Momčilo Bajagić Bajaga: Uvek imam tremu kada nastupam u Beogradu || Hello Magazin!

Rokerski šarmer Momčilo Bajagić Bajaga tokom trideset pet godina karijere bio je "tiha patnja" mnogim generacijama tinejdžerki, muzički idol i inspiracija bendovima koji su godina nastajali. Kao četrnaestogodišnji dečak bio je član benda "TNT", a sa osamnaest postao je ritam gitarista kultnog benda "Riblja čorba“, za koji je napisao nekoliko velikih hitova. Solo karijeru započeo je koncertom u Zagrebu na kome je izvodio pesme čiji je bio kompletan autor. Bend sa kojim i danas nastupa "Bajaga i instruktori" bio je potpuno osveženje muzičke scene osamdesetih godina, a Momčilo je postao zvezda čiji je poster krasio zidove gotovo svake devojačke sobe na prostoru bivše Jugoslavije. Prvi album "Instruktori“ su snimili 1983. godine u Bajaginom stanu i "Studiju 5“, pod nazivom "Pozitivna geografija“, a u stvaranju pomogao im je i Kornelije - Bata Kovač čije je ime u svetu muzike garantovalo kvalitet. Sve ostalo je istorija i rok antologija.
Pedesettrogodišnja rok legenda ima stabilan brak sa suprugom Emilijom koju je upoznao kao osamnaestogodišnjak kada je ona bila učenica Ekonomske škole, a on je tada počinjao da svira u bendu „Riblja čorba“. Danas su Emilija i Momčilo roditelji dvadesetdvogodišnjeg Marka i šesnaestogodišnje Anđele i pažljivo čuvaju svoju intimu. Ipak, ni to što je Bajaga van scene povučen, porodičan čovek ne utiče na gromoglasan vrisak žena kada izađe na binu. Za sve dame u publici, on će zauvek biti zavodnik koji je obeležio njihovo odrastanje, dok su nove generacije koje dolaze na koncerte "Bajage i instruktora“ nesporan dokaz da je Bajagina muzika oličenje kvaliteta i da su njegove pesme postale evergrin, prijemčiv i blizak svima, bez obzira na godine.

Imate li tremu kada nastupate u vašem gradu?

- Uvek ima treme kada nastupate u Beogradu. Kad sam bio klinac, ta trema je bila veća nego sada, ali kada uporedim taj osećaj sa osećanjem pred nastupe u drugim gradovima, trema je veća u Beogradu nego bilo gde drugo. Kad nastupate u svom gradu, tu ti na svirku dođu svi, i roditelji, i rođaci, i prijatelji, i komšije pa je normalno da imaš veću odgovornost, što bi rekli, niko nije prorok u svom selu, ali zato kada koncert uspe, to je najveće zadovoljstvo.

Naša prestonica vam je večita inspiracija?
- Normalno je kada čitav život provedeš u jednom gradu da ti on bude inspiracija. Beograd je uticao na moj život u svim segmentima, pa je normalno da sam to u svojim pesmama i opisao.

Kakve uspomene vas vežu za koncertni prostor za Kalemegdan, Donji grad i Dorćol uopšte?
- Neko vreme, osamdesetih godina, živeo sam na Dorćolu, i često sam provodio vreme na Kalemegdanu. Moja tadašnja devojka, a sadašnja supruga Emilija i ja živeli smo blizu parka na Dorćolu u Skenderbegovoj ulici, imali smo tada jednog psa mešanca koji se zvao Ami i sećam se da smo ga svakodnevno šetali po kalemegdanskom parku. Nema mesta koje ne poznajem u tom delu grada. Imam četiri, pet pesama u kojima se pominju neke lokacije vezane upravo za Kalemegdan, na primer, "Zindan kapija" ili "Brda za razmišljanje".

Kakve vas uspomene vežu za Zemun?

- Zemum je grad u kome sam odrastao, tamo sam završio osnovnu školu. To je bilo neko drugo vreme, Zemun je tada bio drugi grad. Sećam se da je moja majka u to vreme pričala kad krene u Zemun da ide u grad, a kada je išla u prestonicu, to se onako svečano i posebno naglašavalo sa "idem u Beograd“. Kada sam bio klinac, tamo gde je sada hotel "Jugoslavija“ bilo je gradilište i tek je počeo da se nazire hotel, a tu blizu bila je i autobuska stanica „Zemun“, a iza svega toga sam sa društvom brao bambus, što sam malo opisao u pesmi "Stari put za Novi Sad“. Zemun je bio mirniji grad upućen na Dunav, tako da detinjstvo i osnovnu školu najviše pamtim po tome što smo vreme provodili na reci i keju, a kasnije sam napravio i onu pesmu koja kaže: "To što Zemun ima kej mislim da je to okej“.

Šta za vas znači daljina, šta izaziva dim i kako se podiže prašina?
- To je kovanica koju sam smislio za naziv albuma "Daljina, dim i prašina“, koja možda preispituje kao i pesma sa istim imenom - prošlost. Kada čovek dođe u moje godine, u redu je da pogleda iza sebe i razmisli šta je sve bilo. Daljina se možda odnosi na veliki broj kilometara koje sam prešao u svojoj karijeri koja, ako računamo i onaj period sa grupom ,,Riblja čorba“, traje već trideset pet godina. Prašina se podigne kada putujete, jer ima baš mnogo prašnjavih puteva, a dim je nešto neuhvatljivo.

