Viktor Savić: Osim smrti, u životu ništa nije gotovo i konačno || Hello Magazin!

Otkako se pojavio na glumačkoj sceni, miljenik ženske publike, glumac Viktor Savić intrigira javnost privatnim životom. Tridesetjednogodišnjeg Beograđanina mediji su povezivali sa mnogim lepoticama sa domaće javne scene, ali je jedina veza koju je javno priznao bila sa koleginicom Daninom Jeftić, pre nego što se ona udala i ostvarila u ulozi majke. Svojevremeno se pisalo da se zabavlja i sa glumicom Tamarom Dragičević, koja ga je navodno ostavila jer ju je prevario sa mladom koleginicom Mirkom Vasiljević. Viktor nikada nije želeo ni da potvrdi ni da demantuje medijske napise o svom ljubavnom životu. Uprkos želji da sačuva privatnost, često je završavao na naslovnicama tabloida. Prema sopstvenom priznanju, zbog temperamenta često uradi nešto zbog čega se brzo pokaje, što je u životu umelo da ga košta. Popularni glumac trudi se da razočaranja zaobiđe tako što neće imati velika očekivanja. Uprkos vremenu u kome živimo, institucija braka za njega nije izgubila vrednost i veruje da će, kada se sve kockice poklope, biti dobar muž i otac. U odnosu sa partnerkama najvažnije mu je da zadrži osećaj slobode, kao i da pored sebe ima devojku koja je samouverena i ima stav.
Televizijska publika šarmantnog glumca Viktora Savića trenutno gleda u trećoj sezoni serije "Budva na pjenu od mora", u kojoj tumači lik crnogorskog političara Vasilija, dok na sceni pozorišta "Boško Buha" igra u komadu "Trideset devet stepenika", za koji kaže da je nešto što u Srbiji još nije viđeno. Sve dosadašnje uloge podjednako su mu važne, a ponosan je što je posle deset godina bavljenja glumom došao u situaciju da bira role. Tridesetjednogodišnji Beograđanin najčešće je imao priliku da oseti lepšu stranu popularnosti i smatra da je misija svake javne ličnosti da širi humanost i budi svest ljudi kada je reč o važnim temama. Na početku razgovora za "Hello!" priča o projektima na kojima je trenutno angažovan.

Publika vas trenutno gleda u seriji "Budva na pjenu od mora". Kako ste zadovoljni načinom na koji ste dočarali lik crnogorskog političara?

- Još nisam stigao da pogledam nijednu svoju scenu. Bio sam opušten dok sam radio iako sam u početku previše razmišljao o dijalektu. Srećom, tu je bila moja partnerka u seriji Dubravka, koja mi je ispravljala govor. U jednom trenutku shvatio sam da neću moći dobro da odigram ulogu ako se budem previše bavio time, pa sam prestao da se opterećujem. Ljudi čije mišljenje cenim prate seriju i hvale je, što mi je izuzetno drago.

Prošle nedelje imali ste premijeru pozorišnog komada "Trideset devet stepenica". Kakvi su vam utisci?
- To je komad Alfreda Hičkoka, koji je rađen po njegovom filmu i godinama se uspešno igra u Londonu i na Brodveju. Premijera je održana u pozorištu "Boško Buha", a sa mnom na sceni su Andrija Milošević, Goran Jeftić i Anja Mandić. Igram običnog čoveka koji odlazi u pozorište i od tog trenutka počinju da mu se dešavaju razne stvari - od paranoje do upadanja u neke čudne situacije koje se ljudima retko dešavaju. Ja tumačim jedan lik, dok oni igraju po nekoliko. Naročito je zanimljivo što se mi presvlačimo na sceni i u izvesnim trenucima postajemo samo glumci koji spremaju tu predstavu, izlazimo iz naših likova. Reč je o trileru sa elementima komedije. Tako nešto kod nas nije viđeno.

Igrate i u filmu "Gorčilo", čiji su autori braća Milan i Mima Karadžić.
- Glumim Vojvođanina, koji kao geometar dolazi u crnogorsko selo gde treba da prođe autoput. Seljaci gledaju svoj interes jer žele da put pređe baš preko njihovog imanja. Moj lik nije glavni, ali kroz njega uvodimo priču. Beogradska premijera se očekuje u januaru.

