Ivana Žigon: Posle razvoda živim novi život || Hello Magazin!

Spektakl "Stojte, galije carske", koji je priredila u Centru "Sava", i nedavno otkriveni rastanak od supruga Grigorija Brkovića, od koga se još nije zakonski razvela, doveo je u centar medijske pažnje multimedijalnu umetnicu Ivanu Žigon. Kao profesionalni i njen privatni život pobudio je pažnju domaće javnosti, naročito pošto je opisala kako je podnela rastanak od supruga, teniskog trenera sa kojim ima sina Stefana - Stevu Žigona.
- Znam samo da je bilo toliko bolno kad me je Griša ostavio da sam otišla sa sinom u Aranđelovac da živim nekoliko meseci, da bih nekako osmislila povratak u dom, a da on za Stevu ostane porodično gnezdo. Hvala Grigoriju što smo u tome uspeli i, što je najlepše, kako vreme prolazi, sve smo veseliji i to nam sve bolje polazi za rukom. Osećam da živim neki novi život - na početku razgovora za magazin "Hello!" optimistično kaže Ivana, koja se vratila u selo nadomak Aranđelovca, gde rado provodi vreme sa svojim mališanom.
- Čini mi se da svaki čovek koji počne da se suočava sa sobom i istinskim vrednostima, kojim god putem da krene, stigne u prirodu. Ja sam više puta imala tu sreću ili nesreću da moram da se suočavam sa sobom. Prvo sam tražila sebe po obroncima Tare, i to nimalo slučajno, jer je moj deka Milenko, mamin otac, Bajinobaštanin. Ima dve godine i otkako sam u traganju za istinskim životom živela šest meseci i u Aranđelovcu kod bake Vere, koja gaji najlepše cveće i pravi najlepše kolače, i upoznala prekrasne porodice i ljude, a sve zahvaljujući mom sinu Stevi i njegovim drugarima, Iskri, Irini, Aljoši i Miletu - priča Ivana. Objašnjava kako se sprijateljila sa porodicom jednog od članova njenog hora "Kosovski božuri", na čijem je imanju pored Aranđelovca pre dve nedelje uživala pripremajući njihovu krsnu slavu - "Aranđelovdan".

- Sticajem okolnosti, Stevin drugar Mile Bošković postao je jedan od glavnih heroja spektakla "Stojte, galije carske", i odigrao najmlađeg kaplara na svetu iz Prvog svetskog rata Momčila Gavrića. Tako se desilo da smo, na moju i Stevinu radost, deo priprema za ovu ulogu radili u selu Misača. Oduvek sam čeznula ѕa selom, valjda i zato što sam prvi put u selo, nažalost, otišla tek sa osamnaest godina, što me je svakako sramota da kažem - priznaje kćerka pokojnog glumca Steve Žigona, koja je svoju devojačku predstavu o savremenom svetu gradila kroz umetnost kojoj je predana od ranog detinjstva.
- Moj sin je na Tari provodio po nekoliko meseci godišnje do polaska u školu. Odlazili smo često i do moje prijateljice Cice u Novo Selo kod Kraljeva. Tako se desilo da zapravo ja od sina učim šta je to srećno detinjstvo. Mada, i moje detinjstvo je bilo interesantno. Umesto na ljuljašci u parku ljuljala sam se u mornarskoj ljuljašci u kojoj je Otelo ubio Dezdemonu. Moje detinjstvo bilo je okrenuto nekom drugom svetu, začaranom, bajkovitom, u kome možda nema šumskih vila, ali ima pregršt čarobnih bića. Bio je to, naravno, svet scene u kome su živeli moji roditelji. U knjizi "Žig pozorišta", koju sam napisala, taj svet opisala sam kao život iznad nadmorske visine stvarnosti. Pozorišna scena oduvek mi je bila sklonište od svega neiskrenog i banalnog, pa je na kraju i ljubav na sceni lakše bilo sačuvati jer se ne nalazi na promaji života. Pozornica je za mene često bila beg od realnosti - ističe Ivana koja je odlučna u nameri da svom sinu usadi zdrave vrednosti.

- Sinu želim da pružim sve ono što nisam imala i doživela. Takvo utočište naročito osećamo kada smo na selu. Ima li nešto lepše nego u senu praviti kolut unapred ili po seoskom imanju tražiti gde su morke sakrile jaja, trebiti kukuruz i hraniti ovce. Videti sina koji se sa drugom na biciklu spušta niz livadu. Može li išta to da zameni? Moj otac umeo je da kaže da je detinjstvo sve ono što nam se dešava prvi put. U odnosu na tu slobodu i radost, čak i najlepše beogradske igraonice u koje sam Stevu rado vodila sa svojim zatvorenim lavirintima liče na rezervate, a da ne govorim o igricama na kompjuteru - izražava svoju zabrinutost za sinovljevo odrastanje Ivana i objašnjava da sanja da se jednog dana preseli u prirodno okruženje.

- U Moskvi smo Steva i ja gledali dečju predstavu o tome kako se dečko izgubio u svetu svojih igrica, a majka ga uplakana traži među raznim čudovištima. Često i ja plačem kada mi se učini da se i moje dete gubi u virtuelnom svetu. Protiv toga čovek može da se izbori jedino istinskim životom. Čini mi se da je istina nepobitna tamo gde je čoveku i detetu dobro, gde ima vazduha za disanje, gde još postoje iskrenost i jednostavnost među ljudima, gde ima prostora za igru, i gde čovek mora zdravo da se umori da bi lepo i mirno zaspao - zaključuje Ivana, koja ove nedelje obeležava dvadeset godina rada na sceni Narodnog pozorišta.

Piše: Nikola Rumenić, Life Content
Foto: Privatna arhiva