Dejan Petković Rambo: Supruga se umorila od mog načina života || Hello Magazin!

Uzbudljiv život slavnog fudbalera Dejana Petkovića Ramba mogao je biti pretočen u knjigu, ali je o simpatičnom sportisti snimljen dokumentarni film. Televizijska publika je u ostvarenju „O, Gringo“, reditelja Darka Bajića, mogla da sazna kakav je neverovatan put nasmejani četrdesetogodišnjak prošao, od terena za fubal u rodnom Majdanpeku do čuvene „Marakane“ u Rio de Žaneiru. Otiske stopa ostavio je na najvećem svetskom stadionu, „Marakani“, što je bila kruna njegove neverovatne fudbalske karijere. Od četiri velika kluba u Riju, igrao je u tri, i u Brazilu je postao fudbalski idol. Tokom svog neverovatnog puta iz svih problema sa kojima se suočavao izašao je kao pobednik, kako kaže, verovatno zahvaljujući srpskom inatu. Karijeru u kojoj je doživeo vrtoglavi uspeh započeo je 1988. u Fudbalskom klubu „Radnički“ u Nišu, a iste godine upoznao je i ljubav svog života Violetu. Tada je imao šesnaest godina, a događaji koji su usledili upisali su njegovo ime u istoriju srpskog i brazilskog fudbala zlatnim slovima. Igrao je u „Crvenoj zvezdi“, „Realu“ iz Madrida, „Sevilji“, „Vitoriji“, „Veneciji“, „Flamengu“, u klubu „Vasko de Gama“ i mnogim drugim. Uspesi su se nizali, živeo je nomadskim životom, jedina konstanta u njegovom burnom životu bila je ljubav.
Najmlađi je fudbaler koji je ikada igrao u Prvoj ligi jer je tada imao samo šesnaest godina. Dvadeset četiri godine je u srećnom braku sa njegovom srednjoškolskom ljubavlju Violetom. Lepa supruga podarila mu je dve kćerke, Anu i Iris. Dejan često u intervjuima napominje da je imao sreće što je rano našao pravu ženu.
- Da nemam sigurnost, podršku, mir u kući, siguran sam da na profesionalnom planu ne bih uradio ni pola od ovoga što sam do sada ostvario - iskren je sportista koji je svet profesionalnog fudbala kao igrač napustio 2011. godine.
Za magazin „Hello!“ slavni Rambo iskreno i duhovito govori o svojom profesionalnim dostignućima, aktuelnostima i porodici, u kojoj pronalazi najveću životnu radost.

Nedavno je na televiziji prikazan dokumentarni film „O, Gringo“ o vašem životu. Sviđa li vam se to ostvarenje?
- Film je fenomenalan, oduševio me je. Priča je fantastičan spoj sportskog i biografskog, Brazila i Srbije, emocije i energije. Mislim da je najbolji pokazatelj to što akter filma, koji je sve to proživeo, shvati da film ne zamara, da je dobro urađen i da ima smisla. Takođe, drago mi je što je kompanija „Knjaz Miloš“ omogućila svim građanima da pogledaju film koji se dobija na poklon uz kupljeni paket vode tog proizvođača. Čujem da je interesovanje veliko, što me čini srećnim.

Kako ste se osećali kada vam je rečeno da će reditelj Darko Bajić o vama snimati film kao o živoj legendi brazilskog fudbala?

- Naravno da mi je bilo drago. Prijatelji mi govore da nisam svestan koliko sam cenjen u Srbiji jer sam dolazio jednom godišnje i nisam voleo da se pojavljujem u medijima. U Brazilu sam shvatio da je to sastavni deo profesije i bio sam opterećen time, samo sam želeo da dođem kući i odmorim se od televizije, intervjua, časopisa, slikanja i paparaco fotografa. Ali, sada je Darko Bajić napravio sjajan dokumentarni film, kakav niko nije očekivao. Mislim da je možda pedeset posto gledalaca došlo u bioskop samo da bi videlo golove. Darko Bajić je jedan od naših najboljih režisera, utrošio je mnogo vremena, snimio mnogo materijala i kao rezultat imamo zaista izuzetan film.

Niste zaigrali za reprezentaciju Srbije, ali ste u Brazilu megazvezda. Prija li vam popularnost tamo i kako reagujete na obožavaoce na ulici, budući da imate milione fanova?
- Fenomenalan je osećaj za jednog Evropljanina kada postane tako velika zvezda u Brazilu. Zaista sam postigao veliki uspeh i čini mi se da u Evropi ne bih doživeo toliko lepih trenutka, stekao toliku slavu i dobio toliko počasti. Odlazak u Brazil mi je bio veliki šok, posebno zbog tako uočljive raslojenosti društva, kombinacije ekstremnog bogatstva i sirotinje koja je tamo prisutna. Međutim, kasnije sam doživeo da igram pred punim stadionom, da postignem dva pogotka i da posle toga ne smem da izađem u grad. Zamislite kakav je osećaj kada vam sedamdeset hiljada gledalaca na „Marakani“ peva rođendansku pesmu. Brazilci su izuzetno prirodni i temperamentni, drugačija je to kultura u odnosu na nas. U Evropi prepoznaju fudbalere i kulturno im se jave, dok je u Brazilu to kao na filmovima, prisutan je nekontrolisani izliv emocija i strasti, ljubavi koju fudbal nosi.

