Irfan Mensur: Sa bivšom suprugom nisam neprijatelj || Hello Magazin!

Kada je prošle godine zbog srčanog udara iz pozorišta u Zaječaru, gde je igrao predstavu, hitno dovezen u bolnicu u Beograd, gde su mu ugrađena tri bajpasa, glumac Irfan Mensur doživeo je svojevrsni preobražaj, koji se odrazio na sve sfere njegovog života. Na emotivnom planu, posle šesnaest godina zajedničkog života, on i supruga Srna Lango odlučili su da okončaju brak. Iako je svako nastavio svojim putem, njihov odnos je i danas vrlo blizak, što se na najlepši način odražava na vaspitanje njihovog petnaestogodišnjeg sina Pavla. Problemi sa zdravljem uticali su i na to da šezdesetdvogodišnji dramski umetnik promeni neke navike i više brine o sebi. Što se tiče umetničkog poriva da stvara i uvek pruži najbolje, tu se ništa nije promenilo. Ovih dana vredno radi na pripremanju najnovijeg rediteljskog poduhvata koji kreira po tekstu jednog od najviše igranih dramskih pisaca današnjice Mire Gavrana „Čehov je Tolstoju rekao zbogom“, čija je premijera zakazana za 4. decembar na sceni „Bitefa“.

U svojoj bogatoj karijeri ostvario je nezaboravne uloge u brojnim komadima u pozorištu, na filmu i televiziji, a nedavno je pokrenuo sopstvenu pozorišnu produkciju. Reditelj kultne pozorišne predstave „Plava ptica“ otvoreno govori o svom odnosu sa najmlađim sinom Pavlom, starijim Filipom, koga je dobio u prvom braku, kao i Srninim sinom iz prethodne bračne zajednice Aleksom, ističući da je ponosan na njih. Rođeni Sarajlija, s ponosom najavljuje najnoviji rediteljski poduhvat.

Kako je nastala saradnja sa dramskim piscem Mirom Gavranom?

- Kada sam pročitao naslov dela, poželeo sam da ga nađem. Stupio sam u kontakt sa Mirom i tom prilikom saznao da se u mesec dana igra osam njegovih premijera širom sveta, što se nekim piscima ne dešava za ceo život. Komad koji ja režiram imaće premijeru 4. decembra, a predstave rađene na isti tekst pre Beograda imaće premijeru u Pragu, a posle u Prištini.

Predstava „Čehov je Tolstoju rekao zbogom“ donela je novine u vaš stvaralački rad.

- Ja sam ovu trupu nezvao „Radnja za proizvodnju pozorišta“ i pod tim imenom ubuduće ću raditi sve svoje predstave. Postoji jedan čovek zaljubljenik u pozorište i uopšte u kulturu, koji ne želi da se eksponira u javnosti, a koji je na neki način mecena ove predstave. Njegovo ime ne mogu da otkrijem, jer on to ne želi.

Pozorišni svet nedavno je ostao bez značajnog delatnika srpskog pozorišta Jovana Ćirilova, koji je odigrao važnu ulogu u vašoj rediteljskoj karijeri.

- Da. Ideju za predstavu „Plava pticu“ imao sam još na Akademiji, kada sam pročitao to delo koje me je fasciniralo, a kada sam odlučio da ga režiram, obratio sam se Jovanu. Došao sam kod njega sa tim predlogom, a on me je dugo posmatrao sa poluosmehom i nevericom da sam uopšte to izgovorio. Njegovo pristajanje u nekoliko reči glasilo je da dugo nije čuo bizarniji predlog, a pošto mu se očigledno ta bizarnost kao izraz dopadala, odlučio je da se predstava radi.

Pre godinu i po dana doživeli ste srčani udar, a prognoze lekara bile su neizvesne. Koliko vam je taj događaj promenio odnos prema životu?

- Postoji jedan izraz koji nisam znao dok mi jedan moj prijatelj neposredno posle tog događaja nije rekao „Irfane, pretek'o si“. To mi se mnogo dopalo. Ja sam otišao, ali je neko shvatio da sam višak, pa su me vratili. To je dobar osećaj. Vodim život čoveka koji je počeo život, a ne koji ga završava. Ja ću tek ostariti i doživeti duboku starost. Verujte mi, imam negde oko trinaest godina i pokušavam da saznam o životu sve što treba, s tim što sada znam naslove i oblasti koji me interesuju, znam koji me ljudi i žene interesuju.

Kakav je emotivni život tog dečaka?

- Trenutno sam na nivou maštanja što se tiče mog emotivnog života. Pokušavam sebe da smestim u kategoriju čoveka kome će se možda nešto u životu desiti, kao dečak od trinaest godina koji misli da li će ikada postati muškarac. S tim što ja znam da sam bio i da jesam muškarac, ali nemam neku potrebu da jurim život na tom planu, već na profesionalnom. Znam da nisam izgovorio sve što treba da izgovorim i u sledećih nekoliko godina moram da napravim nekoliko stvari koje sam zamislio, ne po svaku cenu, ali da bih napravio pun krug.

