Boris Milivojević: Gluma nije lak i bezazlen posao || Hello Magazin!

Glumac Boris Milivojević, već tri decenije prisutan u našoj kinematografiji, dao je nesporan doprinos filmu i afirmisao glumačku profesiju kod nas. Prvu ulogu dobio je sa samo deset godina, a danas kao četrdesetogodišnjak ne može da se seti baš svih ostvarenja u kojima je igrao, a do sada ih je bilo pedesetak. Rođeni Beograđanin diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, a pored glume njegova velika ljubav je i muzika, te je prisutna i neostvarena želja da se njome profesionalno bavi. Imao je nekoliko bendova koje je osnovao sa prijateljima iz detinjstva, braćom Nikolom i Đorđem Đuričko. Osim sjajnih uloga na velikom platnu, u kultnim filmovima, kao što su "Nataša", "Munje", "Kad porastem, biću kengur", Boris je ostvario zapažene uloge gostujući u gotovo svim pozorištima glavnog grada. Pre nekoliko godina odlučio je da se sa devojkom iz centra Beograda preseli na selo, u nekoliko kilometara udaljenu oazu mira, gde je okružen bujnom prirodom. Kao slobodni umetnik u svakom smislu te reči, bira projekte u kojima će učestvovati, određuje svoje radno vreme, ali se suočava i sa svim manjkavostima koje donosi takav profesionalni status.

Odgovara li vam status slobodnog umetnika?
- Još me nijedno pozorište nije pozvalo da budem njihov stalni član, pa to nema mnogo veze sa mojim izborom. Moguće je da bih prihvatio da budem deo nekog pozorišnog ansambla jer mi se čini da bi mi to olakšalo život. Biti slobodan je lepo, ali opasno. Zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje rešava se malo teže, preko leta nema novca i sigurnosti stalnih primanja, o čemu oni koji su stalno zaposleni ne moraju da brinu.

Da li ste do sada birali uloge po osećaju ili je postojao i faktor sreće, pa su gotovo sve postale kultne i nijedna vas nije svrstala u određeni kalup?

- Malo sam ja birao uloge, a malo one mene, a ukoliko su raznolike i ukoliko me nisu "ukalupile", znači da sam uspeo da svoj posao radim kako treba. Ako je poneka od tih uloga postala kultna, odlično.

Koliko su na vas uticali reditelji i ekipa sa kojima ste sarađivali?
- Prve uloge su bile iz 1981. kada sam postao član "Dečjeg dramskog omladinskog studija" pri "Radio-televiziji Beograd" koji je tada vodio reditelj Miroslav - Mika Aleksić. Od tada do 1988. kada sam za sedamnaesti rođendan dobio lep poklon, osim u filmovima puno radim na televiziji i na radiju. Naime, baš na moj rođendan te godine na Filmskom festivalu u Brazilu dobio sam nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu "Zaboravljeni", gde su u konkurenciji u poslednjem krugu trojice najboljih, osim mene, bili veliki glumci Marčelo Mastrojani i Iv Montan, dok je Džek Nikolson ispao u prethodnom krugu.

Kako je bilo igrati sa Borom Todorovićem?
- Sa našim velikanom Borom Todorovićem nisam imao puno prilike da sarađujem, ali jesam sa njegovim sinom Srđanom. Mislim da je Srđan Todorović Žika pokupio najbolje od svog oca, ali se razvijao i nezavisno i postao je veliki i odličan glumac. Sa Borom sam samo jednom imao priliku da sarađujem. Pravo je uživanje bilo gledati ga kako radi i sa koliko je veštine, bez obzira u kakvim se okolnostima našao, uspevao da održi mir i koncentraciju. Godine iskustva, mnogo filmova i, naravno, talenat. Nezaboravno je iskustvo naći se sa njim na istom zadatku.

U filmu "Lepa sela, lepo gore" pokazali ste da nije potreban govor da bi se izgradili emocije i lik. Da li su epizodne uloge zahtevnije?

- Epizodne uloge, ma koliko bile male ili, naizgled, manje važne, u principu zahtevaju određenije prisustvo u delu, karakteru i funkciji i umnogome određuju priču glavnog junaka.