Koja uloga je obeležila vašu dosadašnju karijeru?

- Svaka na svoj način. Sve je počelo od "Mješovitog braka", posle čega su usledile mnoge pozorišne role, kao i uloge u filmovima "Šišanje" i "Montevideo". Dok smo radili u svakom od tih ostvarenja baš sam uživao, a u budućnosti priželjkujem što više različitih uloga, jer mislim da se glumac tada oseća najispunjenije.

Kako odlučujete da li ćete prihvatiti neku ulogu?
- Važno mi je kakav je tekst, koja je ekipa i da li su ispunjeni neki moji osnovni uslovi. Postoje trenuci kada baš i ne možeš da biraš uloge, mada neki to rade, ali mislim da to nije pametno. Bolje je raditi što više stvari, pokazati se u različitom svetlu, sve do jednog momenta. Izbor je najvažniji i on je ono što čini čoveka. Došao sam u situaciju da meni nude uloge, a ne da idem na kastinge. Mislim da je trenutak da prelomim neke stvari i vidim u kom pravcu će se moja desetogodišnja karijera dalje kretati.

Ko vam je od početka karijere bio najveća podrška i kritičar?
- Sigurno su to porodica i najbliži krug prijatelja, mada, možda sam sebi najveća podrška i kritičar, jer sam vrlo samokritičan. Stalno analiziram i mislim da je to važno za svakoga ko hoće da napreduje. I u poslu i u životu trebalo bi znati kada si nešto dobro uradio, imati sopstveni primer da bi na osnovu njega mogao da budeš i sopstvena podrška.

Da li ste privatno otvoreni za nova prijateljstva ili teže puštate ljude da vam se približe?
- Uvek sam otvoren, ali mislim da se u životu ništa ne dešava slučajno i da iz svake situacije možeš nešto da izvučeš i iskoristiš. Nijedna vrata ne bi trebalo zatvarati za sobom, jer u životu ništa nije gotovo i konačno, osim umiranja. Ja puštam da me nova poznanstva i nove prilike iznenađuju, od jednog ćoška do drugog, čak mi je zanimljivo da prevazilazim poteškoće i probleme.

Imate li osećaj da vas je popularnost promenila?
- Postoje životne situacije koje mogu da ti uliju ogromnu količinu lažnog samopouzdanja i samoljublja, toliko da poletiš, a to zavisi od čoveka. Okolnosti te menjaju, ali u svakoj od njih moraš da zadržiš sebe. Ako bih se prepustio činjenici da sam poznat javnosti, to bi značilo da imam mnogo slobodnog vremena. Čim se neko ostvarenje završi, ja samo gledam šta ću sledeće da radim. Možda je to pogrešno, možda bi trebalo malo uživati i opustiti se u svemu tome.

Koje su mane, a koje prednosti kada ste poznata ličnost?

- Moj posao je sam po sebi prednost jer se igram i razvijam maštu, pa onda i život posmatram tako. U prednosti je svako ko se bavi umetnošću, jer je to hrana za dušu. To što me prepoznaju može, na primer, da mi omogući da me ljudi negde puste preko reda, ali ja te privilegije ne koristim. Važno je da kao javna ličnost možeš da pokreneš neku humanitarnu akciju, probudiš svest ljudi na različite teme, što nosi i odgovornost. Kada se u Srbiji baviš glumom, ne dobijaš mnogo novca, i kada ga dobiješ, uglavnom je sa zakašnjenjem i na kašičicu. Ali svako ko je počeo da se bavi bilo kojom granom umetnosti da bi se obogatio, potpuno je promašio temu.

U kojim situacijama ste poželeli da ste anonimni?
- To su situacije u kojima, recimo, šetaš ulicom, a nisi raspoložen ni za razgovor sa bliskim ljudima, a postoje oni koji misle da polažu pravo na tebe jer si poznata ličnost. Čak i u tim situacijama odreagujem lepo. To su trenuci kada bih voleo da me niko ne prepozna i da se potpuno isključim. S druge strane, mora da ti prija kada ti se neko nasmeje i uputi lepu reč.

Intervju: Zvezdana Milovanović, Life Content
Foto: Dejan Milićević, Life Content