 odsto prebacili plan poseta školama u kojima smo im govorili o štetnosti nasilja. Umesto u 100 mi smo bili 217, stižu čestitke od Šveđana, Iraca... Super. A onda otvoriš novine i pogledaš crnu hroniku i pomisliš da ništa nisu uradio! A to mi je frustracija. A onda stvatim da je moj doprinos samo kamičak u ogromnom zidu. Ali sam dužan da ga ugradim.

Zašto Beograd zaobilazite?
- Svi menadžeri koje sam poznavao od pre 25 godina, promenili su svoja zanimanja. Nekad su bili menadžeri, a sada su vlasnici restorana, glavni urednici u novinama, Sale Dragić je na primer postao kompozitor i uglavnom su svi u nekim novim poslovima. Pojavili su se novi, mladi ljudi s kojima sam trebao odnos da izgradim od početka. Morate da znate da se ovaj posao radi s dosta improvizacije i instinkta. Moja reputacija i karijera nisu igračke koje ćeš da daš, a prvi put ga vidiš. Ipak se pojavila ekipa u koju imam bezgranično poverenje. A u ovom poslu poverenje je osnovna stvar.

Imate li strah od koncerta 25. oktobra?

- Nikad nemam strah od koncerta, već da li će sve da funkcioniše kako treba. Nemam strah kako će me prihvatiti u Srbiji jer ja nisam projekat neke velike halabuke, propagande. Ljude do kojih sam došao, došao sam pesmom koju su prepoznali kao svoju. Očekujem da će koncert u Beogradu biti vrhunski. Mora da bude.

Šta pamtite od Beograda?
- Ljude u Makedonskoj ulici, redakciju lista „Rock“... Mi smo kao „Osmi putnik“ 1986. i 1987. snimili za PGP. Pamtim mog urednika Petra Popovića, koji je prvi čovek uz Sinišu Škaricu verovao da će od mene biti nešto. Ali nije mogao protiv svih. Sećam se kad sam došao kod Pece u redakciju i on mi kaže da je slušao moj album, ali da to nije dobro izmiskovano i tako nešto, a onda pita mene šta ja hoću od svog života. E onda održim moj monolog od 40 minuta, on me prekine, uzme za ruku, odvede u PGP i kaže: “Ljudi on je taj, potpišimo ga da nam ne pobegne”. Odmah sam dobio ugovor bez da su čuli muziku. Peca je bio i ostao veliki autoritet.

Pratite li muzičare iz Srbije, osim Đorđa Balaševića za koga znamo da ste veliki njegov fan?
- Đorđe je velemajstor. Čak i da ništa nije snimio nakon 1986. ostavio bi neizbrisiv trag. Rekao bih da imate dobre repere. Mene taj rep uvek uzbuđuje, zato što to ne znam da radim. Reperi su kolumnisti, idu pravo u glavu.

Da li biste pisali pesme za narodnjake?
- Ne. Ne bih, jer postoje ljudi koji bi to napravili puno bolje od mene. U to se ne bih upuštao.

Izvor: Blic