Zvonimir Đukić Đule: Priznajem, neumeren sam u svemu || Hello Magazin!

Zvonimir Đukić Đule i grupa "Van Gog" u gotovo tri decenije dugoj karijeri dobili su brojna priznanja, a poslednje u nizu je i svetsko priznanje - "MTV" nagrada za najbolju regionalnu grupu, kao i za najbolju fotomonografiju "Tragovi prošlosti", na ovogodišnjem "Sajmu knjiga". Gde god da se pojavi, pedesetjednogodišnji muzički buntovnik oko sebe rasipa energiju mladića, zbog koje je neodoljiv mnogim pripadnicama lepšeg pola. Iako priznaje da je neumeren u svemu, poslednjih godina Đule je na ličnom planu doživeo izvesne promene, koje su ga, kaže, učinile jednostavnijom osobom. Supruga Julija i sin Simon njegovo su utočište i smisao, a porodični dom za ovog muzičara predstavlja gnezdo u kome se vraća posle svakog leta, širom raširenih ili slomljenih krila. Svojstvenim lirskim rečnikom, poznati muzičar za "Hello!" govori o granicama koje sebi postavlja, porodičnom životu i svom sedamnaestogodišnjem jedincu, zahvaljujući kome konačno razume odnos sa roditeljima, kao i izazovima kojima ga život iznova iskušava. Na početku razgovora, poznati muzičar sa ponosom govori o "MTV" priznanju koje je posle četiri godine ponovo upućeno na istu adresu.
- Čast nam je da smo po drugi put poneli titulu najboljeg regionalnog benda. Hvala svim poštovaocima našeg rada koji su nas podržali i davali vetar u leđa, a posebno našim poštovanim kolegama koje su nas podržale u trci za ovu nagradu, Željku Joksimoviću, Zdravku Čoliću, "Ribljoj čorbi", Bajagi, Dejanu Petroviću i Sergeju Ćetkoviću. Pokazali su zavidan nivo kolegijalnosti i raduje me da to i dalje traje u ljudima.

Odlučili ste da ne otputujete u Glazgov na dodelu "MTV" nagrada. Zbog čega?
- Zato što nam je dražesnije da nagradu dobijemo u prisustvu fanova, zahvaljujući kojima je ona i dobijena. Dodela u toku prenosa nema tu emociju. Drago mi je da su ljudi iz "MTV"-ja razumeli tu našu potrebu.

Na ovogodišnjem "Sajmu knjiga" foto-monografija grupe "Van Gog" - "Tragovi prošlosti" dobila je priznanje kao najbolja.

- Lepo je kada te neko pohvali ili uruči ti kompliment, tada ti telom prostruji pozitivna emocija. Knjigom na koju smo ponosni "Tragovi prošlosti" nismo podvukli crtu i ona ne predstavlja svođenje računa. Samo smo se osvrnuli na to kroz šta smo do sada prošli, kroz neke fantastične fotografije vrsnih fotografa, kroz naše priče o neispričanim trenucima kroz koje smo prošli, iz prvog lica.

Koliko vašoj sujeti gode sva ta priznanja?
- U svakom od nas živi neki "ego" i neka "sujeta", ali s vremenom to izvetri, postaneš im nezanimljiv. Kada na vreme preležiš sve te bolesti koje se tiču sujete, onda ti u životu sve bude mnogo lakše. Žao mi je kad naletim na ljude u nekim godinama koji ih i posle mnogo stečenog iskustva imaju. Možda i ja nekome delujem tako, ali to su sve predstave sa predrasudama. Mi smo preležali te dečje bolesti i vodimo normalan i jednostavan život, volimo posao kojim se bavimo i puštamo da nas muzika nosi. Nekad smo na kopnu, nekad na pučini, ponekad nas talas udari o neku stenu, povuče ispod površine, pa nas digne u vazduh, pa spusti na neku plažu da se odmorimo.

Kako se nosite sa tom neizvesnošću?
- Kada ne pružaš otpor u poslu kojim se baviš i prepustiš se, onda je to plutanje zanimljivije i ugodnije. Te nagrade dolaze kao rezultat postignutog, nije to isplivalo odjedanput.

Šta vam je inspiracija?