Da li ste najmlađem sinu ispunili obećanje da ćete staviti i treću minđušu kada završi srednju školu?

- Stavio sam je, ali zaista nisam mogao kao božićna jelka da hodam Beogradom. U trenutku kada su shvatili da sam ispoštovao njihovu želju, ostavio sam samo jednu, koju ću uvek nositi kao moj otpor sivilu života bilo kog čoveka, pa i mog.

Da li se i Pavle interesuje za umetnosti?

- Nažalost da. Njegova starija braća su razumnija, a najmlađi se inficirao pozorištem, kamerom i razmišljanjem da živi taj život. Malo koketiram sa ovim, nažalost, jer mi je drago što će možda nastaviti neke moje i Srnine puteve. On bi voleo da bude glumac i upisao je srednju umetničku školu. Napravio je prvi korak, ja to podržavam i na neki način sam i ganut, odao je priznanje i meni, i majci, i okruženju u kome je odrastao.

U kakvim ste odnosima sa bivšom suprugom?

- Srna i ja smo u potpuno logičnim odnosima dva čoveka koja su provela divnih sedamnaest godina zajedno i koji imaju jedno fantastično dete. Nema razloga da budemo u neprijateljstvu, jer ni naš razvod nije bio takav. Sporazumeli smo se da se štitimo do kraja života.

Čime se bave vaši stariji sinovi Aleksa i Filip?

- Aleksa završava drugu godinu prava i od jednog logičnog šalabajzera postao je uspešan mlad i opredeljen momak, koji zna šta hoće. Najstariji Filip radi, hvala dragom bogu, i već ima veću platu od mene.

Kada ste se odrekli cigareta, uzeli ste brojanicu i od tada je ne ispuštate.

- Ovu brojanicu mi je napravio moj prijatelj i kolega Bogdan Diklić. Ovo je poludragi kamen haulit koji sam ja odabrao, on ga je nanizao zajedno sa srebrnim kuglicama, a ono što je zakačeno na ivicu sam ja osmislio. To su tri priveska - krst, polumesec i Davidova zvezda. Veoma sam ponosan na to, jer je to moje opredeljenje, da verujem svima verujućim.

Sarajevo, Niš i Begrad tri su grada koja su obeležila vaš život. Kome od njih najviše pripadate?

- Sa šesnaest godina otišao sam iz Sarajeva, do osamnaeste sam bio u Nišu, gde sam maturirao. U Beograd sam došao kao junoša koji je na autobuskoj stanici pitao kako da dođe do Studentskog grada, kao u jeftinom američkom filmu. Imam potrebu da pripadam Sarajevu, ali mene interesuju samo ljudu koji su činili taj grad, međutim, tih ljudi je tamo vrlo malo. U Nišu postoje ljudi i mesta koji me vežu za taj grad, između ostalog i dve generacije studenata koje sam tamo izveo, ali to je ipak grad u kome sam najkraće živeo. Naravno, kada odem u Sarajevo, svojataju me da sam Sarajlija, u Nišu Nišlija, a u Beogradu sam Beograđanin, a ja neću da pripadam nikome. Celog života nikome ne pripadam. U stvari, pripadam samo sebi i nekim svojim prijateljima.

Poštujete li savet lekara da izbegavate stresne situacije?

- To kažu doktori, ali onog trenutka kada registrujete stres, on se već dogodio i nemoguće je od njega pobeći. Ja ga registrujem i osetim uzbuđenje, ali ne dozvoljavam da učestvujem u onome što ga stvara. Povučem se i pređem na drugi kolosek.

Kako provodite slobodno vreme?

- Svakog dana šetam se po sat i po. Prvih deset minuta mi je uvek teško, čak posle godinu i po dana redovne šetnje, jer sam i po cigarete odlazio kolima u trafiku koja je bila sto metara od kuće. Morao sam da bih ispoštovao sebe, a i ovog klinca koga još nisam do kraja izveo na put. To je jedino čega sam se odrekao, komoditeta neprestane vožnje automobila. Šetam se što više, a ostalo vreme provodim na probama, u pokušajima da se napravi nešto pametno i da oko sebe okupim ovo nešto malo sinova, troje ih je, i jurim sve sportske događaje na televiziji. Svaka tri meseca odlazim na kontrole, jer je to moja obaveza. Doktor stalno konstatuje da su mi rezultati odlični i pita me šta sve radim, a ja kažem ništa. Osim što sam ostavio pušenje i ne preterujem sa slaninom i čvarcima, što sam ranije mnogo voleo, sve drugo je ostalo isto.

Intervju: Deana Đukić

Foto: Mirko Tabašević

Mesto snimanja: Jugoslovensko dramsko pozorište