Andrea Bočeli: U Beogradu pevam sa prijateljima || Hello Magazin!

Proslavljeni italijanski tenor Andrea Bočeli, koji je već nastupao u Beogradu, održaće 10. maja koncert u "Kombank Areni". Suptilnog, nežnog i na nastupima mirom ispunjenog slepog pevača iz Toskane, koji vidi srcem i čiji glas, snažan i pun, melanholičan i svetao u stanju je da se lako transformiše, sa razlogom nazivaju legendom novog milenijuma poput Karuza, Del Monaka i Korelija. Njegovo ime našlo se i u Ginisovoj knjizi rekorda za najprodavanije albume na američkoj listi klasičnih muzičkih izdanja, a 2010. dobio je i zvezdu na holivudskom Bulevaru slavnih.
Od trenutka kada se pojavio na festivalu u San Remu 1994. počeo je Bočelijev vrtoglavi uspeh. Na nedavno održanoj dodeli Brit nagrada u oblasti klasične muzike, dobio je nagradu Međunarodni umetnik godine. Najširoj publici poznat je po numeri "Con te Partiro" (1996) i engleskoj verziji "Time to say Goodbye", koju je otpevao sa Sarom Brajton.

U razgovoru za "Novosti" slavni tenor otkriva da se nada da će ga beogradska publika prihvatiti sa istom toplinom i ljubavlju kao što je bilo 2005. godine.
- Mislim da za to postoje uslovi, jer smo se dobro pripremili i osmislili veoma atraktivan koncert za Beograd. U prvoj polovini ćemo slaviti velikog italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija, kao i Đakoma Pučinija i Čarlsa Grunoa, dok ću u drugom delu pevati pesme sa novog albuma "Passione", ali i sa prethodnih "Sentimento", "Vivere", "Inkanto". Imaću veoma važne goste, neću ih sada otkrivati, a u nekoliko kompozicija ću sam sebe pratiti na klaviru. Nadam se da će se koncert pretvoriti u slavlje za srce i čula.

Pre osam godina ste prvi put nastupali u našoj prestonici? Koja vam je prva asocijacija na to veče?

- Uvek se setim puta do "Arene", tako bleštave i prepune ljudi. Iako gotovo bez prekida već dvadeset godina pevam širom sveta, uvek pred izlazak na binu osetim tenziju. Ali, u Beogradu, ta neverovatna dobrodošlica koju mi je publika pružila, učinila je da tenzija izbledi i da zapevam bolje nego ikad. Sada znam da koncert u vašem gradu znači pevanje sa prijateljima.

Neki vas kritikuju da koristite talenat u komercijalne svrhe. Mislite li da tako umanjujete vrednost operskih arija ili ih jednostavno približavate široj publici?
- Muzika je za mene lek, neophodna je kao ljubav i vazduh koji dišem. I da nisam postigao uspeh u muzici, služio bih joj, voleo je i poštovao. Ne mislim da je novo kada neko popularizuje romanse. Znam mnoge odlične tenore koji su to radili, od Frančeska Karuza preko Tita Skipe do Benjamina Điljija. Moj put je drugačiji, jer i da sam karijeru počeo kao operski pevač, to bi bilo preko popa, kojim sam dostigao svetsku slavu. Ljudima koji su me zavoleli kroz pop, pokušao sam da ponudim muziku koju nosim u duši, a koja vodi do srca opere. Ne mislim da je to komercijala, već da unosi svež, lirski dah u klasiku.

Snimili ste mnogobrojne duete. Sa kim biste voleli da udružite glas?
- Uvek sam voleo taj način saradnje, to je zanosno iskustvo iz kojeg svakog puta nešto naučite. Miks dva glasa, njihovih vibracija, uvek je kao opklada, kao izazov i način za sticanje duboke intime. Bilo je divno pevati sa Dženifer Lopez i Neli Furtado. Voleo bih, pre ili kasnije, ponovo da pevam sa njima, kao i sa mnogim prijateljima sa kojima sam i ranije delio mikrofon na sceni ili slušalice u studiju. Divno je bilo kada sam u jesen 2011. u njujorškom Central parku otpevao duete sa briljantnim Brajanom Terfelom, Selin Dion i živom legendom Tonijem Benetom.

Čini se da je u vašem životu mnogo kompromisa, kao da se ničemu ne predajete u potpunosti. U operu ste uveli pop, katolik ste, a verujete u poligamiju...

- Hajde da počnemo od muzike. Pokušao sam koliko god je moguće da razdvojim ta dva žanra, jer su klasika i pop dva različita sveta, svaki sa svojim poteškoćama, dubinama i umetničkim dostojanstvom. U poligamiju ne verujem. U intervjuu gde je jedan od mojih odgovora bio krajnje neshvaćen, rekao sam da je čovek u suštini poligamno biće, ali sam onda dodao da u civilizovanom društvu, u kakvom svakako živimo, važan mu je porodični život.

Postoji li nešto u vašem životu čime biste mogli da iznenadite naše čitaoce?
- Mogao bih da ih iznenadim mojom iracionalnom strašću za fudbalom. Na prošlom evropskom prvenstvu, kada je Italija pobedila Nemačku, počelo je slavlje na ulicama. Ja sam sa mojim sinovima bio u elektronskim kolima, našli smo se usred te slavljeničke atmosfere. Kroz prozor automobila sam mahao trobojkom i pevao himnu naših fudbalera.

Bočeliju je odmah po rođenju dijagnostikovan kongenitalni glaukom, zbog kojeg je ostao delimično slep. Kompletan vid izgubio je do 12. godine, kada je slučajno pogođen loptom u glavu tokom fudbalske utakmice. Pevač danas kroz fondaciju finansira najnovija istraživanja koja bi mogla da stvore mobilne robote, i tako u potpunosti promene živote slepih, ali on ne želi da se operiše.
- Moram da se zahvalim Bogu na izvanrednoj sudbini kojom me je obdario. Svaka greška koju sam napravio bila je korisna da sazrim i više je ne ponovim. Posle 20 godina karijere pored sebe imam čudesnu ženu, koju stasno volim i troje dece koju obožavam. Sad imam toliko ljubavi da mogu da kažem da je moja misija na ovom svetu ispunjena.

izvor: Novosti