Kako napreduje snimanje filma "Spomenik Majklu Džeksonu"?
- Taj film je završen, za otprilike pola godine videćemo jesmo li uspeli da ispričamo stvari koje su aktuelne i veoma bitne za sadašnji trenutak. Dok gledamo ozbiljnu, naizgled svakidašnju dramu, zapravo dobijamo višeslojnu kritiku društva i sistema. Jedina suprotnost i kontrateza tom sistemu koji guši, ugnjetava i ukida progres i humanost je upravo u nama samima. Potrebno je da čovek u sebi pronađe pozitivnu misao koja uviđa problem, ali i da nalazi rešenje, volju da ne poklekne i snagu da izdrži. U istoriji su uvek pojedinci menjali njen tok, dajući najbolji primer, čak i život za uverenje da je čovek važniji od sistema, na primer Džon Lenon, Džon Kenedi, Martin Luter King. Ovaj film nas podseća da samo kao individue nešto možemo da promenimo i da ne bi trebalo da čekamo katastrofu ili da ispitujemo do kojih granica možemo da izdržimo, da ćutke tolerišemo ono što nam ne odgovara da bismo tek onda preduzeli neke korake. Glavni junak tog filma je zaista junak, on je nepopravljivi idealista, čovek koji od jednog trenutka postaje spreman da se žrtvuje za svoje snove, on je savremeni Don Kihot, borac protiv vetrenjača. Takav je i tekst reditelja i scenariste filma Darka Lungulova, a nadamo se da će i film ostaviti isti utisak.

Zašto ste odlučili da gradsku vrevu zamenite seoskom idilom?
- Nisam otišao u neku zabit da se bavim zemljoradnjom i stočarstvom i da provedem ceo život sa kozama, ćurkama i prasićima, već sam iz zgrade u centru grada otišao u kuću sa dvorištem, na periferiju, čitavih pet kilometara od Beograda. Normalno je da čovek ima malo zelenila oko sebe, naročito ukoliko mu to prija. Da nam je grad više u maniru svetskih metropola, verovatno bi većina živela na periferiji u zelenilu, a u centru samo sirotinja raja. Biće tako i ovde, samo malo docnije.

Muzika je vaša velika ljubav i neostvarena želja. Koje instrumente svirate, a koje ste usavršili?

- Sviram sve pomalo, ali još nisam imao priliku da savladam limene duvačke instrumente jer se tu tonovi proizvode i položajem usana, što mi je uvek predstavljalo problem. Kao klinac učio sam da sviram klavir, u srednjoj školi kontrabas, ali u suštini su me oduvek zanimali rokenrol bend i gitare, tačnije bas gitara.

Šta za vas znači muzika?
- Muzika mi je prva ljubav i nikada od nje neću moći skroz da se odljubim. Od malih nogu sve dok nisam upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, mislio sam da će mi bavljenje muzikom biti profesija, međutim nikad nisam sasvim odustao od ideje da se profesionalno bavim muzikom. Komponovao sam muziku za predstavu Dečjeg pozorista "Boško Buha”, za tekstove pesama Duška Radovića u predstavi "Na slovo, na slovo" i songove za poslednju sezonu serije "Mile potiv tranzicije" uz svesrdnu pomoć pozorišnog reditelja Đorđa, starijeg brata Nikole Đurička. Sa braćom Đuričko godinama "uzgajam" bend "Sport & Reinkarnacija" skraćeno "SiR". Imamo puno autorskih pesama, međutim, nismo dovoljno angažovani oko svirki, snimanja muzike i spotova, zauzeti smo porodičnim aktivnostima i poslom, jednostavno još nismo uspeli da se ostvarimo i kao muzičari, odnosno bend. Ljudi se sećaju "Sira" uglavnom po hitu "Čika" koji se vrteo na televiziji pre deset, petnaest godina. Trenutno se bavimo otkrivanjem mogućnosti beleženja zvuka na kućni računar, pa ćemo videti hoće li išta biti od toga, da li će nešto od toga otići u javnost ili će ostati samo privatna zabava.

Koliko vam znači gluma, i da li vam je vratila bar deo koji ste joj pružili?
- Gluma je vrlo zanimljiv i lep posao, koji nije lak i sigurno nije bezazlen. U izvesnoj meri baviti se glumom čak je i neophodno da bi čovek došao do sopstvene ličnosti, ali preterati, pogotovo ako vam je to profesija i imate puno posla, verovatno je ozbiljnije jer lako može da se dogodi da se osoba izgubi u raznim likovima. Vrlo je teško da vam uspe da napravite puno dobrih uloga, različitih i kvalitetnih, a opet da se od njih maksimalno distancirate i na kraju vratite sebi. To je nešto duža priča, gluma je složen i zahtevan posao, ali najlepši deo je što bi taj proces stvaranja trebalo shvatiti kao igru i uživati u njemu. Zaista je najvažnije da ste se dobro osećali u procesu stvaranja, a nagrade ili pozitivni komentari publike su dodatna satisfakcija.

