Zdravko Čolić: Supruga me je osvojila jednostavnošću || Hello Magazin!

Jedna od najomiljenijih i najdugovečnijih "tekovina" bivše države - Zdravko Čolić - istim intenzitetom kao i pre četiri decenije izaziva masovnu "histeriju" pripadnica nežnijeg pola, čak i na današnjoj blaziranoj globalnoj sceni. Skroman i neposredan, u šali kaže da njegova publika sada funkcioniše po principu naslednog prava. Dakle, generacijska priča kćerka-majka-baka. Godina na izmaku biće u znaku Čolinih koncerata u beogradskoj "Kombank areni" 12. i 13. decembra.

Imate li pre koncerta neki ritual za sreću?

- Uglavnom se oslanjam na veru u sebe, eventualno se prekrstim, nešto kao kada fudbaleri izlaze na teren. Prija mi da se osamim u garderobi, da se raspevam, koncentrišem, popijem koji konjak, uzmem kalcijum, u zavisnosti od toga u kakvom mi je stanju grlo.

Šta pamtite kao najgori ili najteži nastup u karijeri?
- Juče sam o tome razmišljao. Na početku, sedamdesetih godina, bilo je svega: loše organizacije, menadžerskih promašaja, mojih hirova, kašnjenja, izvinjavanja publici, neisplaćenih honorara...

Tremu, navodno, imate samo pred koncerte u rodnom Sarajevu.
- Sarajevo je specifično. Za njega me vežu posebna osećanja, tu je raja sa kojom sam odrastao. Istina, dobar deo moje generacije se raselio, srećem ih po Evropi, Australiji, Kanadi, Americi, ali je ostao i veliki broj ljudi koje poznajem, njihova deca, rođaci.

Po čemu ste tipičan Sarajlija?

- Galantan sam, lako uspostavljam komunikaciju, nonšalantno umem da izbegnem obaveze. Okarakterisao bih to kao fenomen turcizma, koji još tinja na ovim prostorima, a najizraženiji je upravo u Sarajevu. Ja to vučem iz prošlog vremena, ali primećujem da ni novim generacijama nije strano. Nikad ne dozvoli da žensko plati u društvu, večeras imam ja, sutra ćeš platiti ti, i tako svake večeri svi izlaze.

Gde u Beogradu jedete ćevape?
- Iskreno, nisam neki ljubitelj mlevenog mesa, ali kad napravim izuzetak, obično odem u ćevabdžinicu mog brata.

Šta vas posle svih ovih godina motiviše da se bavite muzikom?
- Moje kolege bi rekle: "Trajaću sve dok me publika traži". Šalu na stranu, mislim da se može pevati i ako vas publika manje traži, pod uslovom da je to ono što istinski volite, da je to vaš život. U tom slučaju sve drugo je manje važno, i novac, i slava. Moju karijeru obeležila je ta neka generacijska priča, publika koja, kako u šali volim da kažem, funkcioniše po principu naslednog prava - kćerka-majka-baka.

Nikada niste bili deo klasičnog estradnog sveta na balkanski način.

- Vaspitanje mi nije dozvoljavalo stvari kojima bi možda drugi na mom mestu bili skloni. Istina je, kao što je neko davno napisao, da sam neumorno čuvao prijateljstva jer sam u njima video odbranu od zvezdomanije koja je pretila da me smrvi. Nikada se nisam ponašao kao heroj i često mi je bilo neprijatno zbog sve te prašine koja se dizala.

Da li je mirna porodična luka savršeno utočište posle četiri burne estradne decenije?
- Svako od nas teži stabilnoj porodici. Uprkos vremenu u kome živimo, neophodno je ostati pobornik hrišćanske ideje, ne zaboraviti da je porodica stub društva. Vaspitavan sam u patrijarhalnom duhu, ali sam istovremeno svestan vremena u kome su rođene moje kćerke. Trudim se da uspostavim ravnotežu između modela na kome su insistirali moji roditelji i pravila koje nam je donelo savremeno doba.

Koje su prednosti, a koje mane kasnog roditeljstva?