Prija li vašoj porodici vaša popularnost, zasmeta li im ponekad?
- Sve ima svojih dobrih i loših strana. Popularnost nesumnjivo prija, ali je teško kada zbog posla i mojih obaveza, nismo zajedno. Pošto sam završio karijeru, žena i kćerke su došle u Srbiju da vide kako je, i ostale su. Već godinu i po dana žive u Beogradu, ja, međutim, i dalje mnogo putujem.

Koliko su supruga Violeta i kćerke Ana i Ines bile ponosne na vas kada su pogledale film "O, Gringo"?

- Film im se veoma svideo, a ja volim da verujem da su one uvek ponosne na mene.

Pre dve godine, kao tridesetsedmogodišnjak, proglašeni ste za najboljeg igrača Brazila. Da li je to bio vrhunac vaše karijere?
- Zaista sam imao mnogo lepih trenutaka u karijeri, a to priznanje mi je posebno značilo. Tu je i moj najpoznatiji gol koji me je proslavio 2001, a koga se ljudi i danas sećaju, čuvaju snimke u telefonima i gde god da me sretnu, najčešće pričaju o tome. To je delo koje će ostati zapisano u istoriji. Takođe, moja oproštajna utakmica u Brazilu je bila neverovatan doživljaj. Tek kasnije sam shvatio koliko je to bilo veličanstveno i grandiozno.

Čime ste zaokupljeni ovih dana?
- Trenutno najviše vremena posvećujem jednoj od svojih firmi, „Petković 10“, koja se bavi organizacijom događaja. Prvi veliki događaj nam je bio dolazak Novaka Đokovića jer se ne dešava često da u Brazil dolazi jedna takva zvezda. Osim toga, prilično sam angažovan u svom restoranu, velnes centru u Beogradu i na drugim poslovima. Takođe, želim da nastavim da se profesionalno bavim fudbalom. Završio sam kurs za sportskog direktora u Španiji i time nameravam da se bavim u Brazilu.

Stalno ističete vezanost za suprugu Violetu. Da li je ona žrtvovala mnogo toga zbog vas i koliko ste joj zahvalni na svemu?

- Violeta mi je već dvadeset četiri godine neverovatna podrška. Pratila me je sve vreme, od kada sam otišao u decembru 1995. Ali malo se umorila od takvog načina života. Pored toga, Brazil je drugačiji za žene, najviše zbog sigurnosti i veličine. Tamo se ne može kao u Beogradu izaći u šetnju i razgledanje butika, distance su ogromne, tako da se život svodi na porodične obaveze: kuća, deca, škola, šofer, blindirani auto i slično. Obaveze pritisnu, pa se zasitiš, a i stalno „seljakanje“ je naporno, mislim da smo se dvadeset pet puta selili do sada.

Kako vaspitavate decu, kojim ih vrednostima učite?
- Decu je uglavnom vaspitavala Violeta jer sam ja bio mnogo odsutan. Moje je bilo da rešavam male svađe, dok je najteži deo, vaspitavanje, pao na moju suprugu. Kad su dobre, na mene su, a kad nisu - na Violetu su. Šalu na stranu, kad god sam bio kod kuće, uvek sam pomagao, iako je to bilo retko. Kupao sam ih, menjao im pelene, pomagao Violeti u kuhinji kada nam dođu prijatelji.

Kog su uzrasta vaše kćerke i šta ih zanima? Koje jezike govore, budući da je vaša starija kćerka rođena u Španiji, mlađa u Italiji, a obe su živele u Brazilu?
- Govore engleski, srpski i portugalski. Ines ima trinaest godina i ide na časove bas gitare kod čuvenog Cveleta, basiste grupe „Bajaga i Instruktori“, i trenira fudbal u „Crvenoj zvezdi“. Ana ima petnaest godina, uči da svira gitaru kod slavnog Dušana Bezuhe, piše pesme, komponuje i peva. Naravno, sve to uz pomoć ritma bas gitare svoje sestre. Obe sviraju klavir, ali ne vežbaju dovoljno jer su preokupirane školom. Možda ih nagovorimo ove godine da više vežbaju klavir, bar još jedan čas nedeljno. Anu na to podstiče Saša Lokner, a Ines želi da trenira i odbojku.

Koliko vaša porodica i vi uživate kada dođete u Srbiju, šta obično radite? Obiđete li i rodni Majdanpek?

- Posebno volimo da dođemo ovde, nadam se da ću sada imati više vremena i da ću češće dolaziti. Porodica se toliko navikla na ovdašnji život da trenutno ne žele da se vraćaju u Brazil. Ana pohađa drugi razred gimnazije u Beogradu, a Ines ide u osmi. Verovatno će ostati u Beogradu još dve godine, do fakulteta, a posle ćemo videti.

Tekst: Life Content, Nadežda Jokić