Predstava "Smešna strana muzike" punila je pozorište mesecima. Postoji li nada da će se ta masovnost publike ponoviti? Zašto ljudi ne idu u pozorište?

- Što se tiče "Smešne strane muzike“, ne znam, ali što se tiče dobrih predstava, mislim da svaka generacija ima neke svoje predstave koje voli, koje su hitovi ili su izvanredne. Ljudi koji se intersuju za pozorište na ovaj ili onaj način uglavnom znaju šta je dobro, ali postoji još nešto što utiče na naš sud, a to je vremenski trenutak i lični doživljaj. Zašto ljudi ne idu u pozorište? Kakva zemlja, takvo i pozorište, kakvi ljudi, takva zemlja. Ali, da preskočimo opštepoznate mudrolije, mislim da bi na kulturi jedne zemlje, jednog naroda, jednog grada, na kraju i pojedinca, trebalo raditi. Za tim radom mora da postoji potreba i volja. Mislim da većina ljudi mora prvo da poradi na tome, pa onda će možda nekako i sa komšijama i svojim gradom. Strašno je što se sistem u kome živimo bazira na forsiranju lakih rešenja, niskih pobuda, prostih emocija a da se pri tom ne postavljaju pitanja i ne daju odgovori. Jedino rešenje koje vidim u ovakvoj situaciji su pokret i akcija, ali ljudi bi pre svega trebalo da izađu iz uskih okvira svojih sitnih interesa i da sagledaju stvari globalno. Tek tada bi komunikacija donela vidljive rezultate, no, sve sam skloniji mišljenju da stvarni napredak i dovođenje pojedinca i društva do maksimalnog potencijala u monetarnom sistemu nije moguć. Naravno, to ne znači da bi trebalo dići ruke od svega, naprotiv. I na kraju, većina ljudi u Srbiji nije u mogućnosti da izdvoji hiljadu dinara za jednu predstavu.

Koji je prvi film kog se sećate i kada ste ga i s kim gledali?
- Prvi film koji mi je pao na pamet je film "Solaris” Andreja Tarkovskog. Sećam se da je mnogko uticao na mene kad sam bio klinac. Ništa nisam razumeo, ali čini mi se da sam tada prvi put ozbiljno doživeo film kao moćnu magiju.

Kako se zvao vaš prvi bend i sa kim ste svirali i koju vrstu muzike?
- Prvi bend u kome sam svirao se zvao “B N i Đ”, što su prva slova imena Boris, Nikola i Đorđe. Kad je došao Rastko, preimenovali smo se u “BRNiĐ”, a onda Stanislav, ili ,,BRSNiĐ”. Kada su u bend počela da ulaze i ostala slova, to jest kako se bend širio, umesto duge neobične reči, promenili smo naziv benda u ,,Rokeri velegrada” po nekom andergraund filmu koji se u to vreme pojavio. Kasnije smo definitivno postali “SiR”, to jest "Sport i reinkarnacija", što je potpuno različito od "Smrt i rekreacija” kako se za sada još nismo zvali.

Da li su "Kuguarsi" stvar prošlosti ili ima nade za ponovno okupljanje?

- Za "Kuguarse" ne znam, ne verujem.

Kakva je vaša uloga u filmu "Četiri ruže" i kada će on biti prikazan?
- U filmu „Četiri ruže“ igram momka sa Kosova koji dolazi u Beograd da okuša sreću i eventualno nađe posao u velikom gradu. Dolazi kod prijatelja, međutim, saznaje da je ovaj u zatvoru. On i pored toga nekako uspeva da dobije posao koji je njegov prijatelj radio, na vratima kafica. Od trenutka od kad je počeo da radi, tačnije za jednu noć dogodila mu se prava avantura i otkrovenje. I ovaj film, zahvaljujući prvo ideji reditelja Vasilija Nikitovića, fenomenalno, prikazuje ljude u pravom svetlu, vrlo realno, bez trunke ulepšavanja. U zavisnosti od društvenih pozicija koje ih na izvestan način uslovljavaju, oni u određenim situacijama reaguju na svet oko sebe. Glavni junak se susreće sa užasima velikog grada u kome vlada sistem poremećenih vrednosti. Ne bih da otkrivam šta se zbiva, samo mogu da kažem da će to biti odličan film. Ostalo nam je vrlo malo da uradimo i nadam se da će se nekako naći još malo sredstava za dva ili tri dana snimanja niskobudžetnog, ali kako se nadamo velikog filma.

Tekst: Life Content, Jelena Vlahović