Do sada ste održali više od tri hiljade koncerata, šta vas pokreće da sa istim žarom svirate i dalje?
- U svom poslu najviše volim dve stvari, prva je da stvaram pesme i da sviram u studiju, a druga su koncerti. Sve ostalo ponekad mi malo predstavlja i opterećenje, ali bina je mesto na kome se uvek dobro osećam i gde me bar na ta dva, dva i po sata niko ne zove telefonom, niko ne smara nekim pričama, i mesto gde ne moraš ni o čemu drugo da misliš osim da uživaš u muzici. Tako da, hvala Bogu, ja uživam i mislim da imam veliku sreću što se bavim poslom koji volim i kada se desi nekada da po tri, četiri meseca ne sviramo, a to je vrlo retko, stvarno mi nedostaju koncerti.

Koliko vam porodica, supruga i deca znače kao podrška, ali i kritičari?

- Znače mi mnogo. Naravno, mislim da ta harmonija u porodici znači svakom čoveku pa i meni. Uvek sam imao punu podršku supruge Emilije i dece, s tim da deca nisu više tako mala, to su sada odrasli ljudi. Moj sin Marko ima dvadeset dve godine, a kćerka Anđela šesnaest. Marko je student treće godine fakulteta, a Anđela će sada da upiše srednju školu. Oni su kritičari mog rada, ali uvek su pozitivni, njihovo mišljene uvažavam, ali mislim da im se uglavnom dopada ono što radim, tako kažu.

Da li vaša deca pokazuju interesovanje i talenat za vašu profesiju?
- Pokazuju mnoga interesovanja i razne talente, ali ne direktno za muziku. Marko studira pozorišnu produkciju, a Anđela bi volela da upiše dizajnersku školu, dakle opet je reč o umetnosti, ali na neki drugi način. Anđela pomalo svira klavir, pomalo i gitaru, išla je dve godine na časove pevanja kod moje dobre prijateljice Aleksandre Kovač. Mislim da oboje imaju različita interesovanja i da bi deci trebalo ponuditi što više opcija, da vide šta sve postoji, šta je lepo, šta im prija, pa da onda sami odaberu šta im leži i čime će se baviti u životu.

Da li ste strog roditelj?
- Mislim da nisam, ali to je bolje da vam moja deca kažu.

Koliko je teško ili lepo imati status slobodnog umetnika u Srbiji?

- Status slobodnog umetnika je teško imati bilo gde da ste, ne samo u Srbiji. Umetnost nije sigurno zanimanje, nemate redovne prihode, nekada materijalno može da bude isplativo, a nekada se dogodi da uopšte nemate posla, ali ja se eto trideset pet godina bavim umetničkim poslom i živim kao samostalni umetnik i ne žalim se. Nekada mi je malo bolje, nekada je malo lošije, imao sam sreću da se u životu nisam bavio nijednim poslom koji nema veze sa muzikom. Imao sam sreću da sam radio otprilike sve što može da se radi u muzici, od benda "Bajaga i instruktori“, preko rada za druge izvođače, takođe sam stvarao i muziku za pozorišne predstave, radio sam i filmsku muziku, muziku za serije, reklame, pa i muziku za decu. Nije bilo lako da toliko godina živiš od muzike, ali velika je sreća da sam to mogao, što važi i za ljude iz mog benda. Nas u "Instruktorima“ u najužoj postavi ima osam, iako nas je na bini šest. Imamo još dva člana koje na nastupima ne vidite, i svi uspevamo godinama da živimo samo od svog muzičkog rada. Basista Miroslav Cvetković Cvele ima školu u kojoj mališani uče rokenrol, i tu predaju Čeda i Loki, dok Žika ima i svoj bend "Babe“ i svima lepo ide. Mislim da je veliki uspeh živeti od svoje muzike ne samo u Srbiji nego bilo gde na svetu.

Koji je najbolji koncert na kome ste ikada bili, a da nije vaš?
- Bio je to koncert "Rolingstonsa" u Beču, na Prateru. Ne znam možda je uticalo raspoloženje, a ja volim "Stonse" i to je bila turneja posle albuma "Some Girls", i stvarno sve je bilo spektakularno. Prvi koncert koji je na mene ostavio trag bio je koncert grupe "Deep Purple“ koji sam gledao u hali "Pionir" početkom sedamdesetih godina. Pre toga nisam bio na pravom rok koncertu i taj nastup je za mene izgledao neverovatno. Sećam se kada je počeo koncet da smo svi istrčali sa tribina u prve redove i da sam stajao tik ispred bine, tačno naspram gitariste Ričija Blekmora, koji mi je bio idol u to vreme, bio sam baš blizu zvučnika i tri dana posle bio sam potpuno gluv, ništa nisam čuo. Ali, to je koncert koji je bio presudan da se bavim muzikom.

Tekst: Jelena Vlahović, Life Content