- U toj ulozi najbolje je ostvariti se ili rano ili nešto kasnije. Kad si mlad, sve ti nekako prođe kao igra, roditelji su ti zdravi, tu su da priskoče u pomoć. Kasnije, kad deca odrastu, još si u punoj snazi, a oni veliki, pa ti je drago. Zajedno izlazite, bolje se razumete. Čoveku u godinama teže pada kada dete, recimo, skače po njemu. Dečja energija je prelepa, ali je, s druge strane, takva kakva jeste. Druga opcija je ova moja, nešto kasnije, kada mnogo toga prođeš. Na kraju, ipak je sve pitanje materijalne situacije, zdravlja i nezaobilazne sudbine.

Ko su heroji vaših kćerki?
- Učim ih da nemaju heroje. Gledaju televiziju, raznorazne šou-programe, odlaze u pozorište, ali kroz sve to prolaze bez ikakvog opterećenja. Danas je aktuelan Džastin Biber, sutra već neće biti. Trenutno su u fazi elektronske muzike, a s vremenom će otkriti i narodnjake. Ako, recimo, vole sport, nemoguće ih je sprečiti da ne znaju ko je Mesi. I to je sasvim u redu, ali je važno znati i ko su bili "Bitlsi", "Rolingstonsi"... Decu bi trebalo usmeriti da neopterećeno idu kroz sadašnjost, a s vremenom će, kako budu odrastali, otkrivati i prošlost.

Čime vas Una i Lara najviše oduševljavaju?
- Obe imaju moju energiju. Možda smo i previše živi, kad negde izađemo, sve oko nas pršti. Od vriske i galame do svađica.

Na vašu suprugu verovatno su ljubomorne sve žene od Vardara do Triglava. Čime vas je Aleksandra osvojila?

- Svaki muškarac voli da neko brine o njemu. Mislim da je to bilo presudno. Upoznali smo se davnih dana u Makarskoj, Aleksandra je studirala u Beogradu, nastavili smo da se viđamo, s vremenom smo počeli da se zabavljamo. Osvojila me je jednostavnošću i privrženošću. Posvetila mi se, misli o meni, brine, sekira se... Čovek nekako prepozna osobu koju bi opet rado video, uhvati neku emociju koja bez reči govori da joj je stalo do njega. To ne mogu da objasnim jer može pred tobom biti najlepša i najpametnija žena a da jedva čekaš da odeš od nje. Viša sila određuje zašto su neki ljudi zajedno, a drugi nisu. Sandrina i moja aura su se prepoznale, to je verovatno bilo sasvim dovoljno za ulazak u neku novu dimenziju.

Da li ste supruzi posvetili neku pesmu?
- Još nisam, a u šali volim da kažem, ako zasluži, možda i hoću.

Na čemu možete da zahvalite na izuzetnoj vitalnosti u šezdeset trećoj godini?
- Što se tiče fizičke aktivnosti u poslednje vreme nisam preterano revnosan. Pre ćete me sresti u nekoj kafani, volim da se opustim, veliki sam hedonista. Prednost ću uvek dati druženju nego odlasku na trening. Kada sam iscrpljen, prija mi da odem u prirodu, da se prošetam, potrčim, ali daleko sam ja od uzornog "sportiste".

Uspešni ste, ostvareni u svim segmentima života, da li vam nešto nedostaje?
- Smatram da čovek nikad ne bi trebalo da bude u potpunosti zadovoljan sobom. U našoj je biti da stalno istražujemo, osluškujemo, tragamo za izazovima. Ako ništa drugo, u prijateljstvima, putovanjima, čitanju. Kao i svaki čovek, uvek težim nečemu novom. Po tom pitanju nimalo nisam inertan. Mislim da ću kopkati dok živim i trepćem.

Po kojoj biste pesmi voleli da vas pamte?
- "Pjesmo moja" nosi posebnu energiju, ona je svojevrsna oda radosti, moto življenja. "Pjesmo moja, već si na poletu, pozdravi mi sve na ovom svijetu, pozdravi mi slavlje i golube, i sva srca što se silno ljube".

Intervju: Nikola Golubović, Life Content
Foto: Aleksandar Kerekeš Keki