- Život i ljubav kao večiti pokretači svega. U našem bioskopu prikazuje se naš film i u njemu se neće naći bilo koji neupućeni poklonik. Mlade danas niko ne može da prevari, na trenutak mogu da ih zavedu samo jeftin alkohol i holesterol, mlad čovek danas možda ne zna kristalno jasno šta želi, ali odlično zna šta ne želi.

U životu vašeg sina Simona dolazi vreme velikih odluka. Strahujete li od dana kada će otići iz porodičnog doma?
- Kao i svaki roditelj, u životu mu želim samo dobro. Njegove stope krenuće putem gde ga instinkt pozove. Ako ode, biće to jer je tako osetio, kao što sam i ja uvek radio isključivo ono što sam želeo.

Koliko vas je roditeljska uloga promenila i koliko ste strog otac?

- Sada mi je kao roditelju možda jasnije šta su moji roditelji hteli da kažu kada su mi stavljali neke znakove pored puta da usporim, da stanem, da je možda klizavo ili da je ispred mene velika krivina. Ali, ja ih nisam slušao. Oni su mi želeli dobro, ja sam se slomio, ali i ustao, očistio se i nastavio. Iz ove perspektive, kada ja prenosim svoje iskustvo na moju genetiku, samo mogu da mu kažem gde može biti ovako, a gde se može dogoditi nešto drugo. Zabrane mogu samo da iziritiraju i isprovociraju.

Kako vi i vaša supruga odolevate izazovima bračnog života koji traje gotovo dve decenije?
- Potrebno je vreme da dobro i precizno odredite smernice. Gnezdo je mesto odakle se polazi na put, to je jasna odrednica gde se čovek sa tog puta vraća. Na tom putu svako od nas može da zaluta, ali kako nekad, tako i sada, ja ću vrlo spremno i trezveno da izgovorim rečenicu koja glasi da ako želiš uspešan odnos sa partnerom ili partnerkom, nikada nemoj da diraš ženi u njenu prošlost i nikada, ako je žena mudra, neće dirati muškarcu u njegovu budućnost. To je nepisani recept da momak i devojka, muž i žena, muško i žensko, opstanu i uspeju u zajednici. Sve što pređe ovu granicu vodi u nepotrebni konflikt, a na kraju uvek deca ispaštaju.

Jeste li vi nekada prešli tu granicu?
- Žena sa kojom ja delim život vrlo je dobro znala sa kim prolazi kroz vrata života. Ona i dan-danas zna koliko sam spreman na sve i koliko sam predan i posvećen svemu, i neumeren u svemu, ali takođe vrlo dobro zna da prema nikome neću biti bahat, a naročito ne prema nekom svom. Mora da postoji nešto što se zove bodrenje partnera.

Koliko vam je važna Julijina podrška?

- Muškarci u ženama traže sigurnost. Nikada ne bih mogao da zamislim da živim sa nekim ko se bavi istim poslom kao ja. To bi bio dupli haos. Ali takođe ne bih mogao da zamislim da živim sa nekim ko ima najbolju nameru da u nečemu uspe i da agresivno izgradi sebe, a da ja toj osobi ne pružim podršku.

Kada vam je u životu nedostajala nečija podrška?
- Moj sklop ličnosti vrlo je specifičan, jer sam do pre nekoliko godina bio vrlo komplikovan. Spoznajom da je u životu sve mnogo lepše kada je jednostavno postao sam jednostavniji, ali to je nešto što ne može neko drugi da ti objasni. To moraš da doživiš i proživiš. U teškim životnim trenucima kada bi mi neko pružao podršku od najbližih, ja sam odlučio da sam ližem svoje rane. Ne zato što nisam verovao da će mi ta podrška nešto značiti, već sam možda imao i previše obzira da svojom problematikom ne zamaram ljude oko mene.

Kada se osvrnete na dosadašnji životni put, da li ste nešto mogli drugačije da uradite?
- Možda sam mogao da prođem sa manje ožiljaka, ali mislim da bi to bilo neprimereno mom temperamentu. Morao sam da budem ranjen baš toliko puta. Toliko puta sam noću sklopio oči i ponašao se kao da je na avionu sve okej, a u stvari letimo bez oba motora i spuštamo se strmoglavom brzinom sa deset hiljada metara. Ali baš kada misliš da je najgore, uključi se rezervni motor i uzdigne te, pa se upale i ostali, i počne još jedna čarobna lančana reakcija.

Intervju: Deana Đukić, Life Content

Foto: Boško Karanović, Life Content