Zorana Arunović: Osvajala sam medalje i bila nesrećna što otac nije tu da vidi moje uspehe || Hello Magazin!

Dvadesetšestogodišnja reprezentativka Srbije u streljaštvu Zorana Arunović iza sebe ima impresivnu sportsku biografiju. Streljaštvom je počela da se bavi 2001. godine uz sestru Jelenu, koja se takođe bavila tim sportom, a danas je njen trener. Prvi put se takmičila za nacionalni tim 2003. i samo jednu godinu kasnije doživela je veliki juniorski uspeh osvojivši titulu prvaka države u juniorskoj, a potom i u seniorskoj konkurenciji, kada je pobedila legendarnu Jasnu Šekarić.
Iako je osvojila mnoga priznanja na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima, za simpatičnu Beograđanku najplodonosnija godina bila je 2010, kada je postala svetska šampionka u disciplini vazdušni pištolj na deset metara. Takođe, te godine je na Svetskom prvenstvu u Minhenu osvojila i pojedinačnu i ekipnu srebrnu medalju, zajedno sa sestrom Jelenom Arunović i Jasnom Šekarić. Zbog svega toga zasluženo je proglašena sportistom te godine prema izboru Olimpijskog komiteta Srbije, a dobila je i društveno-sportsku "Majsku nagradu", kao i nagradu grada u oblasti sporta.
Iako zadovoljna zbog velikih uspeha, jedan deo nje ostao je neispunjen srećom. Naime, radost zbog sportskih pobeda nije mogla da podeli sa ocem Dragoslavom, koji je preminuo 2000. Žao joj je što nije uspeo da vidi sve što je njegova mlađa kćerka postigla u sportu, u koji ju je on "uveo" kao doktor nauka na Fakultetu za sport i fizičku kulturu, popularni DIF.
Apsolventkinja ukrajinskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, koja govori engleski i ukrajinski, a služi se ruskim, španskim i nemačkim jezikom, osvojila je srebro na nedavno održanom Svetskom kupu u Čangvonu, a potom i bronzu na Svetskom kupu u Fort Beningu. Za magazin "Hello!" prvo govori o svojim interesovanjima mimo sporta.
- U slobodno vreme, koga u poslednje dve-tri godine imam veoma malo, volim da se šetam, bavim se fotografijom i često me možete videti kako se "valjam" negde izvodeći egzibicije, u potrazi za što boljim kadrom. Volim muziku, životinje, a zanimaju me i jezici. Lako ih učim i želela bih da do trideset pete naučim sedam stranih jezika i tečno ih pričam. Odatle je i potekla želja da upišem Filološki fakultet, na kome sam apsolvent - kaže Zorana, koja sa setom priča o preminulom ocu Dragoslavu.
- U više navrata želela sam da je tata, koji je bio doktor nauka na DIF-u, tu da vidi moje uspehe. Ni sama ne znam koliko puta sam to pomislila i poželela. Sećam se da sam posle svoje prve velike medalje, zlata na Evropskom prvenstvu 2006, bila strašno nesrećna što nije tu da to vidi. Dane posle osvajanja medalje umesto radošću zamenila sam tugom, ljutnjom, besom, nervozom. Mislim da mi je to bio jedan od težih perioda u karijeri. Posle svetskog zlata 2006, pa i 2010, iste misli i ista pitanja su mi se "provlačili" kroz glavu. Međutim, to je život. Od tatine smrti prošlo je gotovo trinaest godina i pokušavam da se sa ljudima koji su oko mene radujem uspesima. Ipak, i danas se dešava da se ponekad zapitam kako bi bilo da je on tu, kako bi reagovao, ali ne dozvoljavam da to bude opterećenje. Još kad sam bila dete tata je organizovao da uradim test čiji rezultati su pokazali da imam prirodne predispozicije za streljaštvo i rukomet, bila sam aktivno i razigrano dete. Kada je tata preminuo, 2000. godine, postala sam druga osoba, sasvim suprotno od razdraganog i aktivnog deteta koje sam bila. Za mene su postojali samo škola i kuća, nikakvo druženje sa drugarima ili neki nepotreban izlazak nisu dolazili u obzir. Mama i sestra Jelena su videle o čemu je reč i zajedno su počele da me nagovaraju da idem sa Jelenom na trening, da joj pravim društvo, jer je moja sestra tada bila aktivan strelac i član reprezentacije. S vremenom postale su toliko dosadne da sam prihvatila. Prvi odlazak u streljanu sa Jelenom je zapravo bio i moj prvi trening - kaže Zorana.
Veoma je vezana za sestru Jelenu, kao i za majku.
- Mama nas ispraća, dočekuje, uvek uskače da pripomogne. Sa Jelenom provodim više vremena jer smo, ipak, zajedno sve vreme na treninzima, koji obuhvataju veliki deo mog dana. Družimo se sa istim ljudima, i u mnogim stvarima smo upućene jedna na drugu. Posle tatine smrti postale smo više vezane jedna za drugu. Majku ponekad iz šale zovem "Gospođa Poreznica" jer radi u poreskoj upravi. Ne pričamo o novcu, ne pričamo o poslu, a trudimo se da ne pričamo ni o streljaštvu, koliko god to čudno zvučalo. Novac najradije trošim na ljude koji su mi dragi da bih njih obradovala, kupila im nešto lepo, izvela ih na ručak ili večeru. Ponekad volim sebi da priuštim neko sitno zadovoljstvo poput parfema, to je sve.
Na pitanje da li je emotivna stabilnost važna za osobe koje se bave streljaštvom, koje zahteva veliku koncentraciju, Zorana zaključuje:
- Mislim da je izuzetno važno da budete srećni i zadovoljni, ne samo u streljaštvu nego u svakoj sferi života. Kada ste srećni, to se odražava na apsolutno sve što radite, pa tako i na sport.